Najperspektivniji srpski automobilista Mladen Lalušić tek što je napunio 20 godina, a već iza sebe ima nekoliko hiljada trkačkih kilometara.
Ovaj Novosađanin ušao je u auto-sport pre samo tri godine, ali je već prošao nekoliko veoma prestižnih evropskih takmičenja. Mladen već drugu godinu vozi “seat leon rejser”, po mnogima najkvalitetniju turing mašina na tržištu, a Lein rejsing, ekipa sa kojom nastupa, ove godine je pojačana Milovanom Vesnićem i njegovim mehaničarima iz Gorjana.
Lalušić trke vozi impulsivno, “na osećaj”, a svoj talenat razvija pre svega količinom trkačkih kilometara. Jedan od prvih intervjua, u kome je ispričao sve o sebi, dao je za naš portal.
Kako si otkrio auto-sport?
– Može se reći da je bilo sasvim slučajno. Trenirao sam tenis 11 godina, ali ne mogu da kažem da sam se u tom sportu pronašao. Pre tri godine sam dobio ponudu od Italijana da vozim “kiu” u italijanskom prvenstvu, u čemu je posredovao i puno mi pomogao Dragan Škrnjić iz AMSS.
U šta si prvo seo?
– Vozio sam “kiu” na alternativni pogon i tu sam osvojio titulu sa 18 godina. To je bilo zanimljivo iskustvo.
Na kojoj stazi si debitovao i kakve uspomene nosiš sa nje?
– Prva je bila Valelunga. Staza mi se veoma dopala, i danas mi se sviđa. Prvu trku nisam završio, a u drugoj sam bio pretposlednji. Tada sam se zakleo sebi da nikad više neću da sednem u trkački auto, a sad ni sam ne znam kako sam pogazio tu reč. Kad sam se izborio sa tremom pred ulazak u automobil, sve je bilo lakše. Danas znam da sam odabrao pravi poziv za sebe.
Jesi li voleo automobile kad si bio dete?
– Otkad znam za sebe obožavam brzinu. Vozio sam sve što mi je bilo dostupno, sa drugarima sam se trkao kvadovima i motornim sankama, ali nisam razmišljao da se time profesionalno bavim. Sa 13 godina sam kupio starog “jugića” za 300 evra, da niko ne zna. Uložio smo u njega oko 1.500 evra, napravio skoro pravu trkačku mašinu, a vozio sam ga tajno po gradu, jer nisam imao dozvolu. Sad mi je zabavno kad se setim da sam ga, kad je tata saznao šta sam uradio, prodao za 70 evra u staro gvožđe (smeh).
Prošao si italijanski Kia kup, Šampionat Centralne Evrope, Seat leon Evrokup, a sada si u Evropskom kupu turing automobila. Gde sebe vidiš za deset godina?
– Ne mogu ništa da predvidim. Voleo bih da pokažem da sam dobar vozač, da napravim rezultat vredan pažnje. Nadam se da će mi uspeti da osvojim ETCC titulu, ali ne ove sezone, jer svi takmičari ove godine imaju mnogo više iskustva od mene. Verujem da, posle toga, mogu da dobacim do neke svetske serije. Nikad ne bih vozio otvorene točkove, ne zanosim se Formulom 1. Mislim da sam se pronašao u turing trkama i tu, zasad, planiram da ostanem. Verovatno i za 10 godina.
Koliko ti je pomogao Milovan Vesnića, koji ti je mentor ove sezone?
– Mikica mi je preneo mnogo toga iz svog dugogodišnjeg iskustva. Kad se spoji moja kilometraža i to čemu me on uči rezultat je očigledan – pravim sve bolje i bolje rezultate.
Šta te najviše uzbuđuje u trkanju?
– Volim borbu sa štopericom, ali pre svega volim vožnju “točak uz točak”. Bez te borbe nema uzbuđenja, a nema ni trkanja. I zbog toga su turing trke moj izbor.
Iako si veoma mlad, već si pronašao ženu svog života, a i beba je na putu.
– Jelenu sam upoznao slučajno, prvo smo bili prijatelji, a kasnije se rodila ljubav. Ona nije znala da ulazim u svet trkanja. Otkako je saznala, ona mi je najveća podrška, razume me i ide sa mnom na sve trke, jer se i ona “zarazila” automobilizmom. Naša ćerka stiže u oktobru i oboje smo sigurni da će odmah od sledeće sezone i ona ići svuda sa nama.
Kako tvoja porodica gleda na tvoj izbor zanimanja?
– Svi me podržavaju od prvog trkačkog kilometra. Drugačije i ne bih uspeo da stignem dovde gde sam danas.