Novi DTM šampion Rene Rast ostvario je svoj veliki san osvajanjem titule u nemačkoj premijum turing seriji.
U opsežnom intervjuu objasnio je svoj razvojni put, kako je ušao u program Folksvagen grupe i kako se osećao na poslednjoj trci na Hokenhajmringu.
Posle početaka u Folksvagen polo kupu, mnogo startova u Porše kupovima i WEC-u, sada slaviš DTM titulu. Kako iz ove perspektive gledaš na prethodne godine?
– Svaka godina trkanja je imala svrhu i od je mene pravila boljeg vozača i to mi je pomoglo da sada osvojim titulu. Svaka serija ima svoje jedinstvene osobine. U kupovima sam naučio kako da se takmičim u sprint trkama. U enduransu, bilo da je GT3 ili WEC, primarno sam naučio koliko je važno stvoriti jedinstvenu grupu, ne samo sa vozačima već i sa inženjerima. U trkanju sa prototipima, stekao sam mnogo znanja o podešavanju trkačkog automobila. To nije bilo u istoj meri moguće u monomarka serijama. U LMP1 i LMP2 pravi setap je krucijalan. Dakle, prvo sam morao da se upoznam sa svim tim stvarima i od svih imam korist i u DTM-u.
Vratimo se na finale DTM sezone 2017. Imao si probleme na treningu, zatim su kvalifikacije prekinute, a prvi krug trke bio je šokantan. Kako si uspeo da održiš koncentraciju?
– Istina je da su se stvari odvijale daleko od savršenog. Već je trening loše počeo. Uspeli smo ponešto da promenimo između subote i nedelje, ali setap je išao u skroz pogrešnom pravcu. Nismo bili zadovoljni posle treninga i tada sam pomislio “Okej, propustio si svoju šansu”. Do kvalifikacija nismo doveli auto na potreban nivo, ali smo ipak još jednom napravili prave korake i bili smo u igri. Prekid me nije doveo u stanje da izgubim prisebnost. Ali, LED displej kvačila koji je na prvoj krivini poleteo na mene stvarno me je početno izbacio iz ravnoteže. Izgubio sam tri pozicije u prvom krugu. Umesto da se koncentrišem na trku, morao sam da se prvo rešim tog dela koji je visio, jer kad god sam skretao ili kočio displej se klatio s leva nadesno u mom vidnom polju, ili mi se obmotavao oko ruku ili volana.
Da li si se u trci osećao kao lovac ili lovina?
– Osećao sam se kao lovac. Znao sam da nekako moram da se dočepam podijuma da bih uspeo. To je bio moj fokus. Kad je Ekstrem bio peti u jednoj fazi trke, stvari nisu izgledale dobro. Pokušao sam da sačuvam hladnu glavu. Posle toga sam napredovao poziciju za pozicijom i na kraju je to bilo dovoljno. Ni u jednom trenutku se nisam osećao kao lovina.
Kad si shvatio da si postao šampion?
– Posle kraja trke, u prvoj krivini. Moj tim je eksplodirao od radosti i oglasio se preko radija tek kada je Ekstrem prošao kroz cilj. Tokom trke sam na monitorima pratio gde su Matijas, Džejmi Grin i Majk Rokenfeler. Tokom pit-stopa, inženjer mi je dao informaciju da niko od mojih konkurenata nije u bodovima. To je bilo na polovini trke i još mnogo toga je moglo da se desi. Na kraju su sva trojica napredovala nekoliko mesta. Znao sam da je Matijasu potrebno da bude šesti kako bi postao šampion, a na monitorima je stalno bio rangiran ispod tog plasmana. Čak i kad sam prošao kroz cilj, nisam bio siguran jer mi je ekipa čestitala samo na rezultatu u trci.
U svojoj prvoj punoj DTM sezoni, savladao si neke od svojih idola sa staze. Kako na to gledaš danas?
– To se još nije sleglo. Postajem svestan novih aspekata svakog sata i svakog dana. To je kao kad dete za Božić otvara jedan po jedan poklon. Hoću da kažem da se sve dešava korak po korak. Ne postoji specifičan trenutak kad možete reći da ste sve to svarili, jer se sve dešava malo-pomalo.
Već uveče u Hokenhajmu je upriličena proslava. Jesi li se iznenadio kad su ti čestitala dva šampiona Formule 1?
– To je meni bilo totalno iznenađenje. Nisam očekivao ni Kekea ni Nika Rozberga, koji su lično došli da mi čestitaju. To je bila velika čast, da obojica dođu na Hokenhajm i pridruže se našoj proslavi. Ne pruža se često prilika da bivši i aktuelni šampion Formule 1 prisustvuju vašoj zabavi. U svakom slučaju, učinili su mi veliko zadovoljstvo.
Kako je tvoja porodica pratila poslednju trku sezone i kako su ti čestitali?
– Kao i na većini trka, moj otac je bio na licu mesta, dok su mama i devojka navijale od kuće. Čestitke su dolazile na različite načine. Iznenađujuće, prava poplava poruka, uglavnom preko smartfona i društvenih mreža počela je da stiže tek od utorka. Dosad još nisam uspeo da odgovorim svima.
Smatraju te veoma samokritičnim vozačem. Da li postoji nešto što bi DTM šampion mogao bolje?
– Nema sumnje, bilo je mnogo situacija koje su mogle da budu razrešene bolje. Na primer, greška na Norisringu kad sam prešao liniju na izlasku iz pitlejna posle zamene guma i kad sam kažnjen prolaskom kroz boks. Uz to, pretpostavljam da je bilo krugova kada sam vozio previše agresivno na hladnim gumama. U suštini smo kao tim naučili mnogo na sopstvenim greškama. Na kraju krajeva, i to je bio deo našeg uspeha.
Jesi li već odlučio gde će ti stajati šampionski trofej?
– Trofej još nije stigao, ali sam siguran da će zauzeti odgovarajuće mesto. To će biti vrlo “luksuzan” problem.
Kako ti izgleda raspored u narednih nekoliko nedelja?
– Početkom nedelje gostovao sam na Servus televiziji u Salcburgu i u sedištu Audija u Ingolštatu. Biću slobodan do nedelje, a u ponedeljak imam druženje sa novinarima u mom rodnom gradu. Voziću trkački auto kroz grad i primiće me gradonačelnik. U utorak i sredu imam obaveze u Ingolštatu i Nekarsulmu, a u četvrtak (26.10.) mi je rođendan (puni 31 godinu – prim. aut.). Proslaviću ga idućeg vikenda, žurku sam već isplanirao pre finala, a sad imam još jedan dobar razlog za slavlje.