Legendarni trkač Fabricio Đovanardi posle četiri godine pauze vraća se u BTCC, na scenu na kojoj je šampionske naslove u „vokshol vektri“ osvajao 2007. i 2008. godine.
Sa „prekrivenim točkovima“ počeo je u superturing eri s Pežoom, a trijumfalne dane doživeo je s Alfom na italijanskoj i evropskoj pozornici u drugoj polovini devedesetih i prvim godinama novog veka. Stičući status jednog od najboljih turing vozača svih vremena, Đovanardi je pre britanskih osvojio i jednu špansku titulu, dve italijanske u apsolutnoj kategoriji i jednu u klasi, tri evropska naslova i jedan ETC kup.
U intervjuu za Motorsport Rants, uvaženi as sa kružnih staza govorio je o seriji kojoj se vraća, uz nezaobilazni osvrt na WTCC i probleme italijanskog auto-sporta. Da li BTCC smatra toliko pametnijom varijantom od Svetskog prvenstva, ili mu je pomalo žao što u WTCC-u ne nastupa, zaključićemo sami…
Vraćaš se u BTCC sa „fokusom“ Ervejvs rejsinga. Koji su ti ciljevi?
– Cilj je isti kao i kod svih, vratio sam se da bih pobeđivao! Ali, ja sam i realan, bio sam van igre pet godina, dakle sve moram pomalo da resetujem. Ne kažem da počinjem od početka, ali sa novim timom, novim automobilom, novim pravilima, praktično je sve novo, dakle, još sve procenjujem.
Već si isprobao auto, kakvi su prvi utisci?
– Pravilnik se razlikuje od klasičnog turinga, dakle sve iskustvo koje sam dosad sakupio koristi malo, gotovo ništa. Moram dobro da shvatim kako auto funkcioniše. Pravilnik predviđa mnogo delova istovetnih za sve, takvo je, na primer, oslanjanje. Treba da shvatim kako auto reaguje i da posle timu prenesem šta osećam i šta mi je potrebno, i da to učinim na način koji oni mogu da protumače. Donekle i počinjem od nule.
Dopadaju ti se nova BTCC pravila?
– Pametna su sa stanovišta troškova, spektakla, izjednačenosti svih automobila. Jako je pametno dopustiti privatnicima da se bore sa zvaničnim ekipama. Jasno je, međutim, da vam ta pravila donekle ograničavaju lični uticaj na razvoj automobila.
Ove godine u BTCC-u se trkaju sedmorica prvaka kategorije. Uz tebe su Met Nil, Gordon Šeden, Džejson Plejto, Alan Menu, Kolin Turkington i Endrju Džordan. Ko će ti biti najteži protivnik?
– Najopasniji je onaj koga ne uzimaš u obzir, ne pridaješ mu značaj, a onda te iznenadi i pobedi! Ne uzbuđujem se time, ne pitam se kog konkurenta treba da pobedim, jer je razlika između svih automobila minimalna, dakle i autsajder može odlično da se pokaže.
S nekima od njih imaš neraščiščene račune?
– Ma ne… Dobro se slažem sa svima. Prijatelj sam čak i s Plejtoom, mada znam da je on… stari vuk! Svima sam prijatelj, a ima i onih koje ne varim, koji prave gluposti. Od takvih se držim podalje, čak se ni ne raspravljam s njima.
Četrnaest različitih automobila, ali samo dva zvanična tima. Da li BTCC ima potrebu za većim zvaničnim učešćem proizvođača?
– Proizvođač je koristan jer donosi novac i služi da omogući timu da testira više od drugih. U osnovi, samo se to menja, ništa drugo. Služi da timu obezbedi krvotok.
S tog stanovišta, ne čini veliku razliku da li je u pitanju proizvođač ili veliki sponzor.
– Pa, prošle godine je BTCC osvojio privatnik. Džordan je vozio privatnu Hondu.
Koja ti se od staza na kalendaru najviše sviđa?
– Sve engleske staze mi se dopadaju. Oulton park, duga verzija Brends heča… Sve su jako specifične, nisu klasične ravne F1 piste. Bile dobre ili loše, svuda se zabavljaš.
Sa Alfa Romeom ispisivao si cela poglavlja trkačke istorije. Ni ove godine Alfe nema u turing šampionatima. Koliko ona nedostaje u trkama, koliko italijanskom auto-sportu i italijanskim vozačima?
– Navijačima sigurno mnogo nedostaje, ali puno nedostaje i ljubiteljima klasičnih automobila: Alfa ima dugu istoriju trkanja. Naravno, ona pre svega nedostaje na trkama. Nedostaje mnogo i u Italiji, gde auto-sport ne dobija pažnju ako se ne radi o Ferariju. Nažalost, tu se malo može učiniti. Malo je nade, ne toliko za mene, jer ja sam učinio sve što je trebalo da učinim, već za momke koji bi da se okušaju u trkačkom okruženju.
Šta se promenilo?
– Promenili su se prioriteti i strategije kompanija, trke su im poslednja briga. Alfa Romeo sada sponzoriše motocikle, Opel sponzoriše fudbal, Porše bicikle. Sve se preokrenulo!
Da li bi povratak Alfe trkanju malo pomogao da se u Italiji proširi predstava o auto-sportu, možda i da se mladima pruži rešenje koje se ne svodi na F1?
– Danas postoji monopol i verujem da je već neuništiv. Živim u njemu već 30 godina i biIo je bolje kad je bilo gore. Godinama smo kukali na sav glas, a u Italiji je vozač koji je hteo da se istakne uvek morao žestoko da se bori. Danas je borba još veća: više nema finansija, sve je koncentrisano samo na jednu tačku! Ako odete u Englesku, to je potpuno drugačiji svet: upravo F1 timovi sarađuju na tome da bi se interesovanje za auto-sport održalo i mimo Formule 1. U Italiji se to ne dešava.
Ako bi se ukazala prilika, da bi bi se vratio da se trkaš u WTCC-u?
– U svetski turing – apsolutno da. Sa fabričkim timom – apsolutno da. Ali, vidim da i tamo hvataju dah: proizvođača ima tri i po, ne ni četiri. I tamo se preživljava dan za danom. ZadovoIjan sam što sam u BTCC-u, on ima svoju publiku na svakoj trci, svojih 40-50 hiljada gledalaca svake nedelje. Neko iz Svetskog šampionata treba da ih prebroji… WTCC bi, po meni, trebalo malo da preispita ceo svoj sistem.
U kom smislu?
– Danas više nema para kakvih je nekada bilo, a proizvođača je sve manje. Treba ih privući da se vrate, tako što bi im se omogućilo da troše manje, a uz više mogućnosti da se istaknu.
Objasni nam bolje…
– Godinama su se tamo isticali na smenu: jednom je bio red na Seat, drugi put na Ševrolet, treći put na BMW, sledeći put na nekog četvrtog… Deluje kao da uvek ima potrebe nekog favorizovati, a to je potpuno pogrešno! Ne treba favorizovati nikoga, takmičenje treba da košta manje, svi treba da se zabave. Ako svi uživaju, stvara se interesovanje.
Dopadaju li ti se nova WTCC pravila?
– Automobili su im sada ružniji. A dovoljno je otići u Australiju i videti: trkački auto treba da bude velik, glasan i šaren! Tačka. Šta se nalazi ispod, ne služi ničemu, ne tiče se nikog! Treba da pravi lep zvuk i treba da zabavi ljude, one koji troše novac da bi gledali trke, ne tehničare. Umesto toga, u poslednjih 20 godina zabavljali su se samo oni koji su konstruisali automobile.
Dakle, koncept zasnovan na serijskom autu nema mnogo smisla, bolji su šampionati kao Australijski V8, Naskar i DTM, gde se trkaju siluete?
– Sigurno! Čemu služi stvaranje veze između putničkog i trkačkog auta? Ničemu! Jedan brend, proizvođač, pravi 20 modela! Zašto ga povezati samo s jednim? Treba oglašavati brend, marku.
WTCC baš ne ide tim pravcem…
– Ne poznajem dobro pravila, pa ne znam. Ali, ne izgleda mi da se ljudi guraju pred njihovim vratima…
A ako bi, kao u 90-tim, jedinstvena turing pravila važila za sve serije?
– Sa ograničenjem troškova i materijala na raspolaganju… I s tog aspekta je BTCC pametan: imaju jednog liferanta koji pravi osnovu automobila, i – amin. Svi troše manje! A 90-ih je bilo isto za sve, ali do određene tačke. Tokom godina je dopuštena sloboda tumačenja i troškovi su skočili na n-ti stepen. Smatram da je BTCC pravilnik pametniji: jedan snabdevač isporučuje osnovne delove, kao u DTM-u, a ti staviš svoju karoseriju i voziš.