Harald Pročik za Serbiaring: Glavni problem u auto-sportu uvek je između volana i sedišta, to je čovek

Haralda Pročika je potpisnik ovih redova prvi put video na delu 2016, kada je Austrijanac gostovao na rundi TCR Internacionalne serije na Salcburgringu i, na iznenađenje mnogih, na TCR debiju izborio pol-poziciju.

Dotle nam Hari nije bio na radaru, a u pitanju je superiskusan vozač u monomarka i GT serijama. U biografiji ima učešća u Sitroen, Ford i Porše kupovima, u Mini čelendžu, GT Masters i Blanpan sprint šampionatu.

Poslednje četiri godine karijere Pročik je vozački dominantno posvećen TCR prvenstvu Nemačke u kojem nastupa sa sopstvenom ekipom. U 2018. tu je za volanom “opel astre” stigao i do titule, svog prvog velikog naslova u karijeri, iako je dve decenije prisutan u trkačkom svetu.

“Istina je, to mi je prva zvanična, velika titula“, rekao je Pročik za Serbiaring kada smo razgovarali u Špilbergu. Osvojio sam jednu na Nordšlajfeu, ali manjeg kalibra. Ali iz ranijeg perioda imam deset drugih mesta u drugim šampionatima, TCR, GT3 i mnogim kupovima. Imam i mnogo trećih.”

Austrijanca krasi krajnje racionalan i trezven pristup auto-sportu, otud izlazak na tron TCR Nemačka ne doživljava kao olakšanje.

“Nije to olakšanje. Jer, kao i u drugim šampionatima i sezonama, uvek vam treba i malo više sreće da osvojite titulu. Da sam u prethodnim godinama možda bio veći egoista, možda bi mi se titula desila i malo ranije. Meni nije važno da li sam prvi, drugi ili treći. Ja se trkam poslednjih dvadeset godina i mislim da mi je najgora pozicija bila peta Time sam zadovoljan.”

Interesuje nas šta podrazumeva izraz “veći egoista”.

“Moja je uloga takva da uvek imam i nekog mlađeg vozača pored sebe. To je počelo u GT3 2010. godine, a dešavalo se i ranije da sam i trener i menadžer ili šef tima. Tokom godine bude mnogo situacija na stazi, a još više van staze, kada bi mi ponekad možda bilo lakše da sam svoje tajne čuvao za sebe. Ali, ne mari. U padoku imam mnogo prijatelja, a to je važnije. Meni je važno da sam uvek na vrhu. Da biste osvojili šampionat potrebno vam je više od dobrih kvalifikacija i trka.”

Kao i prošle godine, Pročik je i 2019. menadžer, vozač, mentor/trener, a njegov tim HP rejsing internacional servisira i GT automobile u sklopu ADAC trkačkih vikenda. I ne samo tu.

HP rejsing je manje-više moj tim u poslednjih 4 ili 5 godina. Imamo i GT3 i GT4 automobile, nismo samo u turingu. Malo mi je i teško s novim automobilom, sa “hjundaijem”. Bivali smo brzi na krug, ali smo bili prespori, preglupi i previše smo grešili u trkama i na trkačku distancu. To me čini nezadovoljnim. Kad imate tempo, a ne pobedite, to nije prijatno.

Kuriozitet je činjenica da je 43-godišnji Austrijanac jedini čovek koji je do TCR titule stigao vozeći “opel astru TCR”.

Moram da kažem da smo od Kisling motorsporta imali vrlo dobru podršku. Nismo osvojili titulu jer smo bili najbrži, već zato što smo bili konzistentni tokom cele godine, a brži sam bio samo na poslednjoj trci, kada je bilo najvažnije. To je zanimljivo, u poslednje tri ili četiri godine osvajao sam pol-pozicije sa tri različita brenda (Seat, Opel, Hjundai) i pobeđivao sam s tri različita brenda. Važno je da se zabavimo i da se potrudimo da ova vrsta motorsporta ostane živa što je moguće duže.”

U tim rečima prepoznajemo istomišljenika, ljubitelja klasičnog auto-sporta. Nismo se prevarili.

“U ovom trenutku svi razmišljaju i govore o elektroautomobilima. To je apsolutno OK, ali, to je samo jedan deo. Čini mi se da glavni igrači u auto-sportu razmišljaju samo o električnoj mobilnosti. Ja sam apsolutno ljubitelj tradicionalnog autosporta. Treba mi buka!

Pročik od ove sezone vozi “hjundai”. Promena automobila bila je logičan korak iz svake perspektive, zanimalo nas je kako je do nje u praksi došlo.

“Jednostavno je. Imam dobar odnos s timom Target kompetišn, oni su dobri prijatelji. Hteli su me na 24 sata Nirburgringa, gde Hjundai ima lep i veliki fabrički program. Onda sam upoznao Andreu Adama (direktor Hjundai motorsporta), pričali smo i o sezoni u Nemačkoj i napravili smo dobar dogovor, dobar za nas, nadam se i za njega.”

Harijevo ime je na spisku učesnika 24H Nirburgringa i biće u posadi “i30 N TCR” pripremljenog po endurans specifikaciji.

“To je glavni program, 24-časovna trka, i to najviše zahvaljujući Adamu. Nemojte pogrešno da me razumete, Hjundai me ne plaća da to vozim, ali podržavaju naš tim i onda sve ima smisla, možemo da pronađemo ostatak budžeta.”

“Moj auto u TCR Nemačka je prošlogodišnji Tarkvinijev. Dakle, star je, ali je prošle godine osvojio svetsku titulu. Greške smo u 2019. pravili sami – na prethodne dve trke na Ošerslebenu i Mostu pokazali smo da smo brzi na jedan krug, ali smo se mučili na trkama. Moj stil je uvek bio drugačiji, kvalifikujem se peti, ali pobedim.”

Austrijanac priznaje da njegov tim još nije dešifrovao južnokorejski automobil.

“Nismo to učinili, a sve moramo da otkrijemo sami. Ja sam manje-više svoj inženjer, jer imam iskustvo i to je prednost kada ste malo stariji. Ali, takođe i grešimo. U najvećem broju slučajeva glavni problem je deo između volana i sedšta, dakle čovek. Uvek je u meni problem. To je moj uobičajeni stav. Ako se poluosovina slomila jer smo je prekasno promenili, ili je, u našem slučaju, diferencijal oštećen jer ga nismo dovoljno rano proverili, onda je to naša greška, a ne greška tehnike. Ne verujem mnogo u sreću. U auto-sportu je glavna glava. Setap je vrlo važan, pogotovu u našim automobilima, ali glavno je da mi glava bude slobodna, da mogu da se koncentrišem na vožnju i da se zabavljam u onome što radim, Kada je tako, onda sam i brz.”

Iako ga nikad nijedan proizvođač nije plaćao da vozi, Pročik je zadovoljan svojim mestom u automobilskom sportu.

“To sam uvek želeo da radim, u poslednjih deset godina, privilegija je i lep posao. Mnogo je bolje nego da za iste pare teglim cigle. Ceo moj život je auto-sport. U redu, ono što ga okružuje nije uvek lepo i lako, ali imam i odlične partnere, pogotovu moje klijente u GT3, koji nam mnogo pomažu da ovo izvedemo. Cilj bi trebalo da budemo napred ove godine, ali to je u ovom trenutku teško. Sada nam i BoP nije lak, manje-više smo uvek od 70 do 100 kilograma teži od ostalih. Jedino je još “honda” veoma teška.

Pročiku je Red bul ring u potpunosti domaći autodrom, i lokacijski, jer živi u obližnjem Knitelfeldu, i profesionalno, jer je tu radio čitavu deceniju.

Ja i živim ovde. Na Red bul ringu sam radio od 1996. do 2005. skoro svaki dan, kao instruktor. Ali, TCR auto se tu ne vozi tako lepo kao u Zandvortu ili Ošerslebenu. Red bul ring je manje-više staza za GT ili formula automobile, u njima je lepše.”

Pitamo sagovornika za upoređenje između “opel astre TCR” i “hjundaija i30 N TCR”.

“Potpuno su različiti. Osećate da je “hjundai” mnogo bliži pravom trkačkom automobilu nego “astra”. “Astra” je apsolutno lep automobil, ali vrlo, vrlo mekan i bilo je jako teško da osetite razliku kada nešto promenite. U “hjundaiju” je osećate. Rekao bih da osećate i rad gospodina Tarkvinija, jer je “hjundai” mnogo trkačkiji auto i zabavniji je. Ali, nevažno je u kom automobilu sedim. Svi imaju volan i četiri točka i manje-više su stvoreni po istim pravilima. “Opel” je obočno u prednosti na brzim stazama, a nije tako dobar u krivinama, ali smo prošle godine bili brzi i kada se više skretalo. Međutim prošle godine je ceo paket bio dobar, podrška je bila dobra, auto je bio dobar, BoP nam je ponekad odgovarao i obavili smo posao sa nula grešaka. U tome je bila stvar. Tokom godine uopšte nismo gubili poene. Jer, na kraju, u poslednje tri trke, nismo imali šanse protiv Luke Engstlera u “hjundaiju”, bio je mnogo, mnogo brži.

U tekućem radu s južnokorejskim modelom Pročik se oslanja na podršku ekipe Target kompetišn.

“Imamo jako lep i dobar odnos, mnogo nam pomažu. Problem je u tome što oni voze Jokohamu drugačije (starije)specifikacije nego TCR Nemačka i automobili nisu stoprocentno uporedivi. S Adamom nemam mnogo posla. Mislio sam da će doći na TCR Nemačka na Red bul ringu, ali je on na Spa-Frankoršampu na TCR Evropa. Verovatno će me za dve nedelje, na 24 sata Nirburgringa, isprašiti što sam u ovom momentu prespor.”

Austrijski trkač rado bi izašao na međunarodnu scenu, možda u TCR Evropa.

“U ovom trenutku apsolutno ništa nije planirano, ali bih svakako voleo da vozim i nešto internacionalno. To bi bio cilj, ali nije sve u mojim rukama i to je glavni problem. A treba vam i dobar, moćan paket. Možda je zamislivo da vozim za neki drugi tim, ne za svoj. Jer nekad je bolje kad šef ne vozi sam, tako se bolje uči.  Ako pogledam Tarkvinija, možda pred sobom imam pet ili deset lepih godina. On je za mene heroj!

U TCR Nemačka 2019. je mnogo manje automobila nego ranije, startna rešetka je praktično prepolovljena i beleži pad sa skoro 40 na manje od 20 takmičara.

“Apsolutno šteta, ali, to je manje-više normalno. Nisu došli novi vozači, a kad je više serija na programu, vozači se samo razdvoje. Zato ovde ima samo 22 ili 23 GT4 automobila, a nema ni puno TCR automobila. Problem su sigurno i troškovi, ali bih rekao da nema velike razlike da li vozite GT4, GT3, ili čak i GT Masters, jer je razlika u 50.000 evra gore ili dole, to nije mnogo. Važno je sledeće: ako želite da TCR Nemačka ili TCR Evropa izvedete kako treba, morate da testirate. Ako stvari radite korektno, to nije jeftin auto-sport. A ako ne testirate, pogotovu ako ste mladi, nije moguće da se borite pri vrhu i sa starijim vozačima.”

“Problem je što je 2017. bila loša za TCR Nemačka, to sada znamo. Bilo je tu puno potencijala, ali su morali da srežu listu na najviše 25 ili 30 automobila. Svi su mislili da TCR može da se vozi za 150.000 evra, a ispostavilo se da su imali novca za dve ili tri trke, jer su se stalno nalazili u sredini kolone, gde je svaki put bilo sudara. Ne znam zašto zašto imamo samo 17, 18, 19 vozača u 2019. jer imamo lep paket. Imamo televiziju, ADAC je dobar promoter. Ako pogledate TCR Evropa, a on sigurno nije jeftiniji, tamo ih vozi preko 30. Nadam se da ćemo dogodine imati pet ili šest takmičara više.”

TCR Evropa ove godine pati od istih boljki kao TCR Nemačka svojevremeno – svaki vikend obeležen je sudarima, prekidima, bezumnim potezima, intervencijama sigurnosnog vozila i sudija.

“Da, toga smo i mi imali mnogo. Ponekad je problem i u tome što su timovi ovde većinom profesionalni, ali u nekim tipovima auto-sporta ne srećete uvek profesionalne sudijske odluke. Kad razmislim, nije lako ni sudijama. Ako je isuviše kontakata, svi kukaju da je preskupo. Ako nema nikakvog dodira, svi se žale da trkanje nije zanimljivo. Ako pogledate TCR Evropa, to takmičenje je po mom mišljenju manje-više u redu, ali je ponekad previše. Treba naći korektnu sredinu. Međutim, uvek je lako da posle godinu dana govorite o tome šta je išlo naopako.”

“Da vozite TCR Nemačka ili nešto internacionalno na vrhu, potrebni su vam zaista dobar tim i vozač. Ja sam od 1998. do 2010. vozio samo kupove i automobile s prednjim pogonom. Posle sam pet godina vozio GT, a onda sam od 2016. ponovo na prednjoj vuči. Iako spolja izgleda lako, može da bude vrlo komplikovano da sastavite dobar paket, nevažno da li je kategorija GT ili turing.

Ovo je glavno: uzmite nekog iz formula automobila, nevažno koga, i smestite ga u GT auto biće brz. A ako ga stavite u TCR auto, može da bude potpuno obrnuto. To nije lako, pa se većina mladih vozača koji počnu s formulama pomalo boji da počne s prednjom vučom. A turing je vrlo zanimljiv, pogotovu za mlade, jer svi znamo da u Formuli 1 ima dvadeset mesta. Mnogo su veće šanse da dobijete na lutriji nego da dospete tamo. Ako pokušate da kao mladi postanete specijalista za prednju vuču, u celom svetu uvek ima dobrih šampionata s prednjom vučom. To je tajna i Gabrijelea Tarkvinija. Pogledajte TCR Evropa i Luku Filipija, ili takva imena. Obično su takvi ljudi izuzetni, ali vidite da je i njima potrebno vreme da budu stopostotno konkurentni.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


13 − five =