Marakeš: Početak nove WTCC ere

Deseta sezona Svetskog šampionata turing automobila počinje u Maroku, na uličnoj stazi Marakeš. Prvi put WTCC startuje sa afričkog kontinenta, i to nedelju dana kasnije u odnosu na izvorni plan, pošto su organizatori tražili tu dodatnu sedmicu. Ona je verovatno koristila timovima da se u kratkom roku spreme što bolje mogu, ali im je i zakomplikovala život, jer odmah po završetku prvog trkačkog vikenda moraju na 2.300 kilometara dug put do juga Francuske, gde program druge runde prvenstva na Pol Rikaru startuje već idućeg petka.

Detaljno smo opisali tehničke i sportske promene koje će obeležiti celu ovu godinu, revolucionisati takmičenje i, sasvim verovatno, uspostaviti „novi WTCC poredak“. Pratili smo predsezonske pripreme i, ako je ono što je viđeno doista i merodavno – na primer, Sitroen se pokazao 5 km/h bržim na pravcu od Honde – jasno je da Francuzi, premda debitanti, u ovu sezonu ulaze kao favoriti. Zato se u ovom tekstu bavimo samom stazom i istorijom takmičenja na njoj.

Ulična staza Marakeš (pun naziv „Mulaj El Hasan“, po prestolonasledniku Kraljevine Maroko) nalazi se u južnim predgrađima četvrtog po veličini grada ove severnoafričke zemlje. Prvi put se našla na WTCC kalendaru 2009. godine. Konfiguracija deluje jednostavno: pravci ispresecani kompleksnim šikanama, ukosnica s jedne, dugačka leva krivina s druge strane.

Vožnja je daleko od jednostavne – kao svaka ulična staza, Marakeš ne oprašta ništa ni ljudima ni tehnici. Trkačka trasa ograđena je betonskim zidovima, a šikane su načičkane ivičnjacima. Svaka greška i gotovo svaki kontakt rezultiraju bolnim i preskupim zakucavanjem u beton. I vozač koji ne pogreši fatalno i ne zarije auto u zid, hendikepiran je i laka je meta ako sporo izađe na pravac posle šikane.

Ove godine svaki kiks plaćaće se još skuplje, zato što je većina automobila tek završena. Jedva je proizvedeno i ono što je u njih ugrađeno, rezervnih delova je premalo. Pojedini timovi uopšte ne znaju prave mogućnosti svojih mašina, a apsolutno niko ne zna šta se s njima može u Maroku. Biti brz i precizan, a sačuvati auto koji i na Pol Rikaru mora besprekorno da funkcioniše – to zvuči skoro kao natčovečanski podvig.

Do WTCC debija 2009, staza u Marakešu nije ni postojala, a sada se na kalendaru pojavljuje već peti put. Otkud uopšte trka na tom mestu? S jedne strane, poslužila je kao oživljavanje davne tradicije auto-sporta u Maroku. Ona se proteže od treće decenije XX veka, pa do 1958, kada je u Kazablanci vožen poslednji gran pri Formule 1 te sezone. Trku je osvojio Stirling Mos, ali je titula otišla Majku Hotornu.

S druge strane, u jednoj fazi WTCC istorije insistiralo se na uličnim trkama, uz obrazloženje da su takve staze „prirodno okruženje“ za turing automobile. I, u tom periodu, Marčelo Loti „pronašao“ je Marakeš i obezbedio je ne samo gradski ambijent, već je „pokorio“ i ceo novi kontinent. Za jedan svetski šampionat odlično zvuči kad se može pohvaliti i odlaskom u Afriku, a utoliko je bolje ako se za to zadovoljstvo ne mora potezati sve do Južnoafričke republike.

Zahvaljujući trci u Marakešu 2009, na svetsku turing scenu izašao je marokanski vozač. Mehdi Benani, dotle takmičar u formula (Reno serija) i GT kategorijama debitovao je na domaćoj stazi u „seatu“ belgijskog Eksagon inženjeringa. Na svojoj turing premijeri pobedio je u Jokohama trofej kategoriji i od tada je stalan u šampionatu, u kojem je dobacivao i do vrlo pristojnih mesta na podijumu. Nema sumnje da su i ove godine u njega uperena najjača svetla i da će publika s posebnom pažnjom pratiti „sivik“ u nacionalnim bojama Maroka.

Stazu je projektovala kompanija koja je izvela i druge ulične piste (npr. Golden koust u Australiji). Organizaciju trke prati nemali trud: u 2009. navedeni su podaci o 2.550 po četiri tone teških blokova koji oivičavaju stazu, o postavljanju 10,2 kilometra superizdržljive i još 8 kilometara „obične“ ograde, o pet podignutih pešačkih mostova… Ako se u brojevima do danas nešto izmenilo, čak i ovi stari mogu da posluže kao ilustracija.

Marakeš je izostao s WTCC kalendara 2011. godine, što je objašnjeno finansijskim razlozima. U program je tada, kao zamenska, uskočila runda na Hungaroringu. Tako je započela bajkovita priča, čije nastavke, iz godine u godinu, kraj Budimpešte zajedno pričaju Norbert Mihelis i njegovi fanatični navijači. Ali, to je već druga tema…

Svi hvale trud marokanskog promotera, vozači vole egzotičnu i gostoljubivu atmosferu Marakeša. Tamniju stranu jedine afričke WTCC runde predstavljaju sporost redara i nemarno ponašanje u uklanjanju olupina u incidentnim trkama – a skoro sve su bile takve. U 2010. redari su prouzrokovali još veću štetu na ravnim podovima već polupanih automobila, jer su ih podizali viljuškarom. Glasno optuživana zbog nekompetentnosti ljudstva i neadekvatnosti prateće opreme, organizacija u skorije vreme sebi nije dopuštala slične propuste.

Marakeš je bio pozornica spektakularnih udesa. Nikakvo čudo – već pominjani betonski zidovi i visoki ivičnjaci klopka su za preambiciozne. U najživljem sećanju ostaju: momenat nesputanog ludila u duelu Farfus-Menu 2010, fabrička katastrofa Honde iz 2013, kada su Tarkvini i Monteiro u Italiju vratili demolirane automobile, kao i prošlogodišnje Bordmanovo zabijanje u zid brzinom od 120 km/h. I Honda i britanski vozač deo svoje nesreće mogu da pripišu tehničkim problemima, ali to ne umanjuje veličinu štete.

Druga WTCC trka iz 2010. pamti se po tome što je zbog dva karambola efektivno vožen samo jedan pravi takmičarski krug. Sve ostalo vreme provedeno je u formacijskom kruženju iza sigurnosnog automobila.

U predsezoni ove 2014. godine mnogo se govorilo o tome da će tehničke karakteristike novih WTCC automobila izmeniti prirodu samih trka. Oslanjanje je lomljivije nego pre, pa su bočni kontakti ogroman rizik, a ništa bolje nije ni kod „guranja“, jer je spliter isturen 100 mm ispred branika. Prestaje li WTCC da bude „kontaktna disciplina“? Vozači će u Marakešu morati da budu oprezniji nego ikad, pa na to pitanje nećemo dobiti potpuni odgovor. Neće biti otkriveni svi aduti, ulična staza ionako nije pravi pokazatelj performansi, ali prve indicije svakako će stići.

Pobednici trka u Maroku bili su:
2009: Rob Haf (ševrolet kruz); Nikola Larini (ševrolet kruz)
2010: Gabrijele Tarkvini (seat leon TDI); Endi Priol (BMW 320si)
2012: Alan Menu (ševrolet kruz); Ivan Miler (ševrolet kruz)
2013: Mihel Nikjer (ševrolet kruz); Pepe Oriola (seat leon)

Staza Mulaj El Hasan na glasu je kao mesto na kom se često postižu prve pobede u WTCC karijeri (čega je Sebastijan Leb sigurno predobro svestan). Svoje prvence tu su zabeležili Nikola Larini, Mihel Nikjer i Pepe Oriola, s tim što su Italijanu i Špancu te pobede ostale i jedine. Od aktivnih WTCC vozača samo su Haf, Tarkvini i Miler slavili u Maroku. Usput, ovde je „ševrolet kruz“ osvojio svoju prvu pol poziciju; bilo je to 2009, a motor je još bio dvolitarski atmosferski.

Trka 1 ovog vikenda biće 200. WTCC start Gabrijelea Tarkvinija, ali i debi Sebastijana Leba, Dušana Borkovića, Džona Filipija i Petra Fulina. Organizator šampionata ovu sezonu može da smatra istorijskom, prvenstveno zbog novih automobila, zatim zbog prvog WTCC nastupa kralja relija. I Srbija ima ubedljiv razlog da isto tako gleda na stvar – nova zlatna stranica nacionalne sportske istorije zasluga je Duce Borkovića.