Tom Koronel nije najbrži i najtrofejniji vozač Svetskog šampionata turing automobila, ali ova trkačka serija ne bi bila ista bez njega. Uvek je nasmejan, raspoložen, svima dostupan, nosi svoju “GoPro” kameru, snima sve što ljubitelje trka zanima, izuzetno je aktivan na društvenim mrežama.
Rođen je u Nardenu u Holandiji 5. aprila 1972, a trka se od 1990. Vozio je Le Man, superprodukciju, trkao se u Japanu, a jedan je od retkih koji je u WTCC-u od osnivanja. Ima životnu saputnicu Paulin Zvart, bivšu automobilistkinju, sa kojom ima dvoje dece Karmen i Roka, i nikako ne uspeva da je zaprosi. Za magazin Story ispričao je detalje svoje svakodnevice i najavio da nikada neće prestati da se trka, a naš portal prenosi širu verziju razgovora sa njim.
Kada si spoznao da je auto-sport prava stvar za tebe?
– Moj deda je bio čuveni motociklista u Holandiji, čak postoji i pesma o njemu. Godine 1925. izvezao je najbrži krug na prvoj TT trci u Asenu. Moj otac je bio trkač, moja braća takođe, odrastao sam u trkačkom svetu. Da li sam imao izbora? (smeh)
Da li se tvoja porodica protivila tvojim trkačkim ambicijama?
– Moj brat blizanac Tim i ja imamo srednja imena. Njegovo je Alfa, moje je Romeo. Ne znam jesmo li možda začeti na zadnjem sedišu nekog “alfa romea”, ali mislim tu mora da ima nečega.
Jesi li imao nekad teže trkačke povrede? Koliko razmišljaš uopšte o bezbednosti i imaš li vremena za to kad si za volanom?
– Naravno da sam imao, ali manje. Jednom sam se probudio u bolnici posle velikog udesa u trci Formule Ford na Spa-Frankoršampu 1992. Ali, osim nagnječenja vrata i manjih povreda leđa nikad nisam imao ozbiljnije povrede. Mislim da je danas auto-sport prilično bezbedan. A i ja nisam od onih koji se često sudaraju i mislim da sam jedan od najbezbednijih WTCC vozača. Ako imam izbor da li da uđem u rizik, verovatno ću uvek odabrati da ne rizikujem. Takav sam, više se uzdam u postojanost nego u rizik.
Da li te nešto u auto-sportu zaista plaši?
– Moć. Moć proizvođača. Jednom sam to iskusio, jedan proizvođač je od mene tražio da izguram drugog vozača i ja to nisam učinio. Posle s tim proizvođačem više nisam mogao da sarađujem kako valja. Takve situacije stvaraju mi nelagodu.
Kakav si vozač u privatnom životu?
– Veoma opušten, ali sam, naravno, natprosečan. Priznajem da je ograničenje od 100 km/h za mene 130, a 130 je 160, ali nisam agresivan i ne lepim se drugim vozačima u saobraćaju, ne prolazim kroz crveno svetlo, ne pretičem divljački…
Jesi li imao sukob sa zakonom, možda zbog brzine na putu?
-Da, pre dve godine su mi oduzeli dozvolu na tri meseca zbog prekoračenja brzine. Ali samo jednom. U Holandiji me svi znaju, jer sam svuda prisutan. Stručni sam konsultant u prenosima Formule 1, već četiri godine sam član žirija u emisiji “Najgori vozač u Holandiji”, emisiju koja je pandan “Top Giru” radim već 15 godina. Ja živim kroz televiziju, pored svog normalnog posla. Čim pomislite na automobilizam, pomislite na Koronela, jer smo Tim i ja u reklami za „Alijanc“ osiguranje. Ona ide na svim televizijama na svakih pet minuta, ne možete da je promašite, čak i ako hoćete. Verujem da sam se smučio svakom Holanđaninu jer samo što nisam izlazio iz WC šolje.
Šta voziš privatno?
– Privatno vozim sasvim običan automobil, BMW 118d, nemam brz auto. Pre njega sam imao “seat leon”. Ja sam javna ličnost, ali nisam nadmen. Ne glumim da sam zvezda, ne volim takav stil života. Recimo, nikad ne putujem biznis klasom. Nema posedujem ništa skupo. Nisam protiv toga, ali mi to ne odgovara. To nisam ja.
Živeo si u Japanu i veoma si impresioniran tom zemljom.
– Uživao sam u Japanu, ali je ta priča završena. Tamo sam živeo pet godina, osvojio sam šampionate Formule 3 i Formule Nipon – to je kao GP2, dva puta sam bio GT viceprvak, uvek najbrži u „hondi NSX“, dva puta sam osvajao Ol star trku, koja je najvažnije GT takmičenje u Japanu. Nisam imao šta više da postignem. Jedino sam mogao da ostanem tamo zbog novca, ali mene ne pokreće novac. Svi koji me prate na društvenim mrežama znaju da me zanima da uživam u životu. Puno se krećem, veoma sam aktivan, treba mi uzbuđenje, moja žena kaže da imam mrave u gaćama, a ja sam samo uvek u potrazi za novim izazovima. I uvek postavljam sebi nove, više ciljeve. Tako je bilo i sa Japanom. Koliko puta pročitate knjigu koja vam se dopada? Dva, tri puta? To je to!
Razmišljaš li da odeš da živiš tamo kad se penzionišeš?
– Molim? Jeste li normalni? Ja neću nikad da se penzionišem! Prestaću da se trkam kad umrem!
Kako si upoznao Paulin?
– Na stazi. Video sam zgodnu devojku kako ulazi u trkački auto, bilo je to na stazi u Asenu, gde sam podučavao mlade vozače. Prišao sam joj i rekao joj “Mislim da treba da izađeš sa mnom na večeru”. Dve nedelje kasnije poslala mi je SMS i od tada smo zajedno.
Jeste li se venčali?
– Nismo. Postoji video na kome se vidi naše venčanje. Ali to nisam ja, to je moj brat blizanac i to je bila šala. Paulina me je prosila tri puta i ja sam uvek rekao da prosidbu treba da izvede muškarac, a ne žena. Ja sam od početka znao da će mi ona biti žena, ali sam uvek tražio pravi trenutak, pravo vreme, pravu situaciju da je zaprosim, kod mene sve mora da bude ekstremno, a ne standardno. Jednom smo bili u Južnoj Africi, u kavezu oko kog su plivale ajkule. Ja sam krenuo da mucam, neko je naišao i trenutak je prošao.
Osam ili devet godina kasnije, bili smo u Kaliforniji, na Malibu biču, otvorili smo flašu vina, skoro da sam uspeo, ali je okolo bilo previše ljude, pa sam odustao. Prošle godine u Veneciji sam isto imao nameru… Nije to lako izvesti i treba mi vremena (smeh). Ali mi imamo dvoje divne dece i meni je to dovoljno. Šalu na stranu, trebalo je da se venčamo ovog septembra, ali je njena majka jako bolesna, pa sam joj rekao da sama odluči kad će se venčanje dogoditi. Ako ništa drugo, bar sam je pitao (smeh).
Kako opisuješ svoju vezu sa njom?
– Ja nisam jednostavan čovek, mnogo se krećem, uvek sam raspoložen za zabavu. Nisam običan. Ona je žena koja se trkala i dobro me razume kad je moj posao u pitanju i ne bi mogla da živi sa mnom da nije tako. Imao sam devojaka koje nisu bile automobilistkinje i nisu dugo izdržale sa mnom. Ovo je moj život, ja sam svakog vikenda na trci ili radim nešto što ima veze sa trkanjem. Obični ljudi misle da je trkanje gubljenje vremena i novca, ali to nije tako. Trkanje je takmičenje, izazov, rezultat, razmišljanje, a ne samo cepanje guma, pravljenje buke i trošenje benzina.
Da li Paulin dolazi na trke koje voziš?
– Ona mi radi sve rezervacije i zna da može da dođe kad god želi. Ja uvek rezervišem dvokrevetnu sobu, to je dogovor sa mojim timom. Ona može da odluči da krene sat vremena pre nego što mi poleti avion.
Da li se ona i dalje trka?
– Ne više. Poslednje u čemu je učestvovala bila je trka 24 sata Dubaija pre osam godina.
Šta misliš, koliko je njoj teško da bude žena profesionalnog vozača?
– Mislim da joj je lako. Ona ima i svoj život, ja često nisam tu, može da radi šta god želi. Takav život joj daje slobodu, ali joj donosi i samoću. Ja se trudim da se čujemo bar dva puta dnevno kad nisam kod kuće, napišemo jedno drugom barem 4-5 poruka. Kad idemo na spavanje, razmenimo poneku reč, i kad se probudimo takođe. Tako opstajemo već 12 godina i mislim da možemo tako i ubuduće.
Čemu učiš decu? Imaš li dovoljno vremena za njih?
– Kad sam kod kuće, provodim sve vreme sa njima. Vikendima idemo na karting, vozimo kvadove, zabavljamo se. Učim ih da budu slobodni kao ja, što me ponekad dovodi u sukob sa Paulinom. Ona se brine, a ja sam uvek tu da im kažem da pronađu granice i mislim da se snalaze negde između. Umem da budem strog, da bi znali gde je granica, ali mislim da su veoma slobodni sa mnom.
Poznato je da devojke vole automobiliste. Kakva su tvoja iskustva sa tim?
– Kad se trkam, koncentrisan sam na posao, ne vidim ništa drugo oko sebe. Posle trke je lepo zabaviti se, ali to nije deo posla. Moj posao je auto-sport. Sve te devojke u padoku izgledaju dobro, ali ja nisam zainteresovan. Ne jurim grupi devojke, ali sam dobar sa navijačima, vrlo sam otvoren i lako je stupiti u kontakt sa mnom. Ljubitelji trka vole automobile i devojke. Takav je i moj život. I uvek je dozvoljeno pogledati i pomirisati. Ako je nešto lepo, ne znači i da je privlačno. Za pet godina koliko sam proveo u Japanu, nisam imao devojku Japanku. One su veoma lepe, ali mi nisu bile zanimljive. Tako ja funkcionišem. Devojaka je uvek bilo i biće ih oko trkališta, to nas okružuje i to je lepo videti, ali samo toliko.
Kako sebe opisuješ privatno, kad se ne trkaš?
– Ima vozača koji glumataju, njihov privatni život razlikuje se od trkačkog. Ja sam uvek isti. Otvorenog sam uma, uvek dostupan svima, trudim se da ništa ne propustim, da uvek budem u pokretu i svuda se pojavim.
Šta ćeš raditi kad prestaneš da se trkaš?
– Nikad neću prestati da se trkam.