Do zvanične prezentacije FIA Svetskog kupa turing automobila i pratećeg zajedničkog testa ostalo je još mesec dana, a i dalje nema pomena o eventualnom angažmanu Stefana Kominija u ovom takmičenju.
Švajcarac oseća kako mu WTCR izmiče, zanimljiva mu je i ozbiljna rola u TCR Evropa, ali nije izgubio nadu da će se 2018. ipak naći u globalnoj eliti.
U intervjuu za italijanski Motorsport.com, 28-godišnji dvostruki prvak TCR Internacionalne serije pokazao se refleksivnijim nego inače i priznao je da se njegove navike, ponašanje i stavovi “stare škole” nisu dopali baš svima u padoku, a da će to još manje biti slučaj u seriji koja je pod FIA patronatom.
Stefano je spreman da promeni deo svog pristupa, ali ne po svaku cenu i ne ako bi uprkos svemu ipak ostao bez kokpita za ovu godinu.
Stefano, sezona 2018. je pred vratima. Na čemu trenutno radiš?
– Još ima konfuzije s tim u vezi i osećam da ove godine neću biti na startu WTCR, ali smiren sam.
Hoćeš da kažeš da bi se mogao okrenuti i nečem drugom?
– Ja sam jako prilagodljiv tip koji ume da se adaptira na svaku situaciju na pisti i u svakodnevnom životu. To nije problem, nikad nije bio i nikada neće biti, čak ni uz sve poteškoće koje naiđu.
Postavio si sebi neki cilj?
– Iskreno, voleo bih da promenim svoj profesionalni život. Zamorilo me je da iz godine u godinu moram da razmišljam iznova, moram to da rešim. Svakako, primarni cilj je da vozim WTCR, u slučaju da to ne bude moguće i TCR Evropa bi mogao da bude opcija, pod uslovom da se radi o ozbiljnom projektu.
Da li bi više voleo sedište u konkurentnom automobilu, ili da budeš uključen u neki dugoročniji projekat, poput razvoja novog automobila?
– Sve treba da procenim, jer nikada u celoj svojoj karijeri nisam pauzirao celu godinu i, iskreno, ta ideja me pomalo plaši. Ako se trkaš, ljudi nastavljaju da te gledaju i prepoznaju tvoju vrednost, ali ako nemaš konkurentan auto, postoji rizik da te označe kao lošeg i da ostaneš van igre. Već godinama verujem u to da treba da imam moćan auto, opet, bio bih podjednako zadovoljan i ako bih mogao da počnem neki razvojni projekat. To bi bilo uzbudljivo. Najzad, ja sam se ovih godina zapravo stalno nalazio u ulozi test vozača, jer sam imao nov automobil koji nikada ranije nisam vozio. Morao sam da naučim kako da ga dovedem do pobede i zato bi to bila dobra opcija.
A ako bi ti predložili neku drugu ulogu, takvu u kojoj ne bi bio vozač ni u jednoj seriji?
– I to bi moglo da bude, da ostanem u auto-sportu, ali u drugom svojstvu. Od svoje sedme godine uvek sam bio pilot i zaista sam mnogo uložio kako bih stigao do visokog nivoa, zahvaljujući i pomoći mojih sponzora i moje porodice. Sada mogu da kažem da imam sve što je potrebno kako bih obavio pravi posao, zato se ne bih bio raspoložen da nastavim da ulažem kako bih produžio svoju karijeru.
Ne želiš da budeš vozač koji svoje sedište plaća…
– Iako tako ne izgleda, već 20 godina sam pilot, ostvario sam svoje ciljeve boreći se s različitim poteškoćama i uz mnogo rada, ali je vredelo truda zbog ostvarenih rezultata. Ja sam profesionalac, to mi je posao i verujem da je normalno da mi se danas neće da u to još moram da investiram. S druge strane, verujem da postoje druge stvari na kojima moram da poradim.
Na šta tačno misliš?
– Danas imidž znači mnogo. Mediji su mi dosad pomogli da se moj glas čuje. Nije moj stil da tražim takvo nešto, ali bila mi je potrebna podrška, da se za mene zna, da bih mogao da nastavim da se takmičim na visokom nivou. Sada je situacija nešto drugačija. U 2017. sam izgubio krunu, ali sam svejedno završio treći. Ne osećam da je potrebno da ponovo dižem glas, iako smatram da sada imam reputaciju koju treba da opravdam. Svakako sam pravio greške, u priličnoj meri sam pokušavao da se promenim, ali po mom mišljenju, ne vredi truda da to ponovo radim da bih na kraju ostao bez ičega u rukama. Razmišljam kako da to izvedem, danas znam da postoje i drugi načini da me ljudi čuju. Što se, na primer, tiče društvenih mreža, tu nikada nisam bio mnogo prisutan i možda je to uticalo na različite druge aspekte. Mnogi vozači se trude da postignu tu vidljivost, a daju je i šampionatu u kojem se trkaju. To mi deluje kao prava stvar i radim na tome.
Pred kraj prošle godine delovalo je kao da si izgubio volju, zar ne?
– Zapravo sam u jednom trenutku i ja sam priznao da sam izgubio nadu, ali potom, kada bih stavio kacigu na glavu i ušao u auto, ponovo bih bio trkačka životinja. Teškoća nije falilo, to se zna. Pomenuću Kinu, gde balans performansi nije bio povoljan, ali uspeo sam da izdržim sve do Dubaija, gde sam čak i pobedio na poslednjoj trci. Iako je po karakteru moj pristup drugačiji od svih ostalih, posvećenost na pisti mi nikad nije nedostajala. To mi je pomoglo da se poigram i sa strategijom. Videćemo koja će mi se vrata otvoriti. Ipak, ističem jedno: nema panike. Znam kako treba da se postavim i na raspolaganju sam da ponovo uđem u igru.
Tvoja strast prema auto-sportu ostala je netaknuta?
– Sve što sam radio celog svog života radio sam zato što sam uvek verovao u pravi auto-sport iz prošlih vremena. Danas se on delimično izgubio, jer se od strane najvećeg dela učesnika pre svega doživljava kao posao, a tek potom kao strast. Ja se ne slažem s takvim viđenjem stvari, a što se tiče strasti, u ovom trenutku je još imam.
Tvoj karakter bi se mogao opisati kao “retro”, misliš da je to moglo da ima negativan uticaj?
– Za današnji svet, ja imam jako specifičan karakter i verujem da on u padoku nikada nije bio dobro primljen. Otvoren sam, volim da se zabavljam, imam borbeni duh jedne slobodne osobe, a to se doživljavalo kao neprofesionalno. Ponekad sam bio vrlo impulsivan, u nekim situacijama sam delovao nekontrolisano, hajde da kažemo da sada radim na tome. Moj karakter je takav, ne mogu da postanem druga osoba, ali nije problem da se posvetim i angažujem u poslu, što se ranije nažalost dešavalo. U svakom slučaju, da mi je sve to ranije istinski smetalo, ja već u 2016. ne bih više mogao da se trkam na visokom nivou, ali sam umesto toga uspevao da pobeđujem. Verujem da mi je moja spontanost na neki način pomogla. Mislim da sam baš zahvaljujući svom karakteru stigao dovde gde sam sada. Nisam imao novca, nisam bio poznat, nisam imao preporuke niti posebne veze da bi mi put bio gladak. Sam sam izgradio svoju karijeru, ali naravno, uvek sam želeo da svake godine postajem bolji.
Kako objašnjavaš činjenicu da danas nisi na listi učesnika WTCR?
– Verovatno tu ima dodatnih faktora. TCR Internacionalna serija koštala je kao polovina WTCR, gde se privatni timovi mnogo muče da plate vozače kako bi se trkali. Novi FIA Svetski kup ne prihvata fabričke timove i, na osnovu glasina koje čujem, mnogi vozači sada imaju priličan broj sponzora koji im pomažu. Shvatate onda da je profesionalcu postalo teže da pronađe sedište i zapravo ih je danas sve manje prisutno.
Misliš li da si ovih godina pravio greške na “političkom” nivou?
– Možda se više značaja davalo timovima u kojima sam se trkao nego automobilskim markama koje sam reprezentovao. Uvek sam svoje ekipe smatrao za porodice, a TCR je rođen s tim duhom. Bojim se da se atmosfera promenila i da su proizvođači ponovo preuzeli glavnu reč i značaj. Nikad nisam govorio ništa protiv tima, čak ni onda kada je bilo poteškoća. Hvala svim ekipama koje su ulagale u mene i omogućavale mi da se trkam. Nadam se da sam im uzvratio postižući rezultate zahvaljujući srcu i strasti. Oduvek sam najviše vremena provodio s mehaničarima, odnosno s ljudima s kojima sam najviše toga imao da podelim.
Koliko su važne veze sa bitnim ljudima u padoku?
– Svet auto-sporta je sigurno u velikoj meri zasnovan na odnosima koji se uspostave u padoku. Mnogo pomaže kad poznajete izvesne ljude i uđete u određene krugove. Ali, ne želim da se preterano upuštam u taj aspekt, jer mi nije namera da pokažem nepoštovanje prema bilo kome. Ja idem napred svojim putem i stavljam se u potpunosti na raspolaganje onome ko me bude angažovao. I, kao i uvek, to činim celim srcem i sa odlučnošću kojom sam se isticao u svojoj karijeri.