Francuski automobilista Jan Erlaher ušao je u svet trkanja 2013. godine, sa nepunih 17 godina, a već 2015. osvojio je prvu titulu šampiona u francuskom Superturizmu.
Sestrić četvorostrukog prvaka sveta Ivana Milera imao je možda nešto lakši trkači put, jer ga je ujak pripremao za ozbiljnu karijeru. Njegova majka Keti takođe se bavila automobilizmom, pa je trkački gen kod njega bio više nego očekivan.
Na debiju na svetskoj sceni 2017. sezonu je završio kao deseti u nekonkurentnoj TC1 “ladi vesti”, a prošle godine je vozio novoosnovani WTCR za Minih motorsport u “hondi sivik”.
Erlaher je u ranoj fazi sezone 2018. bio čak i vodeći, a na kraju je ipak završio kao desetoplasirani.
Posle objave da će za Cijan rejsing ove godine voziti Ivan Miler, očekivano je bilo da sestrića povuče sa sobom i tako se dogodilo.
Za volanom kineskog automobila “lynk&co 03”, Jan se posle dva trkačka vikenda dva puta popeo na treći stepenik podijuma. Sa njim smo razgovarali na Hungaroringu, gde ni loš rezultat prve trke nije poremeto ovog momka prepunog harizme i samopouzdanja.
“Sigurno je da se nalazim u najboljoj poziciji u svetu trkanja što se tiče učenja. U timu sam sa trojicom trkača koji zajedno imaju osam svetskih titula. Saradnju smo započeli još zimus na testovima i mislim da mi se to već sada isplati. Dva podijuma i deseto mesto u generalnom plasmanu su za mene odličan rezultat u dosadašnjem delu sezone”.
“Moje učenje ne tiče se stila vožnje. Sigurno znam da vozim, čim sam na ovom nivou takmičenja. Ovde svi znaju da voze (smeh). Ono čemu me uče moje starije kolege jeste kako da se snalazim u određenim situacijama na stazi, kako da, na primer, kočim što kasnije, a da ne bude na moju štetu, takve sitnice koje vas čine još boljim. Van staze ih uglavnom slušam, kako pripremaju auto, setap, kako razgovaraju sa inženjerima. To čini trkača dobrim”.
Erlaher se osvrnuo na vikend u Maroku, jer je razgovor sa njim obavljen pre kraja mađarske runde.
“U Marakešu sam bio najbrži od svih vozača Cijan rejsinga. Nažalost, imali smo tehničke probleme, pre svih Ivan, a ja nisam kapitalizovao tempo u poslednjoj trci (imao udes – prim. aut.). “Lynk&co” je zaista sjajan auto, posebno kad pogledate da nam je ovo prva sezona u sasvim novom automobilu. Drugi timovi su već prošli jednu godinu u takmičenju i sigurno su mnogo toga naučili o automobilima koje servisiraju. Mi smo imali samo zimske testove, u kompletno drugačijim uslovima nego što su sada. Kad se sve to uzme u obzir, mislim da je naš auto zapravo sjajan”.
Alzašanin nije želeo da poredi TCR automobile sa drugim trkačkim mašinama koje je vozio, ali je uporedio “hondu sivik” sa kojom se trkao 2018. i “lynk&co” sa kojim se takmiči danas.
“Honda” je odlična u brzim krivina, lepo prianja, dok ovaj auto sa tim ima manjih problema ali ima veću maksimalnu brzinu. Na “lynk&co” je bolja trakcija i lakše se prave kompromisi. Ako mene pitate, auto koji sada vozim je sigurno najbolji TCR auto. Verujem da će jedan od nas koji ga vozimo biti šampion WTCR 2019. godine!”
Erlaher smatra da nema previše razlike u prošloj i ovoj sezoni što se njega samog tiče.
“WTCR je sa 30 trka za nas kao maraton. Ja sam na početku prošle godine bio u samom vrhu, vodio u šampionatu, a onda sam pao na dno. Ove godine je ideja da budemo uvek tu, da osvajamo što je više moguće poena. Ne brine me ni kad ne završim trku, jer sam siguran da mogu da se vratim u takmičenje kao pobednik”.
Pripadnost #supergridu ovom momku nije udarila u glavu, a razliku između prošlogodišnje i ovogodišnje liste učesnika vidi na interasntan način.
“Kvalitet je porastao, a o tome govore brojke. Možda vam se čini da je prvih tri ili pet vozača isto kao prošle sezone. To jeste tačno. Ali je 2018. iza prvih pet bila bodovna provalija, a danas imate veoma malu razliku između prvog i, recimo, 18. To što sam pozvan da budem deo #supergrida velika je čast i prilika za mene. Možda nisam super kao Supermen (smeh), ali sam brz i tu sam”.
Mnogi timovi u više navrata su se žalili na BoP, a iz Cijan rejsinga nije stigla ni jedna jedina pritužba, iako je “lynk&co” najteži auto na stazi.
“Mi se ne žalimo, jer nismo plačljivci (crying babys, eng.). Kad vidite razlike u vremenima, shvatite da BoP nije daleko od realnog, jer dvadesetak automobila staje u jednu sekundu. Nemam ništa protiv da se timovi žale, da kukaju kako im je auto spor i bla, bla, niko ovde nije srećan sa BoP. Potrebno je da se svi saberemo, da radimo predano, analiziramo ponašanje automobila na krivinama, pravcima, da usaglasimo prednosti i mane. Na kraju krajeva, BoP je tu da šampionat bude ovako izjednačen i to se zaista i dešava, tako da ja zapravo i ne vidim razlog za tolikim kukanjem”.