Tarkvini otkriva: Ovo su tri najvažnija kvaliteta dobrog trkača

Sajam Nautike

Hjundaijev as Gabrijele Tarkvini otkrio je mentalne i fizičke principe koji mu omogućuju višedecenijsko trajanje na trkačkoj sceni i pobrojao je najvažnije kvalitete koji čine dobrog trkača.

WTCR superstar iz Đulijanove najpre je objasnio zašto je promenio boju kacige, koja na sebi i dalje ima tradicionalnu “paukovu mrežu”, i kazao kako je stekao nadimak “Cinghiale” (čingjale – divlji vepar).

“Ovo je Svetski kup i nema zlatne medalje, ali želeo sam da proslavim svoju prošlogodišnju titulu pa sam rešio da promenim glavnu boju svoje kacige i ona je sad zlatna, a ne bela. Vepar je moj nadimak od početka trkačke karijere, to je simbol agresivnosti. Kao mlad sam bio vrlo agresivan, agresivan sam i sada kada sam star. To je deo mog života. Na zadnjoj strani moje kacige uvek su ispisana i imena moje ćerke i mog sina, koji me neprekidno bodre.”

Na trkačkoj pozornici, međutim, nećemo videti nikog iz sledeće generacije Tarkvinijevih.

“Dao sam im šansu da voze karting sa pet ili šest godina, toliko sam i ja imao kad sam počeo s kartingom, ali nisam video onaj žar u očima, nisam video strast prema auto-sportu. Prate me na televiziji, obično dođu na jednu moju trku u sezoni, ali nisu trkači.”

Veteran iz Đulijanove potom je otkrio tri najvažnija kvaliteta dobrog vozača.

“Talenat, strast i izdržljivost. Bez strasti ne možete da budete vrhunski vozač. Kao ni bez talenta, morate da ga imate da biste počeli. I morate da opstanete i preživite negativne trke i negativna zbivanja. Čak i najčuveniji, vrhunski vozač ima manje pobeda nego poraza. I u životu i u karijeri sigurno ima više negativnih nego pozitivnih tačaka.”

Gabrijele je kadar da postiže izuzetno stabilne rezultate, čak i kada ne pobeđuje. Da bi došao na taj nivo, on je odavno morao da promeni svoj mentalni pristup trkanju.

“Na početku moje turing karijere bio sam isuviše agresivan. Došavši iz Formule 1, lupao sam se u svakoj trci. Izvukao sam pouku iz svojih grešaka i shvatio kako da budem bolji, pogotovu ako se borim za titulu. Uvek sam razmišljao i fokusirao sam se samo na jednu trku. Jer u Formuli 1 se nikad nisam borio za titulu, pa mi je cilj uvek bio da osvajam trke. To sam morao da promenim kada sam sedeo u pravom automobilu u kojem sam mogao da postanem šampion. Borba za titulu je potpuno drugačija od borbe za pojedinačnu pobedu, ali trebalo mi je malo vremena da transformišem tu preteranu početnu agresivnost u nešto pozitivno.”

“Još sam agresivan, moje karakteristike se nikada nisu promenile. Prošle godine sam osvojio najviše trka, niko drugi nije imao pet pobeda, to znači da nisam razmišljao o osvajanju poena. Uvek sam startovao da bih osvojio trku, to mi je glavni cilj, ali sam tokom godina na osnovu svojuh grešaka naučio naučio da je ponekad bolje da osvojite treće ili četvrto mesto nego da ne upišete nijedan bod.”

Nije tajna da mnogi mlađi vozači Tarkviniju zavide na fizičkoj spremnosti. On kaže da za to zaslugu u podjednakoj meri imaju treninzi kombinovani sa dobrom genetikom.

“Sigurno je da se ne trudim mnogo da održim ovu formu, ali svakako morate da trenirate, pogotovu tokom zime. Moj trening se u poslednjih 30 godina promenio, jer fizički nažalost nisam kao pre 30 godina. Vaše telo se tokom godina menja, ali sad sebe poznajem mnogo bolje nego kad mi je bilo 20 ili 25 godina i znam šta mi je potrebno, pogotovu za turing trkanje. Ono fizički nije mnogo naporno, ali morate da budete fit, da radite pri vrlo visokim temperaturama, jer u kokpit ne ulazi spoljni vazduh i ponekad zna da bude veoma teško. Trenirate prema onome šta vam treba i moj trening je potpuno drugačiji u poslednjih 20 godina. Trčim i volim trčanje, ali je u mojim godinama teško da to činim napolju, pa trčim na pokretnoj traci, normalno na vrlo visokoj temperaturi. Imam posebnu sobu, podesim je na visoku temperaturu i tu trčim. Obično treniram na 30 stepeni Celzijusa, to nije kao u automobilu, ali je vrlo blizu. To mi pomaže da ostanem fit. Kad vam nedostaje kiseonik i na povišenoj temperaturi, vaš mozak ne funkcioniše onako dobro kao na normalnoj temperaturi. Kako biste ispravno reagovali i bili bistri i usredsređeni, morate mnogo da trenirate i da odolevate visokim temperaturama.”

Italijan pazi na ishranu, ali nema posebno rigorozan dijetetski režim.

“Na sreću, ne dobijam tako puno na težini, ali su u ovim godinama slatko i sirevi vrlo daleko od mene. Mogu da ih jedem tri ili četiri puta mesečno, ali inače pazim.”

Gabrijeleove kolege Ivan Miler, Norbert Mihelis i Rob Haf imaju svoje trkačke ekipe, ali Tima Tarkvini neće biti.

“Jedna od tajni moje duge karijere je u tome što sam uvek samo vozio. Nemam drugi posao, nemam ga ni u auto-sportu. Ja sam samo vozač i samo se na vožnju usredsređujem. Imam mnogo vremena da ga provedem s porodicom, uživam u njemu i ne želim da budem uposleniji!”

Podsećamo Tarkvinija na reči Nikija Katsburga, koji smatra da bi on bio idealan u svakoj ulozi u auto-sportu.

“Da, ali to je posledica mog iskustva. Ako ste dovoljno pametni i dovoljno dugo ostanete u istom svetu, znate kako da pristupite različitim aspektima auto-sporta. Volim mehaniku, podatke, mnogo vremena provodim s inženjerima, uz kompjutere, posmatram podatke, analiziram ih. Jer ja svoj posao radim stopostotno, prikupljam podatke i nekad dugo sedim kod kuće i gledam ih, razmišljam kako da poboljšam auto. To iskustvo može da vam pomogne da opstanete u auto-sportu na visokom nivou. Volim da sam uključen u auto-sport. Normalno se povlačite kad imate 35 ili 40 godina, ali meni je skoro šezdeset! Kad se budem povukao, želim da budem uključen u neki drugi aspekt auto-sporta. Ipak, nikad neću prestati da vozim, jer to volim. To je za mene najbolje mesto u auto-sportu, da sedim za volanom!”

Pretpostavljamo da je vozač poput Gabrijelea morao imati upite mladih trkača da im bude mentor ili trener.

“Obučavanje je zanimljiv aspekt auto-sporta, ali meni je mnogo lepše da vozim nego da podučavam nekog drugog. Vi ste kao vozač završni deo posla koji su radile stotine ljudi. Kad se vrata automobila zatvore, sami ste, iako vam inženjer može pomoći u toku trke, ali vi ste finalni deo slike. Ponekad osećate tu odgovornost na svojim ramenima, ali ste i ponosni kada ostvarite cilj, jer koliki je trud drugih u sve uložen.”

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


twenty − three =