Stigavši četvrti na cilj prve DTM rke na Hungaroringu, branilac titule Rene Rast postigao je svoj najbolji ovosezonski rezultat u seriji.
To je ohrabrenje posle košmarnog vikenda i prevrtanja na Lauzicringu, s koga posledično nije poneo ni bod. Dodatno, forma “audija” se mnogo poboljšala u Mađarskoj u odnosu na prve dve runde prvenstva, što se videlo i na prvim kvalifikacijama, i po plasmanu pet od šest automobila u prvih deset u trci, uz prvi podijum Nika Milera.
U kratkom razgovoru s nemačkim trkačem, vođenom u miks zoni, pokušali smo da doznamo šta je uzrok pomaka nabolje.
U petak uoči mađarskog vikenda kazao si da ceo Audi tim ne zna šta je ove godine pogrešno s automobilom. Šta se promenilo u subotu?
– Na drugoj smo stazi. U Budimpešti je filozofija podešavanja drugačija. Vozimo sa mnogo podignutijim krilima i mnogo većim aeropotiskom, a izgleda da naš auto bolje radi s većim aeropotiskom. Mislim da je to samo do setapa. A neke druge stvari, poput snage motora, ne igraju tako veliku ulogu na ovoj stazi.
Da li to znači da je u svemu postojao i faktor sreće?
– Ovo nije bila sreća, već čist tempo. Dobar tempo je bio i u kvalifikacijama, Niko je bio drugi, ja četvrti. U trci smo sustizali lidere, nije bilo sigurnosnog vozila, žutih zastava, udesa koji bi nas približili. To je bio tempo i zapravo smo se borili za pobedu.
Kad kažem sreća, mislim na okolnost da ova staza odgovara vašem setapu i automobilu.
– Ah, to. Ta sreća, možda (smeh). Mada, imali smo jedan “audi” danas i na osamnaestom mestu, oni su išli na drugu filozofiju setapa. Svakako, mi moramo da se postaramo da budemo konkurentni na svim stazama, ne samo na ovoj.
Doživeo si spektakularan udes na Lauzicringu. Vozač si sa ogromnim iskustvom, šta si mislio dok se to prevrtanje dešavalo?
– Nisam previše mislio. Razume se, osetio sam da će udes biti veliki, pokušao sam da zauzmem bezbednu poziciju, da prekrstim ruke pred sobom i napnem svaki mišić u telu. I onda sam čekao da auto stane, jedino o tome razmišljate. Ne možete mnogo da učinite, samo pokušavate da ostanete zdravi u kokpitu.
Je li to najveći incident koji si u karijeri imao?
– Verovatno da. Delovao je krupno, mada sam ja u kokpitu doživljavao i gore. Jer mene na Lauzicringu ništa nije bolelo. Izgledalo je ludo, ali po osećaju iznutra, ja sam imao i ozbiljnije udese.
Tvoj “audi” je skliznuo s piste, praktično se zabo u zemlju i onda počeo da se prevrće. Na stazama ipak ne bi smelo da se dešava da auto toliko potone ako siđe s asfalta.
– Mnogo je okolnosti koje omogućavaju automobilu da se prevrne. Ugao, trava, pod, ivičnjak, sve su to faktori koji omogućavaju prevrtanje. Da je tu bio šljunak, ili samo obična trava, mislim da se udes ne bi ni desio. Jednostavno, isuviše se stvari spojilo koje su dopustile da se auto prevrne.
Kaži nam nešto više o nedavnom WTCR iskustvu na Nirburgringu. Možda se nije završilo srećno, ali počelo je odlično.
– Da, bio sam najbrži na oba treninga, po kiši sam bio jako zadovoljan. A onda je sve postajalo gore iz sesije u sesiju. Bio sam najbrži vozač “audija” u našem timu i na prvim i na drugim kvalifikacijama i sve je delovalo obećavajuće. U prvoj trci sam startovao šesnaesti, a zavšio šesti, dakle to je bila dobra trka, a u drugoj trci sam se slupao u trećem krugu i sve je bilo gotovo. Ali, bilo je to dobro iskustvo.
Kako si doživeo razliku između onoga što voziš u DTM ili GT trkama i TCR “audija” s prednjom vučom i 350 KS?
– Dopalo mi se i prijalo mi je, iako je potpuno drugačije.
Ako bi ti WTCR bio celosezonsko zaduženje, da li bi to prihvatio, ili bar ponovio izlet?
– Da, zašto ne?