Verne za Serbiaring: Kad sam vozio karting navijao sam za Trulija, Ferštapena i Fizikelu

Trkač Audija Žan-Karl Verne uvek je spreman za razgovor i otkako ga poznajemo nijednom nije bio previše zauzet, umoran ili neraspoložen da nam da izjavu.

Džej-Kej san bio nam je zahvalan partner za priču i u Mađarskoj, gde se domogao poena na svim trkama i dospeo do petog mesta u generalnom poretku Svetskog kupa turing automobila.

U padoku Hungaroringa s njim smo razgovarali o ljudima koji su uticali na njegovu karijeru i o iskustvima za volanom drugih trkačkih automobila koje je vozio. U tom domenu, njegova karijera je posebno bogata, jer je Verne bio uspešan u jednosedima, prototipovima i GT mašineriji.

Da li si imao idola među vozačima, nekog ko je uticao na tebe da počneš da se baviš trkanjem?

Dopadalo mi se nekoliko vozača iz različitih razloga – neki jer su pobeđivali, neki zbog harizme, stila, a i zbog izgleda kaciga. U vreme kada sam se bavio kartingom, bio sam navijač Trulija, Ferštapena i Fizikele. Zbog Fizikelinih kaciga imam X kao motiv na svojoj kacigi. Iako nisu bili šampioni, bili su mi dragi. Naravno, posle sam postao i Šumijev navijač, a dopadljive su mi i novije zvezde, kao na primer Hamilton.

“Pokušavam da uzmem najbolje od svakog vozača koji mi se sviđa, i to ne samo iz Formule 1. Veliki sam ljubitelj Japana i uvek mi se dopadao na primer Sebastijen Filip i ne tako poznati vozači, ali su mi se uvek dopadali iz različitih razloga.”

Da li su ti vozači možda uticali i na tvoj pristup trkanju i životu van autodroma?

Ima ih nekoliko koji su mi primer. Neke poznajem i lično Loika Divala, Sebastijena Filipa a neke ne. Trulija sam sreo par puta, ali nismo prijatelji. Na osnovu onoga što vidim izvan staze, na televiziji ili iz priča, pokušavam da pokupim iskustva, ne samo vozača, već i drugih ljudi iz moje okoline koji su deo autosporta ili ga prate.

Imao si prilike da testiraš “audi RS5 DTM”, a vozio si i Audijeve GT automobile. Da li je i koliko potrebno menjati stil vožnje kada si za volanom takvih automobila?

Vožnju trkačkih automobila sam naučio u jednosedima: jaka kočenja, jak pritisak na pedalu kočnice, pokušaj da automobil skrene na kočenju i ponovo na pedalu gasa. I sve jako brzo. To pokušavam da radim sa svakim automobilom koji vozim. DTM automobil je kao jednosed, GT je nešto drugačiji, ali jedan od mojih kvaliteta je adaptacija. Ako vidim da nakon nekoliko krugova i krivina stvari ne funkcionišu, menjam svoj stil vožnje kako bih se što pre adaptirao na automobil.

Bez namere da budem pretenciozan, bio sam uspešan u svakoj vrsti trkačkog automobila. Ako se ne snalazite, pogledate podatke, slušate inženjere i to prenesete na stazu. Ako niste kompletno glupi i imate nešto malo talenta, to nije tako teško. Meni je jednostavno, treba kočiti ovde, treba dostići ovakav pritisak, treba onako skrenuti automobil. Nisam ni ja uvek perfektan, ali dajem sve od sebe, na osnovu onoga što mi kažu da radim.

Kada voziš trkački automobil, kakav je odnos između razmišljanja i osećaja?

Adaptacija je osećaj. Kada odjednom počne da pada kiša ponovo je osećaj. Razmišljanje je pre toga, ali ima i jednog i drugog. Kada sam u automobilu, nisam pod prevelikim stresom. U formacijskom krugu mislim o mnogim stvarima ako pogledam u akvapark (na Hungaroringu – prim.), pomisliću o sledećem odmoru, što ne znači da nisam skoncentrisan i fokusiran.

Koji je najbolji trkački automobil koji si u karijeri vozio?

Indikar je bio kul, ali je bio pretežak. Pežo 908 je bio neverovatno brz. Mislim da je i “honda Super GT 500” na toj listi, zbog guma, jer je prianjanje apsolutno neverovatno.

Osim što uvažavaš japansku kulturu, ima li još nešto što ne znamo o tebi kada je u pitanju život van staze?

Volim da se takmičim, tako da se trudim da budem prvi u svemu što radim. Nije uvek lako, ali imam prijatelje koji su isto sportisti, profesionalni golferi, teniseri itd. Njih naravno ne pobeđujem, ali se trudim da dam svoj maksimum. Pored toga, volim da napravim dobru atmosferu, da svi budu dobrog duha, volim da zasmejavam ljude kako bismo radili u kul atmosferi, pomalo sam klovn.

Možeš li da podeliš neku šaljivu anegdotu sa nama?

Imamo zajedničko zagrevanje svakog jutra, svi mehaničari su tu kako bismo započeli dan u dobrom raspoloženju. E, ja sam “trener” na tom zagrevanju (smeh). Uvek puštam neku staru muziku, radimo vežbe zagrevanja i skroz je kul jer ljudi misle da smo ludi (smeh).

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


three × 4 =