POČECI Nemanja Milovanović: Sa 6 godina sam bio na podijumu sa bratom i Milošem Pavlovićem, to mi je najdraža trka u životu

Foto: Selver Skorup

Na kraju svake godine sumiraju se utisci iz minule sezone, ali 2020. je godina koju ćemo svi pamtiti po pandemiji koronavirusa i paralisanom životu svih nas.

Umesto rezimea trkačke sezone, odlučili smo da vas vratimo u prošlost, kad su naši vozači počinjali svoje karijere. Oni su sa nama podelili utiske i događaje koje pamte i dan danas, a sigurni smo da neke detalje o njime niste ni znali.

Srpski automobilista Nemanja Milovanović rođen je u trkačkoj porodici. Njegov otac Jovica bio je višestruki prvak Jugoslavije na krugu, a kroz njegove ruke prošli su razni automobili, od “zastve 128” do “pežoa 205”.

Nemanja i njegov stariji brat Mirko od ranog detinjstva su išli sa ocem na trke i ljubav prema auto-sportu se rasplamsala odmah.

“Tata nas je vodio svuda sa sobom, obožavali smo da idemo na trke. Vozili smo ponekad i karting, ali se stvar uozbiljila kad sam imao šest godina. Dobio sam na poklon od tate karting domaće proizvodnje i prvi put sam se takmičio. Bilo je to u Novom Sadu, na Sajmu, vozili smo i Mirko i ja, a sa nama i Miloš Pavlović. Njih dvojica su se borili za prvo mesto, a ja sam vozio za njima na trećem. Međutim, nekoliko krugova pre kraja, oni su imali kontakt, izleteli su, i ja sam preuzeo vođstvo. Tako smo stigli i na cilj, ja ispred Mirka i Miloša, bio je neverovatan osećaj”.

“Na podijumu smo dobili koverte, sa baš dosta novca, a to su bila ona vremena kad su novčanice imale puno nula (smeh). Ne znam koliko bi to sada bilo, možda dve ili dve i po hiljade evra. Ja sam hteo da dobijem pehar, a dobio sam koverat (smeh). To je bio prvi novac koji sam u životu zaradio”, priseća se Milovanović.

“Miloš i nas dvojica smo u to vreme bili dobri drugari, ali nas je posle život razdvojio. Ja njega smatram najboljim srpskim trkačem današnjice i zato je ta pobeda u kartingu za mene još dragocenija. Bilo je još mnogo odličnih trka kojih se rado sećam, ali mi je ta ostala omiljena i do dana današnjeg”.

Milovanović je u kartingu proveo period do 1996, posle čega je zbog finansijske situacije napravio pauzu i bavio se košarkom.

“Igrao sam, ali me nije zanimalo da tamo postižem neke vrhunske rezultate. Vuklo me je da se vratim u auto-sport. Uspelo mi je 2004. kad sam debitovao u “jugu” u klasi Mali N. Tu sam bio do 2007, kad sam prešao u “pežo”.

“U najlepšem sećanju mi je ostala 2006, u kojoj sam se borio za titulu. Bilo je 53 trkača, izuzetno jaka konkurencija, a kvalifikacije smo vozili u dve grupe. Na pretposlednjoj trci u Banjaluci sam izleteo, polomio razvodnik, pa sam na finalu na Mišeluku morao da pobedim da bih bio šampion i to mi nije pošlo za rukom.”

“Posle “pežoa” vozio sam “ksaru” 2010, zatim od 2011. “BMW”, a 2014. sam prešao u “alfu” sa kojom je trebalo da debitujem na internacionalnoj sceni, ali mi se nije dalo. Dve godine kasnije sam to popravio, ali sa “hondom”, da bih 2019. prvi put seo u “seat”, a prošle sezone sam kupio “kupru”. Oduvek sam bio veran trkama na krugu, jer volim borbe točak uz točak. Jednu sezonu sam proveo na brdu, ali borba sa štopericom, imaginarnim suparnikom, nije me zadovoljila”.

Milovanović je na kraju imao savet i za mlade ljude koji bi želeli da se bave auto-sportom.

“Nikad nemojte da se trkate na ulicama, za to postoji staza. Izađite na trkalište, probajte, vidite kako to izgleda, ali nikako se ne trkajte tako da nekog ugrozite. Ako me pitate za savet, ja ću vam reći da ne počinjete sa trkama (smeh). Ali, šalu na stranu, u svemu, pa i u trkanju, najvažnija je upornost. Jedino upornošću možete da ostvarite svoje snove. Moj cilj je bio da vozim na autodromima širom Evrope i taj san sam ostvario”, završio je Milovanović.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*