Tom Koronel odavno je nazvan „šoumenom“ Svetskog turing šampionata. Svojim video klipovima i kreativnim fotografijama, koje širi preko društvenih mreža, Holanđanin i sebe i svoje sponzore uvek predstavlja u najboljem svetlu i otud spada u najpopularnije WTCC vozače. To delovanje nije samo sebi svrha, već je njegov stil, način i zaštitni znak.
U intervjuu za Motorsport-Total.com, trkač iz Nardena sveo je bilans svoje nedavno završene WTCC sezone. Mereno samo rezultatima, on deluje izuzetno mršavo, ali se Tom nada da će posle ove godine primljenih udaraca, u 2016. biti mnogo više svetlih tačaka.
Koronel je objasnio zašto namerava da i 2016. nastavi u Svetskom turing šampionatu i otvoreno je progovorio i o finansijskom stanju u šampionatu, teškom i sve težem za privatne timove, i otkrio je koliko zapravo košta jedna WTCC sezona.
Šta bi bio tvoj zaključak po okončanju sezone 2015?
– Bilo je uspona i padova. Doduše, naviknut sam na više dobrih trenutaka, ali takav je paket kojim raspolažemo. Imamo paket za privatnike i s tim moramo da se snalazimo. Znali smo na početku sezone da će nam biti teže nego prošle godine, kada sam osvoji dva druga i dva treća mesta. A u ovoj godini sam samo jednom bio drugi. Očekivao sam barem još jedan podijum, ali sam često u prvim trkama vikenda imao probleme, ili sam se upetljavao u udese i onda u završnim trkama vikenda nisam mogao ni da učestvujem.
To mi se nikada nije dešavalo toliko često kao ove godine. Što se samih rezultata tiče, ovo je bila jedna od mojih najgorih sezona. A što se tiče publiciteta, sezona je bila vrlo dobra i zato sada i mogu da razgovaram sa svojim partnerima i imam realnu šansu da i dogodine ostanem u Svetskom prvenstvu. To još nije sto odsto sigurno, ali se nadam da će sve biti jasno pre Božića. Jer, ja timu mogu nešto da obećam samo onda kada znam da je budžet na mestu. Ali, stvari deluju dobro.
Govorio si i o usponima. To su bili?
– Mađarska je sigurno bila vrhunac, tamo sam bio drugi, iza Norberta Mihelisa. Norbi i ja smo u Mađarskoj baš popularni. Nije baš da mi je tamo kao na domaćoj trci, ali imam puno navijača. I, kad čovek njima može nekako da se oduži, da im uzvrati, to je dobar osećaj. Ali, iskreno govoreći, to je bio jedini stvarno dobar trenutak, barem kad se radi o rezultatima. Međutim, i finale sezone je na određeni način bilo svetla tačka. Izvezao sam dobre kvalifikacije, osećaj u automobilu je bio dobar. To pomaže, ponajpre zato što sam u Kini i Tajlandu u trkama stigao samo do prve krivine. Takve stvari želim da što pre ostavim za sobom.
Kako se održava motivacija posle dve uzastopne eliminacije na prvoj krivini?
– To je prilično jednostavno. Već 26 godina se bavim auto-sportom. Meni više niko ne mora da priča o usponima i padovima u njemu. Što je dublji pad, to kasniji uspon može biti viši. Ja sam borac i ne odustajem tako lako. Znam da stvari mogu da idu u dva smera – semafor može da pokazuje crveno ili zeleno. Meni je već dovoljno bio crven, dakle, ponovo će se pojaviti i zeleno. Takav je moj stav.
Imam jaku volju, imam iskustvo. Ništa nisam zaboravio – ni kako se kasno koči, ni kako se brzo skreće i rano dodaje gas. Tu ništa nije pošlo naopako. Radi se o celom paketu, o automobilu, o timu. Sve to mora da se prepakuje da bi ponovo bilo uspeha. S mojim paketom, bez ijednog testa u proteklih šest godina – nisam bio ni na Nirburgringu, niti bilo gde – znam da imam hendikep. Vozim s hendikepom, a taj hendikep je budžet. To je tako jednostavno.
Šampionat postaje sve skuplji. Mogu da se smatram srećnim što sam pronašao dobre partnere, koji me u ovom prvenstvu podržavaju. Moram da iskoristim šanse koje mi se ponude i to sam uradio u Mađarskoj. To sam mogao da izvedem i u Vila Realu, da me Ma nije blokirao. Stoprocentno sam siguran da bi to bila moja prilika. Tamo sam sve vreme bio najbrži vozač „ševija“ i lako bih došao do 9. ili 10. mesta (na kvalifikacijama – prim.). Posle toga bi samo trebalo da izvedem dobar start. Bilo je ljudi koji su mi ukrali tu priliku. Ja, međutim, znam da ja to još mogu, jer poznajem svoje snage.
Veruješ li da privatnici još imaju bilo kakve šanse? Ove godine je samo jedan privatni vozač stigao do pobede, a to je Mihelis, za kog znamo da i nije pravi privatnik…
– Norbi nije privatnik, uopšte nije! On testira za Hondu i potpuno je uključen u njen razvojni program. On dobija sve nove delove, ja moram da ih kupujem. Ali, ja to ne mogu. Ja nisam bogat momak u razvojnom pulu RML-a. Ja na raspolaganju imam drugačiji materijal nego moj timski kolega Čilton, ili Valente i drugi.
To nije problem, to je moja odluka. Ali, kad nemam neophodan budžet, onda to više nije moja odluka. Svi bi trebalo da imaju iste uslove. Ali, u ovom šampionatu je tako i meni je to u redu.
Da se vratim na pitanje – iskreno rečeno, ne. Najbolji rezultati privatnih vozača ove godine bila su dva druga mesta – moje u Mađarskoj i Valenteovo u Japanu.
WTCC šef Fransoa Ribeiro ispričao je da su se troškovi takmičenja udvostručili otkako su uvedeni TC1 automobili.
– Tačno, to mogu stopostotno da potvrdim. Potrebno je oko milion evra da se sezona počne.
I onda treba izbegavati udese…
– Auto se osigura, to košta 70.000, dakle već smo na 1,1 milion evra. Ako želite da testirate, stižemo do 1,2 miliona. Ali, ispod 900.000 do milion evra ne ide. Toliki su troškovi sada. Pričao sam sa šefom svog tima Robertom Ravaljom. Kazao mi je da je uporedio naše troškove sa Kamposovim i da je i kod njih isto. Samo motor košta 175.000 evra, samo iznajmljivanje za dvanaest trkačkih vikenda.
Šta bi u šampionatu trebalo promeniti zarad bolje podrške privatnim učesnicima?
– Najjednostavnije je intervenisati na premijama. Zatim, moramo češće da budemo u centru pažnje, da svi budemo zajedno na ceremoniji na podijumu.
Da li bi bilo lakše ako bi proizvođači poput Sitroena i Honde nudili više klijentskih automobila ili bi sve samo postalo još skuplje?
– Oni mogu da ih ponude, ali mi ne možemo da ih platimo.
Postoji li još nešto što bi želeo da dodaš?
– Želim da vozim u ovom šampionatu. Najduže sam u njemu od svih vozača i još neću da prestanem. Tek su mi 43 godine i imam mnogo navijača. Znam da se ja staram i za dobru predstavu. To, međutim nije namera, ja sam jednostavno takav. U proteklih 20 godina ja se nisam promenio. Ako i jesam, onda sam samo postao smireniji. Samo ne volim sve prateće političke priče.
Želim da radim svoj posao i da navijačima pružim dobar šou. Ko pobeđuje, meni je najzad svejedno. Nisam u prvih pet, pa nije važno da li ću na kraju završiti deveti ili dvanaesti. Naravno da ću se boriti za najbolji mogući rezultat, to nikada ne zaboravljam, jer ja sam trkač. Ali, morate veslati veslima koja imate. Ako neko veruje da se sa „ševijem“ mogu osvajati trke, taj treba da prestane da sanja.