Oprostivši se časno od Formule 1, Mark Veber pronašao je novi sportski dom u Poršeu i trkama izdržljivosti, u kojima je krajem devedesetih, kao fabrički vozač Mercedesa izveo svoje prve ozbiljne korake na svetskoj automobilističkoj sceni. Uporni fajter iz Australije je 1999. zbog fundamentalne aerodinamičke greške na „srebrnoj streli“ dva puta bukvalno leteo na Le Manu. Sada očekuje da će u Svetskom endurans šampionatu leteti samo figurativno, tokom kampanje sa hibridnim Poršeom 919 i u posadi sa Brendonom Hartlijem i Timom Bernhardom.
Koji je najponosniji trenutak tvoje cele formula karijere?
– Moja prva pobeda u Nemačkoj. Ulazak u F1 bio je vrhunski trenutak, ali kad pobeđujete na najvišem nivou, u jako oštroj konkurenciji, osećaj je neverovatan.
Žališ li za bilo čime što je moglo ili trebalo da se dogodi, ali nije?
– Ne, ne kajem se ni zbog čega. Uvek sebe podsećam na to gde sam odrastao i na prilike koje su mi se ukazivale. Verujem da sam doneo mnoge ispravne odluke, naravno, ponekad i grešite, ali važno je učiti na greškama. Sve je to deo puta ka vrhu i veoma sam ponosan na ono što sam u karijeri postigao.
Hoće li ti nešto nedostajati iz F1 sveta?
– Nedostajaće mi vožnja. To su najbrži automobili na svetu i zaista sam uživao vozeći ih toliko dugo. Ali, ja više nemam 22 godine i u jednom trenutku morao sam da stanem. Sigurno mi neće nedostajati putovanja i sve one stvari koje mogu da postanu prilično monotone kad ih tako dugo radite.
Posle drugog leta sa Mercedesom 1999. hteo si po svaku cenu da se vratiš jednosedima. Kakav je osećaj opet biti na mestu s kog si nekad bežao?
– Sa izazovima sam se uvek susretao direktno i bez kompromisa, pa se radujem i ovom – povratku Poršea trkama sportskih automobila i povratku na Le Man. Udese koje sam u prošlosti imao na Le Manu uopšte ne posmatram kao prepreku koju treba da prevaziđem. Nisu bili moja krivica i razumem zašto su se desili, a to je važno. Uvek sam voleo da vozim na Le Manu, to je sjajna staza. Kad sam u automobilu, imam samopouzdanja da svoj posao obavim normalno.
Kom se aspektu endurans trka najviše raduješ?
– Dopadaju mi se jer su malo surovije: vozi se noću, sunce izlazi i zalazi, auto se deli s drugim vozačima. Malo je raznovrsnije i u tom smislu nije toliko „klinički“ kao u Formuli 1. Volim sve sportove sa elementom izdržljivosti, a jako je privlačna i činjenica da su tri najveća proizvođača i konkurenta u LMP1 klasi krenula potpuno različitim tehničkim putevima, shodno onome što misle da je najbolje.
Postoji teza da su pravi endurans heroji automobili i timovi, a ne vozači. Da li tu ipak nedostaju prepoznatljivija vozačka imena?
– Ni u jednom sportu ne treba izbegavati velika imena. Mnoga su već tu, poput Toma Kristensena, koji je već 9 puta osvajao Le Man, a to je neverovatno i izuzetno. U 80-im su možda učestvovali prestižniji vozači i proizvođači, ali verujem da će se sport brzo vratiti na taj put. Tome se treba radovati. Nema nestašice talenta u vrhunskim automobilima na Le Manu – mnogo je dobrih momaka koji su tu puno postigli. Iako neki od njih nisu vozili F1, jako su brzi.
Mnogo je novih tehnologija i u WEC i u F1 automobilima. Misliš li da one pre pripadaju trkama izdržljivosti, jer će tako brže stići do produkcijskih modela?
– Ne, za njih ima mesta u obema kategorijama. Endurans automobili malo liče na putničke zato što imaju krov, ali u trkanju više nalikuju na F1. To ne menja način na koji tehnologiju treba upotrebljavati. Ona je krajnje napredna, potrebno je puno vremena da se probije i biće u putničkim automobilima za otprilike šest ili sedam godina.
Jesu li trke sportskih automobila „čistije“, bez preteranog glamura, pomame za slavnim ličnostima, ili politike koja zagađuje F1?
– U očima mnogih ljudi Formula 1 je vrh. Trka se na fenomenalnim stazama na fenomenalnim mestima, mnogo je sjaja i glamura i to je veliki biznis. Endurans trke su možda malo više za puriste, možda malo direktnije, ako želite da ih upoređujete. Ne kažem da li je to dobro ili loše, samo je drugačije. Obe kategorije imaju svoje uloge i tako je već decenijama.
Kolika je žrtva kompromisni set-ap, koji mora da služi i tebi i tvojim kolegama?
– Poprilično velika, zavisi od staze. Ako imate dva vozača u autu, to je jedna stvar, ali kad pređete na tri, žrtva je još veća. Generalno, treba pripremiti prilično predvidljiv, prilično stabilan auto, povozan u svim uslovima, bilo da su gume nove ili stare, po suvoj i vlažnoj pisti. Pokušavate sve to da uravnotežite i to je zaista ozbiljan timski pristup i veliki kompromis. Bitno je da auto spremno posluži svakog vozača koji je u kokpitu.
Može li se “porše 919 hibrid” upoređivati sa automobilima koje si pre 15 godina vozio u enduransu?
– Ima dosta sličnosti. Vozačka pozicija je približno slična, drugi put u karijeri nalazim se iza vetrobrana. Prianjanje i kočenje relativno su slični, jer težina ima ogroman uticaj na ponašanje i performanse. F1 bolid je mnogo lakši, suprebrzo reaguje na promene pravca, kasno koči i izvodi stvari koje sportski auto ne može, stoga treba da budem strpljiviji. I dalje moram da budem veoma precizan sa putanjama. Auto je sada malo teži, krugovi su brži, ali ima mnogo sličnosti između kasnih devedesetih i današnjice i vraćaju mi se mnoge uspomene iz vremena kad sam bio u tom okruženju.
Poršeovi planovi mora da su ambiciozni. Šta su ciljevi tima, a šta tvoji lični i koliko će vremena biti potrebno da skinete Audi s trona?
– Mislim da Porše, vrlo jednostavno, planira da bude konkurentan i završava trke. Tim i projekat su novi, skoro možete reći da smo početnici, jer sve ponovo radimo od nule. Moj lični cilj su, naravno, pobede, ali znam da treba da budem strpljiv. Svi treba da gledamo u budućnost, jer prva godina je pretežno godina učenja, a tokom 2015. i kasnije, naravno da želimo da idemo na pobede. A zatim ćemo pokušati da uhvatimo zamah i da još jače pritisnemo Audi, ili kojeg god konkurenta. U godinama koje dolaze, mi moramo postavljati standarde.