POČECI Predrag Šainović: Prvi “jugo” sam kupio slučajno, tek kasnije sam shvatio da je to početak ostvarenja mog dečačkog sna

Na kraju svake godine sumiraju se utisci iz minule sezone, ali 2020. je godina koju ćemo svi pamtiti po pandemiji koronavirusa i paralisanom životu svih nas.

Umesto rezimea trkačke sezone, odlučili smo da vas vratimo u prošlost, kad su naši vozači počinjali svoje karijere. Oni su sa nama podelili utiske i događaje koje pamte i dan danas, a sigurni smo da neke detalje o njime niste ni znali.

“Najbrži lekar među trkačima” jeste srpski urolog sa stalnim boravištem u Sloveniji dr Predrag Šainović, koji je prošle godine debitovao u Tvingo kupu i imao odličan nastup u italijanskom Entri kupu.

Situacija sa Kovidom-19 pokvarila mu je planove da se minule sezone okuša u TCR Istočna Evropa, ali je sigurno da će tu nameru ostvariti, kad se za to steknu uslovi.

“Auto-sport me je zanimao od najranijeg detinjstva. Veliku ulogu u tome igrao je sticaj okolnosti da moji baba i deda imaju kuću tik pored staze Beranovac u Kraljevu. Kao dečak sam sa drugarom Saletom išao na sve trke koje su tamo bile organizovane. Zanimljiv je podatak da je Beranovac uz Grobnik bila jedina namenski građena staza za trkanje u Jugoslaviji “, priseća se Šainović utisaka iz detinjstva.

“Kad sam imao četiri godine, otac mi je kupio repliku formule, u crvenoj boji, sa brojem 18, i to mi je bila definitivno najomiljenija igračka. Negde sam pročitao da se ljudi rode kao “petrolhead”, sa afinititeom prema brzini, zvuku motora i mirisu benzina. Znam ljude koji su zaluđenici za, recimo, fudbal, ali vole i druge sportove. Oni koji vole auto-sport, vole samo i isključivo auto-sport”.

“Navijao sam Airtona Senu, ali nisam imao prave trkačke idole. U to vreme sam obožavao Branimira Mitrovića, kojeg je maestralno odglumio Dragan Nikolić u filmu “Nacionalna klasa”. On je bio otelotvorenje prosečnog srpskog trkača. Goran Marković je napravio film koji je bio više nego realan. Nama dečacima koji smo voleli trke, Brana Flojd je bio imaginarni idol, poistovećivali smo se njim”.

Kao dečak je gledao trke “fića”, koji su tada bili Nacionalna klasa, ali se prvi put trkao u “jugu”. Debitovao je u Klasi 2, popularnom “jugo hibridu” 2017. godine.

“Dok su se drugi trkali, ja sam završavao fakultet, a tek kad sam diplomirao stekli su se uslovi da i sam izađem na trkačku stazu i hteo sam da prođem sve od početka. Prvi trkački auto sam kupio gotovo slučajno. Na trci motora na Beranovcu sam počeo da se interesujem za kupovinu “juga” i već posle par sati sve je bilo dogovoreno. Tada sam počeo da se pitam šta će to meni, kako ću iz Slovenije da dolazim na trke, svašta mi je prošlo kroz glavu. Ali, kad je auto počeo da se sklapa, osetio sam da je to početak ostvarenja mog dečačkog sna”.

“Prvi put sam se trkao upravo na Beranovcu, uz nesebičnu pomoć mog prijatelja Bojana Milanovića. Nažalost, moj debi se završio odustajanjem, mislim da sam podcenio “juga” kao trkačku spravu i to me je koštalo udesa. Nisam mogao da verujem da auto od 1.150 kubika može da bude toliko brz, jer sam u to vreme vozio neuporedivo snažnije putničke automobile. Utisci su mi bili pomešani, ali definitivno sam pre prvog nastupa imao potpuno iskrivljenu sliku o trkama. “HANS” me je previše stezao, staza je uzana, ne prašta greške, auto se potpuno drugačije ponaša na pisti u odnosu na put… To je bilo grubo otrežnjenje”.

“U našoj zemlji je trkanje romansirano, ulaže se više truda u pripremu, sa skromnim sredstvima, i cela magija trkanja u Nacionalnoj klasi je važnija od rezultata”.

Priliku da izađe na internacionalnu scenu, Šainović je dobio 2018. kad je seo u “reno tvingo” slovenačke ekipe Lema rejsing.

“Trenutak kad sam prvi put vozio na Hungaroringu 2019. mi je jedan od najdražih u dosadašnjoj trkačkoj karijeri. Kvalifikovao sam se kao šesti, do polovine distance sam izbio na četvrto mesto i ušao u borbu za podijum. Izleteo sam i izgubio plasman, to je bio danak neiskustvu. Cele sezone sam imao brzinu, ali je nedostajalo tih finih detalja i nikako nisam mogao da uđem u trku hladne glave. Mada, ko ne misli da se bori za pobedu, ne treba ni da se trka”, iskren je naš doktor.

“Drag mi je i nastup u Entri kupu na Mizanu. Otišao sam neplanirano, putovao celu noć posle smene u bolnici i bio prilično umoran i nenaspavan kad sam ušao u auto. Ipak, vodio sam dve trećine trke i posle samo jedne greške, kad me je savladao umor, pao sam na treće mesto. To je bila jedna opuštena i rastereća trka, na sjajnoj stazi koja je na moru, zaista sam uživao u njoj i ostaće mi u najlepšem sećanju, a i nije zanemariv osećaj popeti se na prvi podijum u karijeri”.

Šainović mladim vozačima savetuje da, ukoliko hoće da se bave automobilizmom, počnu sa kartingom, pa ako ih posluži sreća, nastave u jednosedima, a na tom putu je krajnji cilj Formula 1. Opšte je poznato da se za jednosede regrutuju najbolji vozači. Alternativa su GT ili turing serije.

“Ja gledam i volim različite trke, ali isključivo na krugu, brdo i reli me ne zanimaju. Pratim Formulu 1, Porše kup, GT, Lamborgini supertrofeo, WTCR i TCR serije. To su prave borbe na stazi, točak uz točak, tu se vidi pravi kvalitet vozača, posebno u jednosedima”

“Ali trkački put je jasan, sve kreće od kartinga. Nažalost, u Srbiji auto-sport nije popularan i skromne su mogućnosti za veliku trkačku karijeru. Ako neko želi da stigne na sam vrh, mora da se preseli u Italiju ili Veliku Britaniju, eventualno Nemačku. U tim zemljama se automobilizam neguje i dosta novca se ulaže u njega. U Srbiji čak nema ni prenosa trka na televizijama, pa je teško naći sponzora koji bi uložio milione u trkača, makar bio najtalentovaniji na svetu”, završava svoju priču “najbrži lekar među trkačima”.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*