Pavlović: Da Koštunica nije podneo ostavku 2008, ja bih bio prvi Srbin u Formuli 1

Kada je sa nepunih 14 godina 1996. Miloš Pavlović je postao najmlađi karting šampion sveta, osvojio je trofej “Ajerton Sena” i oborio rekord legendarnog vozača Formule 1 po kome je nazvan. Već tada je u očima nacije već bio viđen kao prvi Srbin koji je seo u kokpit Formule 1.

Opšte je poznato da, osim velikog talenta i rada, za ulazak u čarobni svet najbržeg cirkusa na planeti potrebno i mnogo novca. Pavloviću se nije posrećilo da dobije dovoljno novca za tu ulaznicu, ali je nastavio da se bori, osvaja prva mesta u različitim trkačkim serijama i sanja veliku scenu.

On trenutno učestvuje u trkama Lamborgini supertrofeu, kao fabrički vozač prestižnog brenda. U intervjuu datom uredniku portala za dijasporu Serbian Times Antoniju Kovačeviću prvi put otkriva kako je svojevremeno za dlaku izgubio priliku da se takmiči u Formuli 1.

Odlično si počeo sezonu u Lamborgini supertrofeu, prvi vikend, prvo mesto. Šta očekuješ u nastavku sezone, je li titula cilj?
“Postigli smo maksimum u Mizanu. Pobedili smo na prvoj trci, stigli treći u drugoj i trenutno vodimo u generalnom plasmanu. Krajnji cilj je definitivno titula, ali ja imam previše iskustva u auto-sportu da bih razmišljao na taj način. Za mene je prioritet da izvučem apsolutni maksimum iz mog automobila u svakom krugu, u toku treninga i kvalifikacijama i naravno u trci. Ako bio uspešan, siguran sam da ću biti u mogućnosti da se borim i za šampionsku titulu.

Nakon godina u kojima si vozio u raznim kategorijama i pod raznim grbovima, izgleda kao da si se skrasio u Lamborginiju. Šta sve radiš u ovoj velikoj kući?
“Ja sam u Lamborginiju od 2014.godine i mogu sa zadovoljstvom da kažem da je to sada moja druga porodica. Za njih nastupam na trkama ali i radim, kako na stazi tako i van staze. Ja sam njihov ambasador, glavni instruktor za celu Aziju i Pacifik i radim na razvoju novih modela.”

Bilo je pre nekoliko godina govora da ćeš pod zastavom Lamborginija voziti i 24 sata Le Mana, šta je bilo od toga?
“O tome se pričalo 2015. godine. Na žalost, desio se “Diesel gate” koji je pogodio kompanju VW-Audi, a kojoj pripada i Lamborgini, tako da su se planovi promenili i projekat je za sada suspendovan, ali još uvek ne i anuliran. Videćemo u budućnosti.”

Foto: Eros Maggi

Kad si kao dečak osvojio svetsku titulu u kartingu, a i kad si kasnije pobeđivao Fetela, Batona, Alonsa, buduće zvezde Formule 1, Srbija se ponadala da će dobiti svog prvog vozača u F1. Zašto do toga nije došlo?

“Ja sam tada uradio sve što jedan vozač mora da uradi kako bi, ne samo bio u stanju da se takmiči u šampionatu Formule 1, već da u njoj bude i uspešan. Ipak, u ovom poduhvatu nisam uspeo, jer nisam imao pravu podršku.”

“Da bi se neko takmičio u Formuli 1 trebaju velike pare i jaki sponzori. Neke zemlje, poput Japana, Mađarske ili Rusije uložile su ogrman novac da bi se preko svojih vozača reprezentovale u F1, državne i privatne kompanije su stale iza tih projekata.”

Da li si ti ikada imao takvu priliku, bar u najavi, da li si ikada razgovarao sa nekim i o tome, nekim iz državnog vrha, državne kompanije?
“U zadnjih 40 godina ni jedan vozač nije u F1 došao bez sponzora ili podrške svoje domovine. Ja sam u nekoliko navrata imao sponzore, ali ne na pravi način. Najveći problem, nažalost, bio je njihov pogrešan i neadekvatan pristup celokupnom projektu”.

“Da tadašnji predsednik Vojislav Koštunica nije podneo ostavku zbog nezakonitog priznavanja Kosova 2008, verovatno bih bio u Formuli 1. On je bio jedini srpski političar i pre svega čovek koji je shvatio šta bi to značio za našu zemlju i dok je bio predsednik sve je uradio da se to i desi. Svi posle njega nisu hteli sa mnom ni da razgovaraju, što je po meni u to vreme bilo, ajde da kažem u najblažoj formi, neprimereno i nepristojno.”

Foto Speedy

Koliko je teško u takvoj situaciji dići glavu, stisnuti zube i nastaviti dalje?
“Bilo je veoma teško, posebno kada znaš da ti nedostaje samo ta zadnja kockica, koja pritom ne zavisi od tebe. Ipak, ponosim se činjenicom da sam pokušao sve što je bilo u mojoj moći i da sam se borio do kraja.”

Kako si se osećao tih godina? Da li žališ za nečim?
“Nisam osoba koja zavidi. Videti moje kolege u F1 sa kojima sam imao prilike da vozim ranije budilo je u meni još veći motiv da pokušam da im se pridružim. S obzirom na to, ne žalim i ne premotavam film već samo razmišljam šta mogu da uradim kako bih promenio nešto u budućnosti.”

Još kao dečak si napustio zemlju i otišao u Italiju sa namerom da ostvariš svoje snove. Kako je izgledao taj život mladića daleko od rodnog grada, porodice, prijatelja?
“Napustio sam Srbiju sa nepunih 12 godina. Sećam se tog prvog puta iz Beograda ka malom gradiću Mođo blizu Udina. Išao sam u školu od ponedeljka do petka, a svaki vikend provodio na stazi vozeći karting. Živeti u Italiji tokom 90. godina nije bilo nimalo lako. Mi Srbi nismo bili popularni (svi znamo razlog) i s obzirom na to naučio sam da provodim vreme sam. To je nešto što mi je oblikovalo karakter i kasnije pomoglo u mojoj karijeri.@

Da li se, koliko i u kom smislu promenio grad u kome si odrastao i država u kojoj si rođen?
“Beograd ima posebno mesto u mom srcu, to je grad u kome sam se rodio. Promenio se puno tokom svih ovih godina, ali ja i dalje vidim ono najlepše u njemu. Duh koji vlada Beogradom je nešto jedinstveno i ima moć da mi napuni baterije. Država u kojoj sam rođen je Jugoslavija, zemlja koja više ne postoji. Sada je moja država Srbija koju, bez obzira kako je se ponela prema meni, volim i ponosim se što je moja domovina”.

Svake godine iz Srbije odlazi mnogo mladih ljudi. Kako gledaš na sve to što se dešava?
“Život u Srbiji je težak tako da u potpunosti razumem mlade i talentovane ljude koji napuštaju svoju domovinu. Isto tako se nadam da će se dogoditi neko čudo i da će se životni uslovi poboljšati kako bi bili u stanju da se vratimo u našu zemlju, pre ili kasnije”.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*