Skot Mekloflin je u nedelju osvojio svoju prvu titulu u Australijskim Superautomobilima, prošavši drugi kroz cilj odlučujuće vožnje od 95 krugova i 250 kilometara.
Njegov jedini konkurent Šejn van Gisbergen slavio je u subotnjoj trci, ali je docnije vremenski kažnjen za prekršaj počinjen tokom pitstopa. Da je situacija ostala kakva je provizorno bila po završetku trke 1 u Njukaslu, titulu bi osvojio u trci 2 bolje rangirani od dvojice Novozelanđana. Kaznom izmenjena raspodela bodova značajno je pojednostavila život Mekloflinu, barem matematički, jer mu je bilo dovoljno da odlučujuću trku završi kao šesti, šta god Van Gisbergen uradio.
Međutim, Mekloflin je otkrio da ga je kazna izrečena rivalu samo još jače opteretila. Sve ga je previše podsećalo na prošlogodišnju dramu u Njukaslu, kada mu je bilo dovoljno da završi 11. kako bi postao šampion, a svoje šanse je upropastio prekoračenjem brzine u boksu i potom parom odvojenih sudara.
“Kad su Šejna kaznili, ja sam se samo još više opteretio”, ispričao je vozaču Penskeovog “forda”. “Pretpostavljam da sam osetio da mogu više da izgubim. To kao da je bila već viđena situacija iz prošle godine, čak je i razlika u bodovima bila ista kao između mene i Džejmija Vinkapa 2017.“
“Između subote i nedelje jedva da sam nešto spavao. Posle sam postao još nervozniji, ali to na kraju krajeva nije promenilo ono što sam morao da učinim, niti način kako sam vozio i kako sam sve priveo kraju. Na tome sam radio od prošle godine, ne možete prerano da pravite računice. Kad je kazna izrečena, ja sam se samo pravio da razlika i dalje iznosi dva boda. Zato sam u nedelju ujutru i osvojio pol-poziciju, bio sam prilično naoštren.“
“Dobro sam razumeo svoju poziciju i šta je trebalo da uradimo. Cilj nam je bio da ostanemo sa Šejnom i pokušamo da ga pobedimo.”
Novi šampion posebno je istakao da nije želeo da kažnjavanje jedinog preostalog suparnika odluči o ishodu šampionata. Zato je sebi izvorno postavio zadatak da nastup završi ispred Van Gisbergenovog “holdena”, kao da razlika od 53 boda ne postoji. U trci mu je to neočekivano lako uspelo, a kada se sve završilo, Mekloflin je priznao da je bio spreman i da propusti svog suparnika, da je to kojim slučajem bilo potrebno.
Međutim, on se pred kraj trke nije sklonio Van Gisbergenu već Dejvidu Rejnoldsu i prepustio mu pobedu. To je učinio da eventualnim duelom ne bi ugrožavao svoj put ka naslovu, a za krunu mu je drugo mesto ionako bilo dovoljno.
Šampion je priznao da mu je delovalo neprirodno da pokloni trkački trijumf, ali je to učinio radi višeg cilja: “Trkač u meni želeo je da nastavi da se bori. Ipak, to je bilo dobro za moju koncentraciju, jer sam od tog trenutka samo osmatrao retrovizore i krstario naokolo. Očigledno, bila je to prava odluka i na kraju krajeva, osvojili smo najvažniji trofej.”
Danas 25-godišnjak, Mekloflin je u Superautomobilima debitovao 2010, kao tinejdžer. Bilo mu je 16 godina i nastupao je u “drugoj ligi” serije po imenu Super2 za tim braće Stoun. Imao je malo iskustva na krugu, a prvu rundu sezone u Adelejdu morao je da preskoči, jer nije bio dovoljno star da bi stekao takmičarsku licencu.
Već 2012. postao je Super2 šampion i upisao je nekoliko gostujućih nastupa u glavnom prvenstvu. U prvoj punoj sezoni u Superautomobilima, 2013. godine, pobedio je već u šestoj trci, vozeći “holden komodor” Geri Rodžers motorsporta.
Ista ova ekipa postala je zvanični partner Volvoa i taj status imala je u naredne tri godine, tokom kojih se švedski proizvođač bavio najvažnijim automobilskim takmičenjem u Australiji. Po isteku te faze, koju je ukrasio trećim mestom u generalnom 2016. godine, Mekloflin je prešao u DJR tim Penske, za volan jednog od njegovih “fordova”. Titula 2017. umalo mu je izmakla, ali je godinu dana kasnije, na istom mestu, na ulicama Njukasla, trkač iz Velingtona doživeo je pun revanš.
“Mnogo ljudi me je mrzelo pre nego što sam i počeo,” ispričao je novi šampion. “Bilo mi je šesnaest, bio sam dete koje je došlo u Super2. Imao sam ogromnu podršku Fudžicua. Međutim ostao sam zaglavljen na svom prvom startu, dobio sam udarac otpozadi i to baš i nije pomoglo mojoj stvari.“
“Mislim da sam učio od tog starta. Imao sam prave ljude oko sebe i mnogo im dugujem, posebno Geriju Rodžersu. Bio je neverovatan. Teško mi je bilo da odlučim da napustim njegov tim, on mi je dao šansu na početku i i danas je moj veliki navijač, sve vreme ćaskamo i komuniciramo.”
“Sve je ovo bio jedan tornado, od moje 16. godine, a danas imam 25. Ovo mi je prvi šampionat i osećaj je neverovatan. Isplatio se sav trud mojih roditelja, moj otac je rizikovao sve u svom poslu da bi moja karijera uspela. Da nisam uspeo, on bi bio u govnima, tako da ocu i majci dugujem mnogo. Ovo je ponosan trenutak za sve nas.”