Petostruki pobednik 24 časa Le Mana, Emanuele Piro predstavlja nespornu veličinu u automobilskom sportu, sa karijerom koja se protegla na nepune tri decenije.
Danas šef sudija na trkama FIA F3 prvenstva Evrope, Rimljanin je ostao upamćen i kao vozač Formule 1, ali i kao čovek koji je ostvario sjajnu karijeru u turing trkama, osvojivši dva superturing naslova u Italiji i jedan u Nemačkoj, u konkurenciji tada najboljih takmičara u disciplini.
U Imoli nam je za razgovor sa 54-godišnjim Pirom stajalo na raspolaganju samo dvanaest minuta i nismo imali kada da se dotaknemo tema kao što su njegovih 37 F1 startova za Beneton i BMS Dalaru, sezona provedena u statusu test vozača Meklarena u Prost-Sena epohi, devet uzastopnih Le Man podijuma, dve ALMS titule. Nije bilo prilike da ga pitamo za mišljenja o najvećim rivalima s kojima je i protiv kojih je vozio. Možda nekom drugom srećnom prilikom…
Emanuele, vaša karijera može se podeliti u tri dela: sportski automobili, turing i Formula 1. Možete li se iz današnje perspektive osvrnuti na svaku od tri discipline?
– Svaki mladi trkač na početku sanja o Formuli 1, i ja sam bio jedan od njih. Karijeru sam počeo u jednosedima, pokušavajući da sebi prokrčim put do Formule 1. U jednoj fazi, kada sam bio u Formuli 2, pozvali su me iz BMW motorsporta da izvezem trku u BMW-u 635, u pitanju je 1985. godina. Moji prijatelji iz prethodne sezone Formule 3, Gerhard Berger i Roberto Ravalja, već su se trkali tamo.
Ja iskreno nikada nisam razmišljao o turing automobilima, ali sam znao da ih oni voze i da su srećni. Oduvek me je zanimalo da isprobam nove prilike i da nešto naučim. Otišao sam tamo vrlo otvorenog uma – u centru moje pažnje ostala je Formula 1 – i pronašao sam lepo okruženje i pomislio da bi to mogao da mi bude dobar plan B u slučaju da mi ne uspe karijera u jednosedima.
Nastavio sam da se trkam u turing automobilima, paralelno s karijerom u jednosedima. Devet uzastopnih godina vozio sam za BMW u svim trkama koje se nisu podudarale s Formulom 2, Formulom 3000 i Formulom 1.
Kada sam završio s Formulom 1, već sam imao utemeljenu reputaciju u turing automobilima i to je bila prirodna evolucija. Meni je F1 bila zanimljiva faza karijere, ali mi je bilo drago kada se sve završilo. Tada sam nastavio s turingom, ali sam prešao iz BMW-a u Audi i to mi je bio jedan od najboljih poteza, jer je posle nekoliko uspešnih godina u turingu Audi odlučio da se bavi sportskim automobilima. A to je neverovatan deo moje karijere.
Sportski automobili su divni za vožnju, dovoljno su brzi da vam pruže dobar osećaj i daju adrenalin, mnogo je tehnologije uključeno, s Audijem smo imali i mnogo uspeha. Dakle, u pravu ste, moja karijera jeste podeljena, ali jedna faza nije sledila drugu, turing automobile i jednosede sam vozio paralelno. Najzad, bio je dobar izbor da ostanem jednom nogom u turingu, iako me je to koštalo energije. Tokom slobodnih vikenda, umesto da ostanem kod kuće, da treniram ili da se odmaram, ja sam išao da se trkam, ali mi je to pomoglo da steknem dobru reputaciju i da imam dugu karijeru.
To bi bila i neka vrsta vaše poruke mladim vozačima, da ostanu otvoreni?
– U svakom slučaju. Sada mi se čini da se njihova razmišljanja menjaju. Primećujem da im nije uvek u fokusu da stignu u Formulu 1, jer razumeju koliko je to teško. A moja poruka je: jednosedi i Formula 1 nisu jedini oblik auto-sporta u kome se može uživati kada vozite. Ima još mnogo drugih kategorija u kojima možete odlično da se zabavite.
Ja zaista mogu da kažem da sam najviše uživao i da sam najviše zadovoljstva sa aspekta napornog trkanja i konkurentnosti doživeo van jednoseda. Definitivno, treba da pokušavaju koliko god mogu da budu raznovrsniji i da pronađu tip automobila koji najviše odgovara njihovom vozačkom stilu i stavu.
Koji bi to auto bio u vašem slučaju?
– Sportski i turing automobili. Uvek sam se osećao malo lagodnije u nešto težim automobilima, meni su odgovarali. Na primer u Formuli 1 smo u moje vreme bili ograničeni na 200 litara goriva, ja sam bio bolji kada smo vozili s punim rezervoarima. Na vorm-apu i u ranoj fazi trke, bilo mi je ugodnije nego sa vrlo lakim i vrlo nervoznim automobilom.
Kako se dogodilo da se vama kao italijanskom vozaču, osim izleta sa Lančom u trkama izdržljivosti, velika šansa otvori sa nemačkim automobilima i ekipama?
– Nije u tome bilo strategije. Uvek sam u glavi bio internacionalno orijentisan. Naravno, nikakav problem ne postoji s Italijom, ali uvek sam želeo da gledam dalje i da vozim i trkam se u inostranstvu. Posebno u mojim F2 danima, srce auto-sporta bila je Velika Britanija. Otišao sam da živim u Engleskoj, da naučim jezik, da upoznam više ljudi, da steknem šire vidike…
Za mene nije bilo razlike da li je u pitanju nacionalni ili internacionalni tim. Usled nekih okolnosti, ispalo je da sam se uvek trkao za strane timove, ali s tog stanovišta ja zaista ne gledam ko pripada kojoj naciji. Ja vidim ljudska bića i svaki rasizam mi je stran, ne samo u smislu crne i bele boje kože, već i politički. Meni je dobro s ljudima koji se puno trude, fer su i posvećeni.
Od vaših zemljaka neretko sam mogao čuti da su bili posebno ponosni ako su mogli nešto da postignu sa, na primer, Alfa Romeom.
– Ja to zadovoljstvo, taj osećaj nikad nisam imao. Meni je Alfa Romeo uvek bio konkurent. Kada vidite nacionalnost brenda, to je jedna stvar, ali drugo je kada vidite ljude u njemu. Ima mnogo Italijana koji rade u inostranim timovima, uključujući Audi sport, engleske timove u Formuli 1, kao što i u italijanskim timovima ima mnogo neitalijana. Ako pogledate nešto dublje, ispod površine, nacionalnost nije uvek tako jasna, snažna i određujuća.
Vozili ste neke izvanredne BMW i Audi turing automobile. Možete li ih uporediti sa današnjim?
– Smatrao sam sebe veoma srećnim što sam bio svedok jedne epohe auto-sporta. Iako to definitivno nije bila epoha Stirlinga Mosa, nisu bile pedesete, šezdesete ili sedamdesete, to je ipak bila era u kojoj je strast bila važna, vozači su više rizikovali, staze su bile daleko od savršenih i daleko od bezbednih.
Postojalo je i vreme za uživanje i za uspostavljanje jakih ličnih veza. Zaista sam proveo divno vreme u auto-sportu, ne samo za volanom trkačkih automobila, već uopšte. Osećam da su danas stvari isuviše ekstremne, isuviše sofisticirane, isuviše savršene. A ponekad vas savršenstvo ne navodi na to da ga zavolite. Ljudi obično ne vole “Gospodina Savršenog. Pogledajte glumce – ljudi najviše vole divlje momke.
Kada su u pitanju staze, imao sam sreće da vozim na mestima na kojima sam uživao, gde su greške često bile vrlo skupe. U današnjem auto-sportu ne volim to što previše oprašta. Ne kažem da li je bezbedan ili nije, ali oprašta isuviše. Možete i morate da vozite vrlo blizu limita, ali kada ga pređete, to uopšte nije problem. Čak vam ni sesija ne propadne, samo se vratite na stazu.
U Evropskom Formula 3 šampionatu vi ste glavni sudija…
– To je moja uloga, ali moja lična misija je više od toga. Uvek sam sport posmatrao kao nešto ekstremno, nešto gde ljudi sebe dovode do krajnjih granica, poštujući pravila, sebe same i druge. U slučaju Formule 3, nisam ovde samo da bih im govorio šta da ne rade, već i da bih pokušao da im kažem šta treba da rade da bi postali bolji vozači i bolji ljudi. Tako ja vidim svoju misiju.
Kako ocenjujete aktuelnu F3 generaciju, da li ih pokreće ista strast kao, recimo, vašu?
– Strast? Ne znam… Mislim da vrlo malo ljudi ima istu strast kakvu sam ja imao. Imam je čak i danas, u ovim godinama. Ovaj posao u F3 je volonterski, nije plaćen.
Mislim da je danas mnogo razmaženih, jer su do mnogo čega došli besplatno. Kada se puno trudite da nešto postignete, zadovoljstvo je veće kada ostvarite cilj. Mislim da su zadovoljniji oni koji do uspeha stignu a da su prethodno prošli kroz poteškoće. Ali, i vremena su drugačija, ja im svima želim puno sreće i da se dobro pokažu.