Maria Zahirovića malo ko zna pod punim imenom, ali u svetu suto-sporta svi znaju ko je Nele.
Višedecenijsko prisustvo na automobilističkoj sceni krunisano je i Zlatnom kacigom, koju je Nele dobio prošle godine, što je i bio povod za razgovor s njim.
“Od početka bavljenja auto-sportom želja mi je bila da osvojim Zlatnu kacigu i dao sam sve od sebe da tu želju sebi ispunim”, počinje svoju životnu priču Nele.
“Od sedme godine zaluđen sam automobilizmom. Živeo sam na mestu današnje Beton hale, preko puta Ušća. Klinci iz kraja i ja nismo znali kad se tamo dešavaju trke, ali smo čuli automobile preko vode. Tako izdaleko svako je imao nekog svog favorita, a ja sam uvek, ne znam zašto, navijao za nekog crnog “fiću”. Kad sam napravio prvi auto za trku na Avali 1991. godine, taj “fića” je bio crn sa brojem 55. U tom poduhvatu su mi mnogo pomogli Mića Kocić i Zvezdan Jovanović Zeka. Bilo je 63 automobila i ja sam bio 12″, priseća se Nele svojih početaka, koji je ovu klasu vozio sve do njenog ukidanja.
“Kad sam prešao u “jugo” to je odmah bio hibrid, jer je Mali N ustanovljen tek nekoliko godina kasnije. Ozbiljniji rezultati su izostajali, jer nikad nije bilo dovoljno para da se napravi dobar auto, a svi znamo da je automobilizam tehnički sport i da od novca mnogo toga zavisi. Dešavalo se da ne uspem ni da se kvalifikujem, jer je od 60 prijavljenih automobila u trku puštano tek 22. Tako nedeljom dođu drugari sa Dorćola da me bodre, a ja budem 23. Počeli su da me zovu “subotar” jer nisam uspevao da se kvalifikujem za nedeljnu trku”, našalio se naš as.
“U to vreme su mi finansijski pomagali drugari koji su imali neke servise i radnje, a ulagao sam i mnogo svog novca. Dešavalo se da preskočim trku u, na primer, Crnoj Gori, jer nemam para za prikolicu i put, i da tu izgubim mnogo bodova važnih za šampionat. Ipak sam iz godine u godinu uspevao da napravim sve bolji auto i onda sam bio tu oko petog mesta. Godine 2009. sam skupio dovoljno para da odvezem auto u Kragujevac kod čuvenog Živana i od tada nije bilo sezone da ne budem u prva tri, u bilo kom šampionatu i klasi”.
“Shvatio sam da sam talentovan i da znam da vozim trke kad sam se trkao sa mojim idolom Franjom Kunčerom. Pola trke sam vozio iza njega, i držao isto rastojanje, sa sličnim automobilima. Jasno je bilo i da bez novca ne mogu na podijum. Prvi pehar sam osvojio za drugo mesto na brdskoj trci Lopare 2009. Ima nekih odličja koja su mi draža od rugih, posebno kad sam se mnogo mučio i trudio da ih osvojim, bez obzira da li je za prvo, drugo ili treće mesto, a pehara sad imam oko 150. Dugo sam mislio da neću nikad osvojiti ni jedan pehar, a onda sam razbio taj maler. Posle toga sam sebi nabio tenziju da nikad neću pobediti, pa se i to desilo sledeće sezone na Slatini. Kao i u svemu u životu, najvažnije je pobediti sebe, pre svega psihički”, tvrdi trkač sa Dorćola.
Nele je u “ford fijestu” prešao 2017. godine i počeo da vozi SL kup, a prošle sezone je izašao na internacionalnu scenu trkom na Hungaroringu.
“Oduvek sam sanjao da vozim na nekoj velikoj stazi, gde se vozi Formula 1, ali u Mađarskoj su nas stavili u klasu sa mnogo jačim automobilima, TCR, “poršeima”… Nije bilo lepo biti u mojoj koži, jer moj auto ima 150 konja, a trebalo je da izađem na stazu u isto vreme sa automobilima od 800 i 900 konja. Ipak sam uspeo da budem jednom prvi i jednom drugi u mojoj klasi. Posle toga sam vozio i Slovakija ring i otišao sam na Grobnik, ali zbog teškog udesa je otkazan vikend i nismo uspeli da odvezemo trku. Generalno je nezgodno kad dođe nas recimo 25 iz Srbije, stave nas sve u istu diviziju i onda trkanje i nije posebno lepo, jer je to mnogo različitih automobila i ne znate ni sa kim se trkate, ko koga pretiče, a ume da bude i opasno”.
“Srpski automobilizam mora da krene dalje, cela trkačka auto-industrija je napredovala, a mi i dalje vozimo “jugiće” na Ušću. Da me neko ne shvati pogrešno, volim ja i “jugo” i Ušće, ali mora da se napreduje. Uvek sam bio za to da se trke voze na evropskim stazama, da klinci koji izađu iz kartinga mogu da vide šta je pravo trkanje. Naravno, novac je uvek problem, jer se kod nas malo ulaže u talente, a verujte da talentovanih klinaca ima mnogo. Kako se više para uloži, tako i karijera kreće uzlaznom putanjom, jer pogledajte Borkovića, Miljkovića, pa onda i Vukov i Davidovski, to su velike karijere u koje je uloženo mnogo novca, i meni je zbog kojih veoma drago”.
Prema sopstvenom priznanju, Nele je u trke uložio svojih para koliko je dovoljno za dva stana u Beogradu, ali od pre šest godina situacija je za njega za nijansu lakša.
“Od 2016. imam generalnog sponzora Orakal polikarbonate sa kojim sa napravio i svoj tim, a to je i firma u kojoj radim. Imamo po tri vozača, od kojih sam ja jedan, a druga dvojica budu iz Malog N ili hibrida. Korona nas je malo spotakla, pa sam poslednje dve godine vozio sam. Auto spremamo u Beogradu, pa ga ja tovarim i sam vozim na stazu. Na vikendu mi pomažu drugari, ako se nešto desi – snalazim se. S obzirom na sve okolnosti, tri uzastopne titule i na brdu i na krugu su izuzetan rezultat. Ne želim da kažem da sam neki vrhunski vozač, nego je takav bio sticaj okolnosti i imao sam malo sreće, ali svakako se moja upornost isplatila”.
Što se predstojeće sezone tiče, Nele je uveliko planira, ali posle udesa na Miroču ima ozbiljne zdravstve probleme koje mogu da ga u tim planovima poremete.
“Imam ozbiljnu povredu vrata koju lečim već tri meseca. Bilo je u planu da kupim “hondu tajp R” i da vozim Centralnoevropsku zonu. Voleo bih da vozim nekoliko trka na stazama koje volim, da se ne obazirem na bodove i da ne jurim plasmane. Hteo bih da vozim Buzet, da pripremim auto baš za tu trku i da se takmičim sa ostalim “hondama” kojih ima dosta u E1 klasi. Jedino je važno da budem dobrog zdravlja, svakodnevno idem na terapije, pijem šaku lekova. Inače sam jedan od fizički napripremljenijih vozača, s obzirom na to da imam 53 godine. Mnogo vozim bicikl, pređem 50 do 100 kilometara, jer moj sin Viktor je šampion Srbije u biciklizmu pa treniramo zajedno. Zdravo se hranim, ne pijem, ne pušim, bavim se svojom kondicijom od kad znam za sebe, potpuno sam sportski tip. Samo mi je važno da lekar kaže da smem nazad u auto bez ikakvog rizika i od toga sve zavisi. Ili ću napraviti to sa “hondom” ili ću srediti “fijestu”, sve može brzo da se odradi, samo da budem dobrog zdravlja”.
Iako turing trke ne poznaju prepreku godina, neminovno je pitanje do kad Nele misli da se trka.
“Ja se osećam kao da mi je 19. Tome je zaslužan moj stil života. Mogu satima da vozim trku i da mi koncentracija ne opadne. Jedino sam primetio da kad izađem iz auta ponestane snage, kad padne adrenalin, ali to nije prepreka”.
“Vozim kao kompjuter, trka za mene počne u pet ujutru, sve pripremim, imam plan za svaki detalj. Kad krene gužva u boksu, kod mene je već sve spremno, imam vremena da se družim, da popričam sa ljudima. Perfekcionista sam i pristupam trkanju kao profesionalac. Imam ljude za svaki segment pripremanja automobila i to su vrhunski profesionalci u svom poslu. Svih ovih godina mi auto priprema Miloš Spasojević Trovač, koji je zaslužan za sve moje titule i Zlatnu kacigu”.
“Trkaću se dok sponzorima to bude u interesu, jer više ne ulažem svoj novac u taj sport. Druga važna stavka je zdravlje. Kad budem video da mi se smanjuju refleksi, da više ne mogu da izdržim – odustaću. Ispunio sam većinu ciljeva koje sam sebi zadao za 30 godini trkanja i da sutra prestanem sa trkama ne bih bio tužan. Priželjkivao sam dijamantsku kacigu, ali mislim da nije realno da mogu da je osvojim, najdalje mogu da stignem do dve zlatne, ali videćemo”, završio je Nele.