Elen Lor je bila i ostala jedina žena kojoj je pošlo za rukom da osvoji DTM trku.
Danas 52-godišnjakinja, pilotesa iz Menhengladbaha takmičila se u popularnoj nemačkoj turing seriji od 1991. do 1996, sve vreme za Mercedes, a trkački trijumf koji se i danas pamti upisala je u maju 1992. na Hokenhajmringu.
Lorova je kao takmičar izvezla i dve ITC sezone i iz prve ruke je iskusila formalnu i bukvalnu propast te inkarnacije šampionata, posle koje nikakvog DTM-a nije bilo sve do 2000. godine.
Kako je Mercedes nedavno najavio svoje povlačenje iz DTM-a po okončanju sezone 2018, ovo prvenstvo opet strahuje za svoju budućnost.
Kada posmatra aktuelne događaje u seriji čiji je učesnik bila, Nemica ima utisak da joj je cela igra poznata i da ju je već videla i doživela. Zato kaže: “DTM je dva puta počinio skoro identične greške. Krajem devedesetih postojala je ta neverovatno razvijena tehnika. Tadašnji DTM automobili su, baš kao i današnji, bili tehničko savršenstvo, ali bez napredne aerodinamike.”
Kombinacija visoke tehnologije i pokušaj da se serija internacionalizuje dovela je troškove u zonu nepodnošljivog i ubila je ondašnji DTM/ITC. Sredinom devedesetih vozilo se na Interlagosu i na Suzuki, danas se ide u Moskvu i Budimpeštu. Te destinacije neće baš biti uporedive, ali u Nemačkoj očigledno postoji jaka struja koja navija da DTM ostane u državnim granicama.
“I tada se na kraju krajeva manje radilo o vozačima, a više o markama automobila. Postojale su timske naredbe i sve ono što navijači ne vole”, nastavlja Elen Lor i nabraja stvari koje su urađene pogrešno.
Pre svega, DTM je isuviše posmatran i trošen kao marketinška platforma i stoga je izgubio kontakt s navijačima. Ove godine je stanje postalo nešto bolje, ali su vozači i dalje isuviše udaljeni od ljudi koji su došli da ih gledaju.
“Tamo postoje vozači čija imena ljudi poznaju, ali ih još nikad nisu videli.”
“Stalno imate osećaj da proizvođači zajedno sebi izrađuju takva pravila da bi na kraju svako od njih mogao da se pohvali dobrim vestima. To sigurno ne pomaže šampionatu. Onda, ta neopisiva aerodinamika, koja, zajedno s brojnim unificiranim detaljima, dovodi dotle da jedva možete da se istaknete kao vozač. Ako promašite pritisak u gumama za 0,5 bara, poslednji ste u kvalifikacijama. Pa to je glupost!”
Lorova je ipak optimista u pogledu DTM budućnosti, smatra da serija poseduje “gen neuništivosti” i da ispunjava ulogu turing kategorije visoke klase, za kojom i dalje postoji potreba. Za nju je samo pitanje hoće li DTM ponovo pauzirati, kao od 1996. do 2000, pa se ponovo podići, ili ovog puta može da nastavi bez prekida.
Da ne ostane sve na nabrajanju grešaka, Elen Lor ima i predloge. Ona u svakom slučaju savetuje promenu pravca šampionata, u čijoj bi osnovi trebalo da bude povratak korenima, i sportskim i tehničkim.
“Zaista dobra vremena za DTM bila su ona u kojima ste morali da se kvalifikujete, jer je bilo previše takmičara. Vremena u kojima navijači nisu držali palčeve samo fabričkim vozačima, već su mogli da se raduju i borbama privatnika. Vremena u kojima su vozači pravili i greške, a one su imale posledice. Na primer, greška pri šaltovanju. Tu biste, u najboljem slučaju, driftovali i izgubili dva mesta, a u najgorem biste ubili motor.”
Brojne izmene propisa kojima se pristupilo 2017. načinile su šampionat razumljivijim i prvi put posle dugo vremena idu naruku publici, ali je opet učinjeno premalo i intervencije su bile “isuviše mlake”, kaže Lorova i sugeriše saradnju sa Svetskim turing prvenstvom: “Sigurno ne bi bilo pogrešno orijentisati se ka WTCC-u. Onda biste imali automobile koji bi bili zaista prepoznatljivi, a opet bi bili spektakularni. A vozači koje bi to zanimalo mogli bi da se trkaju i u jednoj i u drugoj seriji, pa i na Nordšlajfeu.”