POČECI Zoran Kastratović: Sa 18 godina sam prešao sa motora na trke automobila i nisam se pokajao

Foto: Vladimir Ognjanović

Na kraju svake godine sumiraju se utisci iz minule sezone, ali 2020. je godina koju ćemo svi pamtiti po pandemiji koronavirusa i paralisanom životu svih nas.

Umesto rezimea trkačke sezone, odlučili smo da vas vratimo u prošlost, kad su naši vozači počinjali svoje karijere. Oni su sa nama podelili utiske i događaje koje pamte i dan danas, a sigurni smo da neke detalje o njime niste ni znali.

Naš automobilistički veteran Zoran Kastratović vozi na internacionalnoj sceni već dugi niz godina.

Malo je poznato da je on kao dečak bio zaluđenik za dvotočkaše i da mu se ljubav prema auto-trkama rodila gotovo slučajno.

“Vozeći se svojim motorom 1988. godine po gradu, naleteo sam na trke na Ušću, kad je harala Crvena zvezda sa svojim automobilima. Taj zvuk i publika su na mene ostavili snažan utisak, pa se javio taj crv da bih možda jednog dana mogao i ja da vozim četvorotočkaša. Tada sam položio i vožnju, pa sam pomislio da bih mogao da neke svoje sportske ambicije prenesem na automobil. To je verovatno i trka koja je ostavila najsnažniji utisak na mene od svih koje sam gledao ili vozio”, priseća se Kastratović.

Kako je tehnički veoma potkovan, on nije bio zanesen samo izgledom automobila.

“Uvek sam više voleo automobile sa zadnjom vučom. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih takva vozila su bila simbol veće snage i boljih tehničkih performansi. Uvek sam sebe zamišljao u nekom “BMW” ili “opel manti”.

Kao što biva u životu, nijedan san se nije ostvario za jedan dan, pa je i Kastro polako gradio put ka internacionalnoj sceni.

“U to vreme jači automobili od “fiće” i “juga” za nas klince su bili nemoguća misija. Ja “fiću” nikad nisam doživljavao kao auto sa kojim bih se trkao, a “jugo” je bio prvi razred osnovne škole trkačima. Tih godina je postao i Nacionalna klasa, bilo je mnogo takmičara, tako da je “jugo” bio logičan odabir za mene”.

“Tada je publika bila na tribinama, nije bilo prenosa, strimova, svega što je danas dostupno, pa su ljudi dolazili na trke u velikom broju. Tih godina je na Ušće dolazilo i po 20 ili 30 hiljada gledalaca, osećaj trkanja pred njima je bio neverovatan, tako nešto teško da će se ponoviti. Sad se trke gledaju na TV, telefonu, malo je publike na tribinama i to je šteta”.

“Neverovatan je osećaj bio kad sam debitovao, imao sam užasnu tremu jer sam znao da me gleda ceo grad, svi ljudi koje poznajem, koji su očekivali od mene veliki rezultat. Zaista neponovljiv osećaj, koji mladi naraštaji verovatno nikada neće osetiti”.

“Na početku karijere sam vozio u velikoj konkurenciji i bilo je teško čak i kvalifikovati se. Najdraži momenat u karijeri mi je prvi podijum, na brdskoj trci Avala, za koju sam se ozbiljno i dugo pripremao i trenirao. To je bilo 1992. godine i sigurno je ostavilo najdublji trag. Jedno je voziti, ali drugo je osvojiti pehar, to je druga dimenzija takmičenja. Posle prvog pehara, sve manje od toga je bilo nedovoljno i to mi je bio najveći stimulans da nastavim da osvajam podijume i što bolje završavam svoje trke”.

Iako smo ga gledali i na brdskim i na kružnim trkama, Kastratović se u jednom trenutku ipak odlučio za sprint.

“Kad sam imao 18 godina, vožnja motora po gradu je postala pomalo besmislena, a ja sam imao ambiciju da svoje znanje i umeće prenesem na trkačku stazu. Trke motorima su tada bile veoma opasne, a mi nismo imali prave piste za to. Sa 18 godina sam shvatio da je riskantno i praktično sam pobegao sa dva točka na četiri da zadovoljim svoje porive. Posle mi se to i svidelo, nisam se pokajao. Godinama sam prelazio u sve jače i ozbiljnije automobile, pa se ta želja da vozim dvotočkaša polako izgubila”, priznaje on.

Kao jedan od najiskusnijih aktivnih automobilista u našoj zemlji, Zoran ima i nekoliko saveta za buduća pokolenja.

“Klincima koji bi da se trkaju preporučujem svakako karting. Osamdesetih godina nismo imali mogućnost da vozimo karting, nije bilo ni staza ni interesovanja. Tek devedesetih je karting doživeo neki svoj procvat, a tada sam se ja već uveliko bavio trkama, pa nije bio red da se vraćam iz srednje u osnovnu školu.”

“Kad se steknu osnovna znanja o trkanju u kartingu, uz minimum godina, što je oko 15, dolazi do račvanja. Ili se ostaje na otvorenim točkovima ili se prelazi na automobile. Ako je ovo drugo slučaj, moj savet je da se proba neko kup takmičenje, kao što je Tvingo ili Klio. To je po meni pravi put za mladog vozača, ka nekom TCR takmičenju ili GT trkama, naravno ako su pravi talenti”, završava Kastratović.

Foto: Vojislav Vujanić/ bud3.net

Naš as se tokom karijere trkao sa mnogo automobila, počeo je sa “jugom 1150” u Nacionalnoj klasi, zatim je vozio “pežo 106 reli” sa kojim, zapravo, nikad nije vozio reli, “škodu oktaviju” u Oktavija kupu, a onda je usledio niz BMW automobila – M3, 320 Super prodakšn, 320 Superturing, 316 E1. Posle toga, Kastratović se takmičio sa automobilom “Vilijams laguna super turing”m “reno klio super turing”, a poslednje dve sezone u CEZ trka se sa “ševrolet kruzom WTCC” koji je pre njega vozio Ivan Miler.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*