Boravak na autodromu Hungaroring tokom trkačkog vikenda Otvorenog GT šampionata i Porše karera kupa Beneluks iskoristili smo za razgovor sa Japom van Lagenom.
Holandski veteran ima prilično ozbiljan trkački CV, sa titulama u Formuli Ford Holandija i Beneluks, Formuli Folksvagen u Nemačkoj, Eurotrofeju Megan, kao i Holandskom superautomobil čelendžu. Osvajač je trka 24 sata Barselone i 24 sata Dubaija, a takmičio se i u Svetskom šampionatu turing automobila, različitim TCR serijama, GT šampionatima i Porše superkupu.
Tokom takmičarskog vikenda Porše karera kupa Beneluks na Hungaroringu on je pobedio u prvoj trci, dok je drugu, posle kazne zbog izazivanja sudara, završio van bodova.
Trkao si se u mnogo različitih šampionata i, samim tim, u mnogo različitih automobila. Koji automobil i šampionat su te najviše oblikovali kao vozača?
– Veliki sam ljubitelj Poršea, to mi je omiljeni automobil. Vozio sam mnogo automobila, takođe i formule, što je lepo kada si mlad i cilj ti je da dostigneš Formulu 1, što je za mene stalo kada sam stigao do Svetske Reno serije, što je bio visok nivo. Tu sam se trkao protiv mnogih dobrih vozača, a neki od njih su danas i u Formuli 1. Pred 2007. godinu sam već razmišljao kako ću uskoro napuniti trideset godina i pošto je F1 bila nedostižna, počeo sam da posmatram druge šampionate gde bih mogao da se takmičim i da živim od trkanja. Od 2007. sam počeo da se takmičim u Porše superkupu i većinu moje karijere sam proveo u Porše kupovima.
Kako se adaptiraš na različite trkačke automobile i koliko je potrebno menjati stil vožnje?
– Kada sam počeo da se trkam, bio sam brz, nisam znako kako, bio sam prosto brz, ali sam pravio i dosta grešaka. Od 2005. sam počeo da se bavim treninzima sportske vožnje i naučio sam mnogo o tehnikama vožnje. Nakon mnogo godina, formira se tehnika, jednako bitna kao i u drugim sportovima: fudbalu, tenisu… Danas je moj cilj da vozače naučim pravu tehniku vožnje, jer ako se ona dobro formira, možete biti brzi u bilo kom automobilu.
Kako se pripremaš za trke, da li voziš u simulatoru?
– Nisam sim trkač, pripadam više staroj školi, a ni nemam vremena za simulacije, jer mnogo vremena provodim kao instruktor sportske vožnje, više od 200 dana godišnje, uz mnogo putovanja, tako da sam, u proseku, 4 dana u nedelji na trkačkoj stazi. To me održava fizički i mentalno spremnim. Pored toga, 90% mojih časova vožnje je sa poršeima, tako da znam mnogo o kup automobilu i njegovim podešavanjima. Kada vozite samo 8 ili 10 trkačkih vikenda tokom sezone, sa nekoliko testova, to nije dovoljno da se sve radi savršeno.
Kakav je pristup za trke izdržljivosti, kao na primer 24 sata Nirburgringa ili 24 sata Dubaija?
– U sprint trkama se mora dati 110% sebe, punim gasom, dok se u trkama od 24 sata, iako se i one voze na limitu, pristupa drugačije. Jedan izlazak na stazu traje između jednog i dva sata i potrebno je biti konzistentan. Na Nirburgringu i u Dubaiju ima mnogo sporijih vozila i nekad si primoran na ranija kočenja zbog boljeg izlaska iz krivine i preticanja. Drugačiji je stil, potrebna je ozbiljnija fizička priprema i mnogo više sna.
Trkao si se i u WTCC-u u različitim automobilima Lade. Kako komentarišeš sam šampionat, svoja iskustva i automobile koje si tamo vozio?
– Nastupi po celom svetu u WTCC-u su bili sjajno iskustvo. Kada sam se ja trkao tamo, bila je dosta izražena razlika između automobila, fabrički timovi su dominirali i uspesi nisu bili samo doprinos vozača, veliku ulogu je igrao i automobil. To se moglo videti kod Ševroleta i Sitroena. Ja sam vozio za Ladu i imali smo najsporiji automobil na stazi, ali sam zadovoljan što sam imao priliku da se takmičim u takvom šampionatu, na stazama na kojima nikada nisam bio. Gledajući u budućnost, tamo se verovatno nikad više neću trkati, a vozili smo na mnogo uličnih staza, u čemu sam posebno uživao. Ako bi mi se pružila prilika da se vratim, želeo bih da to bude u automobilu koji mi može omogućiti borbu za pobede.
Tokom 2008. i 2009. godine (Ladini) automobili su bili nekonkurentni. Bilo je lepo iskustvo razvijati automobil sa timom ali smo imali mnogo problema, automobil je bio najsporiji na pravcu, ali je i samom timu nedostajalo iskustvo, kako bi se takmičio na tom nivou. Osvajanje poena je bilo dostižno 2015. sa “vestom”, a kasnije, kada već više nisam bio deo projekta, uspevali su da se bore i za podijume. Kao što sam rekao, u svakoj trkačkoj seriji želite da se borite za pobede, a ako nemate alat za to, nije toliko lepo.
Kako gledaš na poziciju turing trka danas? Da li smatraš da u odnosu na ostale možda više nije popularna kategorija kao ranije?
– WTCC je imao veoma visok nivo trkanja i bio je veoma popularan. Posle toga, gospodin Loti je započeo TCR i WTCR. Sa toliko mnogo različitih automobila, a istim pravilnikom u mnogim zemljama, uz nacionalne šampionate i WTCR, sve je izgledalo odlično. Bilo bi lepo imati to ponovo i podići ponovo ovu vrstu trkanja, što je gospodin Loti uradio sasvim dobro, ali danas to više nisu takmičenja kakva smo ranije gledali. Trenutno to slabije pratim, više sam fokusiran na Porše kupove, ima skoro 25 Porše kupova u svetu.
Trkaš se i u Porše superkupu već godinama. Osim samog automobila, šta te još privlači tom šampionatu?
– Odvezao sam najviše trka u Porše superkupu, što je veliki uspeh. Sviđaju mi se kup takmičenja, gde sa istim “alatom” možeš da napraviš razliku kao vozač. U Porše superkupu nema toliko razlike između automobila, a pored toga, vozi se zajedno sa Formulom 1 i mnogo je lakše naći sponzore kada su pune tribine i kada se trke prenose na televiziji. Sponzori su bili na trkačkim vikendima F1, ali su sada mnogo više uključeni u sam tim i mogu više da im vratim, u skladu sa onim što oni žele. Sve dok mogu da se vozim unutar deset najboljih i uživam u tome, voziću Superkup. Imam 48 godina, nisam više tako mlad, ali ću pokušati da vozim što duže mogu.
Kako ti izgleda horizont autosporta sa sve većim akcentom na elektrifikaciji i hibridnim motorima? Da li bi u tome želeo da se oprobaš kao trkač?
– Vozio sam električne automobile i moram reći da su obrtni moment i snaga neverovatni. Mislim da trkaču to ne pravi veliku razliku jer je i dalje sve veoma brzo, ali mislim da su ljudima pored staze potrebni miris i buka. Čak i kada gledate Formulu 1, 2 i 3, ljudima treba buka i stalno govore kako im se sviđa zvuk na trkama Porše superkupa. Kada sam bio dete i išao da gledam trke Formule 1, ako parkirate automobil 2 kilometra od staze i otvorite vrata, čućete zvuk Ferarijevog V12 i naježićete se. To je ono što ljudi vole.
Koja staza ti je omiljena?
– Mnogo volim ulične staze jer sam na njima postizao dosta dobrih rezultata, a i volim da ih vozim. Veći je rizik, a to volimo kao trkači. Jedna od omiljenih staza mi je Makau, a volim i Monako. Kada gledamo prave trkačke staze, dosta treninga sam držao u Americi i mnogo mi se sviđaju staze tamo. Imaju karakter, mnogo neravnina i imaju osećaj staza stare škole. Najbolja u Evropi je verovatno Spa Frankoršamp.
Koji ti je najdraži automobil od svih koje si vozio?
– Porše (smeh). Pored kup automobila, vozio sam GT3R u GT Masters seriji 2014, što je bila vrlo dobra sezona i odličan automobil.
Vozio si mnogo trka u mnogo različitih šampionata. Da li postoji šampionat u kome bi voleo da nastupiš, a da to još nisi učinio?
– Zavisi od toga ko bi mi bile timske kolege. Voleo bih da probam GT Svetski čelendž ili Svetski endurans šampionat, ali samo ako bih imao dovoljno dobre timske kolege i da budemo u prilici da se borimo za plasman među najbolja tri.