Teška takmičarska godina Stefana Kominija okončana je na trkama TCR Evropa u Barseloni i činjenica da je sve gotovo verovatno će najviše prijati samom asu iz Tičina.
Posle tri godine i dve titule u TCR Internacionalnoj seriji, Komini nije imao drugog izbora već da 2018. provede u kontinentalnom takmičenju, koje nije bilo njegova želja, već način da ostane na sceni. Nov izazov doneo je ogromne teškoće.
Kao i na drugim stazama, Švajcarac se u “hondi” tima Autodis/THX namučio i na finalu na autodromu Barselona-Katalonija. Za Španiju je krenuo borbenog i bodrog duha, nameran da postigne što bolji rezultat kako bi vratio osmeh na lice i mogao s vedrijeg aspekta da promišlja šta će činiti 2019.
Tri 26. mesta – na prvom i drugom treningu, potom i na kvalifikacijama – pokazala su da će to ostati samo želja. U Q1 Stefano je kasnio 2,2 sekunde za najbržim, a njegova “honda” je, umesto da bude najspremnija u celoj sezoni, ozbiljno zaostajala za suparnicima i jedva da je predstavljala bilo kakav faktor.
“Vikend je bio težak”, komentarisao je Komini kada se sve završilo. “Od prvog treninga nisam osećao da je auto moj, ponašao se čudno i neuobičajeno.”
Na startu subotnje trke 1, Švajcarac je dospeo do 19. pozicije, ali je prilikom udarca u suparnika koji je “preterao na kočenju” ostao sa oštećenim “sivikom” i sleteo je s piste u krivinama 7/8. Auto je zatim parkirao u garaži prešavši samo pet krugova.
“U trci 1 sam platio cenu slabe pažnje mojih suparnika, to me je koštalo prednjeg splitera. Ostao sam bez njega u vrlo brzoj krivini. Da sam nastavio bez odgovarajućeg aerodinamičkog potiska, to bi mi izazvalo još mnogo više problema i zato nisam imao drugog izbora nego da odustanem.”
Neka vrsta iskupljenja usledila je u nedelju. Sa startnog 25. mesta Komini je do cilja došao kao jedanaesti, nadomak poena. Prikazao je svoje uobičajene karakteristike, upornost i snagu volje, ali je i primetio ozbiljne nedostatke svog automobila.
“U drugoj trci sam startovao manje-više dobro, premda se otpozadi teško vide semafori. Iskreno, i ne sećam se mnogih detalja iz trke, jer je bila istinski teška. Ne znam koliko sam vozača prestigao, sigurno ih je bilo dosta.”
“Svejedno, po hiljaditi put nismo imali potrebnu brzinu. Ne razumem zašto moj auto nije bio brz na pravcu. I nije slučajnost što mi je bilo teško da ostanem u grupi sa ostalim vozačima, jer su oni u principu bili otprilike 5 do 6 km/h brži od mene. Posebno su me iznenadili “folksvageni” Vestkoust rejsinga, koji su me na pravcu lako dobijali.”
“Jeste, bilo je jako teško, mnogo kontakata u trci u kojoj sam tražio prostor da bih napredovao što je više moguće. Na kraju sam bio jedanaesti, a to nije loše kada startujete s 26. mesta. Završila se jedna komplikovana godina, vrlo burna i uz mnogo podnetih žrtava. U njoj sam odabrao da ostanem tih, ali dogodine neću ćutati i progovoriću ako to bude potrebno!”, najavio je Stefano Komini.
Oni na koje se ova “pretnja” odnosi verovatno će se prepoznati…