Gašper Dernovšek: Trkači iz bivše Jugoslavije moraju da se ujedine, tako bi svima bilo lakše

Lema rejsing je slovenačka ekipa, sveprisutna na evropskoj turing sceni. Jedan od njenih pulena je i Gašper Dernovšek, momak koji je relativno kasno ušao u svet trkanja, ali je veoma odlučan da tu ostane i postigne uspeh.

Za početak nam se predstavi. Ko si, kako si ušao u auto-sport, koliko se dugo baviš njime?
– Ja sam skroman dečko sa farme, koji se bavi trkama od 2015. Sve je krenulo spontano, a ulaznica za taj svet bila je takmičenje talenata u Slovačkoj – Rejs star (Racestar). Među 220 klinaca bilo je dosta Slovenaca i mogu da kažem da smo stvarno dominirali i pobedili u skoro svim disciplinama. Posle toga sam započeo saradnju sa Lemom.

Naređaj nam uspehe koje si postigao, titule, tebi drage pobede.
– Početak je bio u Tvingo kupu u okviru CEZ. Sigurno mi je bila najbolja druga sezona, 2016, kad sam pobedio na skoro svim trkama i na kraju osvojio dve titule, Tvingo kup i Slovenački šampionat. Sledeća 2017. nije vožena kompletno, zbog finanskije situacije, ali smo ušli u Klio kup. Na mojoj prvi trci sa “klijom” u Navari bio sam treći i tom trofeju pripada najistaknutije mesto u mojoj sobi. Bar zasad. Ima još mnogo dobrih trka koje pamtim, ali ta mi je najdraža, zbog toga što smo se trkali u Španiji, bili neiskusni sa novim autom, bilo je mnogo nervoze… Odlučili smo da krenemo u četvrtak, vozili tridesetak sati, stigli na stazu u pet ujutru i onda sam spavao u autu neka dva sata. Posle prvog treninga u osam, vozio sam u deset i kvalifikacije. Trku u podne sam završio treći. Zato je sve bilo posebno.

Kako si odabrao kružne trke? Da li si nekad razmišljao o formulama ili si se od početka pronašao u turingu?
– Kad sam bio klinac sa 12 godina, mesecima sam sanjao o kartingu i nervirao majku, da mi nabavi trkački karting. Od toga nije bilo ništa. Morate znati da sam od osme do 21. godine igrao fudbal. Da se nisam povredio, verovatno bih i danas bio tamo kao profesionalac. Kad sam kasnije otkrio trkački svet, koji sam uvek voleo, meni se turing učinio najprirodnijim. Tada sam maštao da budem prvi Slovenac koji će biti šampion na krugu, brdu i u reliju. Svaka od pomenutih kategorija ima svoje čari, ali ako hoću da budem sasvim iskren, za mene su prave trke samo one na krugu. Sada sam tu, a za formule je svakako prekasno.

Okušao si se na brdu sa ekipom Lema rejsing, kako ti se dopalo?
– Vozio sam samo jednu trku na brdu. Kao što sam rekao, ima i brdo svoj čari. Tada sam već navikao na staze i mislim da mi je to bila prednost, jer brdo voziš kao da je staza, ali moraš bolje da savladaš sve što prolazi mimo tebe. Lema rejsing ima fokus na turingu, sledeće godine će imati između 20 i 25 automobila (“klija”, “tvinga” i “suzuki svifta”). Mnogo ljudi želi da vozi brdo, pa oni često pripreme neke automobile za takve trke, ali to je samo revijalna vožnja, niko se tu istinski ne takmiči.

Otkad sarađuješ sa Lemom i na kom nivou? Vidim da si instruktor kad organizuju “track day”, kakav je to angažman?
– Sa Lemom sam od početka i danas sam deo tima, ne samo kao vozač. U Sloveniji imate dve opcije – ili voziš za Lemu ili imaš svoj tim. Oni su bogovi trkanja. A samostalna akcija je uglavnom preskupa. Da, puno i dobro radimo, često organizujemo “track day”. Nekako mi se dopada da učim ljude, a mislim da mi ni retorika nije loša. Kao instruktor imaš vremena i da se pripremiš za svoje trke. Sve je to deo mog dogovora sa Lemom.

Ko finansira tvoje trkanje? Imaš li podršku Auto-saveza Slovenije, sponzore, dobrotvore?
– Do sada sam sve sam finansirao, ali se nadam da će se to brzo promeniti. Moraće!

Čime se baviš kad se ne trkaš? Kako usklađuješ druge obaveze?
– Imam malu marketinšku firmu za direktnu prodaju, a organizujemo i različite događaje. Ove sezone smo skoro svakog vikenda imali trke ili nešto drugo vezano na trkanje, tako da mi je za primaran posao ostajalo tri ili četiri dana. To mi ne pada teško, jer sve radim srcem.

Kako se pripremaš za trke (ishrana, treninzi, psihološke pripreme)? Deluješ kao sportski tip, kojim sportom bi se bavio ako ne auto-sportom?
– Da, sport mi je u krvi i uvek mi predstavlja relaksaciju. Volim sve adrenalinske sportove. Fizička priprema je u drugom planu. Ne volim da trčim, najviše sam na biciklu. Ako bih vratio vreme za 15 godina, sa današnjim iskustvom, verovatno bih izabrao biciklizam, ali sad nema svrhe razmišljati o tome. Zapravo, lažem! Opet bih poterao majku da mi kupi karting (smeh). Nemam neke posebne psihološke pripreme. Sve bude dobro kad stavim kacigu. Što se ishrane tiče, pazim šta jedem, uglavnom da ne bude velika količina. Mnogo hrane me umara. I nema alkohola!

Kako ti prolazi tekuća sezona?
– Nisam nigde vozio kompletnu sezonu, već samo četiri trke u Tvingo Evrokupu i pobedio u tri. Vozio sam u Brnu Suzuki svift Evrokup, gde mislim da smo bili dobri, sakupili smo dragoceno iskustvo u automobilu koji dugo nije vožen.

Od Slovenaca smo videli Boštjana Avbelja u ETCC. Zašto vas nema više na velikoj sceni, jer tvoja zemlja ima kulturu trkanja?
– Imamo puno talenata, a istorija trkanja kod nas je stvarno bogata. Slovenija je danas u pat poziciji, između ulaganja u privredu i sport. Kod nas se više voze brdske trke, što na evropskom i svetskom nivou manje vredi. Mi kao ekipa puno radimo i nadamo se da ćemo uskoro kružne trke ponovo podići na visok nivo kakav je nekad bio. Siguran sam da smo od svih zemalja bivše Jugoslavije u najboljoj poziciji. Moje mišljenje je da bi sve te zemlje trebalo da se ujedine u smislu trkanja, tako bi svima bilo lakše. Mogu vam otkriti da mi već radimo na tome. Barem da imamo nekakav zajednički savez.

Da imaš neograničen budžet, šta bi vozio?
– Naskar!

Koje je tvoje mišljenje o TCR konceptu? Da li je WTCC dobio ili izgubio stapanjem sa TCR serijom?
– Kako mi se danas čini, ta promena je bila sasvim dobra. Koncept mi se dopada. Pogrešno je možda samo to što je u početku budžet potreban za učešće bio pristupačniji. Sada i TCR diže cenu svake godine, a za WTCR je možda sada već potrebno isto novca kao svojevremeno za WTCC.

Mnogi kažu da je TCR Evropa najžešće trkanje na turing sceni, nemilosrdno i grubo. Kako se tebi čini?
– Možda je tu baš i najviše talenata. Meni je najjači Australijski V8, to su dobre trke koje uvek rado pogledam.

Šta misliš o budućem TCR Istočnoevropskom trofeju, koji računa na dosta učesnika sa prostora bivše Jugoslavije? Da li bi to tebi bilo primamljivo i od čega bi zavisio tvoj prelazak tamo?
– Lepo je što ima sve više ljudi sa naših prostora koji prate TCR. To je dobro za sve nas, dobra osnova da države ulože malo više novca u auto-sport. Što se mene tiče, ja idem korak po korak, za početak ću se fokusirati na Suzuki svift kup 2019.

Koliko stižeš da gledaš trke? Imaš li nekog idola, nekoga čiji stil vožnje posebno ceniš?
– Kod kuće mi televizor služi isključivo za gledanje trka (smeh). Uvek gledam Formulu 1, ako nisam u prilici da gledam uživo, pogledam snimak kad se vratim kući. Od kad znam za sebe volim Miku Hakinena i, naravno, Kimija Raikonena, on je izuzetna osoba. Žil VIlnev je legenda. Generalno, volim agresivno i beskompromisno trkanje i trudim se da od svakog dobrog vozača naučim nešto.

U kom pravcu ide tvoja trkačka karijera? Gde sebe vidiš za 10, 20 godina?
– Samo nebo je granica (smeh). Nadam se da ću se trkati i za 10 i za 20 godina. Razmišljam da bih možda mogao da nastavim karijeru preko Atlantika, jer mi je Naskar zaista zanimljiv. U svakom slučaju, želim da pišem istoriju!

U ranijim intervjuima si na pitanje zašto si odabrao broj 47 govorio da je to “jedan bolji od Rosija”. Da li to znači da bi voleo da voziš moto-trke?
– Volim motore, ali nikad nisam razmišljao da se trkam na dva točka. Mada kad me ovako pitaš, osećam motivaciju da probam (smeh).

Dakle, šta je prava istina o broju 47?
– Nikada nećete saznati (smeh). Pitajte Rosija!

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


5 + nineteen =