Monteiro: Koliko god bilo teško, bolje mi je da sam na stazi, nego kod kuće

Photo Frederic Le Floc'h / DPPI

Posle mukotrpnog oporavka od povreda zadobijenih septembra 2017. godine i povratka na stazu, Tijago Monteiro nije imao značajnije rezultate u dosadašnjem delu sezone Svetskog kupa turing automobila.

Iako ostalim vozačima “honde sivik” ide sasvim dobro, pa je Esteban Gerijeri čak vodeći u generalnom plasmanu, Portugalac nikako ne uspeva da pronađe tempo koji bi ga doveo na nivo na kojem je bio u WTCC.

Od dolaska na ulice Vila Reala Monteiro ima velika očekivanja, jer sigurno još pamti ovacije publike kad je tu pobeđivao i želi da to ponovo doživi.

Jesi li uzbuđen što se vraćaš u Vila Real?
“Uzbuđenje je veliko. Prošle godine sam bio tamo kao turista i podrška timu i bio sam pomalo frustriran. Vratiti se tamo znači da sam se stvarno vratio. Druga stvar je što ću voziti pred mojom publikom, to je poseban osećaj. Veoma je teško opisati tu senzaciju, ali je zaista neverovatno voziti pred njima. Osim toga, staza je fantastična, ali i veoma teška, to će učiniti ovaj vikend posebnim. Stvari ne idu dobro od otvaranja sezone u Maroku, ali naporno radim kako bih se popravio, a nisam neko ko se lako predaje. Znamo gde možemo da se unapredimo i nastavićemo da radimo”.

S obzirom na sve kroz šta si prošao tokom oporavka, šta je bio tvoj motiv da se vratiš trkanju?
“To je bio jedini cilj za godinu i po dana. Prošao sam kroz teške trenutke i morao sam naporno da radim. Bilo je mnogo pitanja. Mogu li se vratitim? Na kom nivou ću biti? Da li vredi vratiti se? Trebalo je pronaći odgovore, a svakim korakom na putu oporavka dobijao sam poneki. Kad su mi lekari dali zeleno svetlo, pitao sam se da li osećam da sam spreman Da li to želim? To je bila ključna odluka. Bilo je mnogo lakše odustati i ostati kod kuće posle 20 godina trkačke karijere, ali ja sam zaljubljen u taj sport. Osećam se privilegovano i srećno što mogu da radim ono što volim”.

Ko ti je pomogao da doneseš konačnu odluku?
“Sećam se dobro dana u Americi, gde sam proveo najveći deo perioda oporavka. Sećam se dana kad sam ujutru ustajao sa idejom da odustanem. Nije se to često dešavalo, ali je takvih dana bilo. Posle doručka bih govorio sebi: “Nema šanse, nećeš prestati”. Već sledećeg jutra budio bih se potpuno motivisan. To je bio ringišpil emocija, odluka nije bila laka. Razgovarao sam sa mnogim ljudima. Sa najbliskijima sam razmatrao opcije, pričao sam sa kolegama trkačima, i u WTCR i u drugim serijama, iskusnim ljudima kojima vreujem i koji me razumeju. Mišljenja su bila podeljena, otprilike pola-pola, pa je odluka bila još teža”.

Ispričaj nam nešto o ljudima koji su te podržali, i u padoku i van njega.
“Imam mnogo sreće iz više razloga. Imao sam sreće što sam iz nesreće izašao živ i što sam se oporavio. Uloga porodice, prijatelja, navijača, WTCR i cele automobilističke porodice bila je ogroman faktor u oporavku. Važan faktor je bila i moja mentalna snaga. Naravno, ako oštetite neki vitalni deo u organizmu, nema te mentalne snage koja vam može pomoći. Da sam odlučio da se ne vratim, niko ne bi bio tužan, ali nisam hteo da razočaram ljude koji me podržavaju”.

Šta je lekcija koju si naučio u tom periodu?
“Izvukao sam dosta pouka iz mog udesa. On me je naterao da počnem da gledam na život drugim očima, ali i na trkanje. Ušao sam u neke detalje dublje, radio sam sa inženjerima i mehaničarima, hteo sam da imam i drugi pogled na ono što radim. Ako treba da izaberem samo jednu stvar koja mi je važna, to bi bilo zadovoljstvo onime što radim”.

Mnogi kažu da je spisak WTCR učesnika 2019. sačinjen od najboljih trkača u istoriji. Kako se osećaš među njima?
“Borim se sa najboljima. Ove godine imamo najkvalitetniju startnu rešetku za mnogo godina unazad, sa mnogo talentovanih novajlija. Bio bih zaista uznemiren da sam rešio da budem samo posmatrač. Koliko god bilo teško, bolje mi je da sam tu, nego kod kuće”.

Kako si se adaptirao na “hondu sivik” TCR specifikacije?
“Voleo sam TC1 automobil jer je bio nervozan i agresivan i ne baš lak. TCR je prirodniji turing auto, pre svega jednostavan. Kao i u svakoj kategoriji, teško je pronaći limit, ali je prilično lako doći do dobrog nivoa i zato ima mnogo vozača na zavidnom nivou. Greške se dešavaju kad se previše trudite, jer lako možete da preterate. U TC1 autu se takve stvari nisu dešavale, što se meni dopadalo. Ipak, na kraju krajeva, kao profesionalni vozač moram na to da se naviknem što je brže moguće. Ipak je to i dalje turing auto”.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


five × 3 =