Šokantna vest o odlasku Mercedesa iz DTM serije na kraju sezone 2018. izazvala je buru reakcija u medijima, ali i među konkurentskim proizvođačima.
Reklo bi se da su ocene saglasne: ako to i ne mora da znači kraj DTM-a kao takmičenja, sigurno će staviti tačku na DTM kakav postoji danas.
Da ni Audiju ni BMW-u nije drago da ceo teret serije preuzmu na sebe, svedoče i izjave njihovih čelnih ljudi. Obe premijum marke najavljuju da će preispitati sopstvene sportske strategije.
“Žao nam je zbog odluke Mercedes-Benca da napusti DTM posle 2018. Posledice po Audi i celu seriju u ovom trenutku nisu jasne. Što se tiče Audija, nama je učešće u vrhunskoj međunarodnoj turing seriji ključni deo fabričke strategije u auto-sportu. Sada moramo da analiziramo situaciju sa svima ostalima kako bismo pronašli rešenje ili moguće alternative za DTM”, kazao je Diter Gas, šef sportskog odeljenja kuće sa četiri prstena.
BMW je takođe najavio da će analizirati novo stanje stvari, s tim što je zanimljivo da su i Bavarci i Audi u ovoj ili onoj ulozi već zastupljeni u Formuli E. U njoj će Audi od iduće sezone nastupati kao potpuno fabrički tim i to je teren na koji, zapravo, Mercedes stiže poslednji.
Ipak, mogu li Audi i BMW, bez trećeg proizvođača, sami da održe DTM? Zamislivo jeste, ako postoje volja i novac, to su u istom šampionatu svojevremeno dokazali Audi i Mercedes u razdoblju 2006-2011, između povlačenja Opela i dolaska BMW-a. Na drugoj strani sveta, u Australijskim Superautomobilima, Holden i Ford su sami nosili V8 šampionat bezmalo dvadeset godina.
Aktuelna DTM startna rešetka ima 18 automobila, pri čemu svaki proizvođač prijavljuje šest. To je smanjenje od ukupno šest vozila u odnosu na 2016. i izvedeno je s ciljem ograničenja troškova. U teoriji bi Audi i BMW, ako ostanu sami, trebalo da 2019. u vatru ubace svaki po devet automobila da bi serija bila makar na istom brojčanom nivou kao danas.
Koliko je verovatno da bi ekologijom opsednuti upravni odbori ovih kuća odobrili proširenje programa u neizmenjenom stanju? DTM modeli osim imena nemaju nikakve veze sa serijskim proizvodom, a njihovi V8 atmo motori od 4 litra predstavljaju anahronizam i šok sa stanovišta savremene i politički korektne “održive i zelene mobilnosti”, čijim bi propagandnim mantrama i resursima pozavideo i Jozef Gebels. Na stranu pitanje koliko Ingolštat i Minhen smisla vide u takmičenju s nekim ko ne pripada posvećenom premijum krugu automobilskih marki.
Višegodišnja saga o ujednačavanju tehničkih propisa s japanskom Super GT serijom dosad nije donela ništa konkretno, mada su zamisli išle dotle da bi se s istovetnim modelima timovi mogli takmičiti i u Japanu i u Evropi. Dodatno, na horizontu se ne pojavljuje nijedan novi proizvođač voljan da stvori DTM auto sadašnje specifikacije, a želja direktora serije Gerharda Bergera da dovede i Alfa Romeo zasad je, ipak, samo želja.
Austrijanac je na čelo ITR-a, organizatora i promotera serije, došao u martu i od stupanja na dužnost insistirao je na tome da je 18 automobila apsolutni minimum koji DTM sebi može da dopusti. Upravo će njemu pasti u dužnost da vadi fleke svih prethodnih pogrešnih odluka i opredeljenja.
DTM ima puno mana. Automobili zvuče odlično, izgledaju spektakularno, ali se trkaju loše. Isuviše zavise od aerodinamike, njihovi karbonski dodaci su preširoki i lako lomljivi, a turing auto kojem je potreban DRS da bi preticao ne zaslužuje da se tako zove. Današnji šampionat nudi mnogo s aspekta atrakcije i prestiža, ali apsolutno nedovoljno sa sportskog i pravog trkačkog stanovišta. Već i prizor iz padoka jasno poručuje: takav nivo može se održati samo dok su premijum brendovi voljni da održe ulaganja na određenoj meri. A jedan, vidimo, više nije i odabrao je zelenije pašnjake, potpunu promenu terena, skaradni svet električnog trkanja.
Organizacija ITR oglasila se izjavom da će “analizirati situaciju i spremiti koncept održiv za budućnost”, za šta ima dovoljno vremena. Nama izgleda da će Berger i saradnici verovatno morati da počnu od osnovnih strateških i tehničkih premisa i reše da li žele da budu serija prototipova od ugljeničnih vlakana, u suštini formula s blatobranima i krovom, u kojoj marke stvaraju svoj svet, same diktiraju pravila i same brinu o njihovom poštovanju. I da li im je baš u interesu da mladi vozači dolaze u DTM posmatrajući ga kao usputnu stanicu ka Formuli 1 – ako im se posreći.
Valjalo bi da serija sama redefiniše svoju poziciju, određujući se i prema formulama, ali i drugim turing kategorijama. U prvom slučaju, DTM treba da preispita da li mu je mesto na formula lestvici, ili ipak prirodno pripada negde drugde. U drugom, kako da ponovo postane “turenvagen majsteršaft” (ili “masters”, na kraju krajeva sasvim je svejedno), što podrazumeva ipak jednostavniju specifikaciju, izvesno i agregate nove arhitektonike i tehnologije, kao i otvaranje vrata privatnicima. Samo da niko ne potraži rešenje u hibridima, tada bi lek bio pogubniji od bolesti.