Desetak meseci posle po život opasnih povreda zadobijenih na Hondinom privatnom testu na autodromu Katalonija, Tijago Monteiro objavio je dobru vest: povratak trkanju nije više pod znakom pitanja i preostalo je samo pitanje kada će se on ponovo takmičiti.
Popularni pilot doživeo je horor udes jer su kočnice na njegovom automobilu otkazale. Posledice su bile teške, a najveće probleme stvorili su trauma glave i vrata, kao i ozlede jednog od lobanjskih živaca.
Hondin fabrički pilot dodeljen Butsen Žinion rejsingu želeo je da se u akciju vrati na ovogodišnjoj domaćoj WTCR rundi u Vila Realu, gde je 2016. godine postigao jednu od najlepših, a svakako najdirljiviju pobedu karijere. Ipak, još nije kucnuo čas za trkački kombinezon i takmičarsku akciju, ali se on svakako bliži.
“Dobra je vest da se vraćam. To je sjajna prilika, istinska druga šansa i želim da je iskoristim što je bolje moguće. Posle mnogo testova, mnogo razgovora s lekarima, sa FIA lekarima, analizirali smo sve pozitvne i negativne aspekte i posmatrali smo stvari dugoročno. Ja sam još mlad i želim da se trkam još mnogo godina. Još imam mnogo toga da obavim i mnogo da pokažem.”
Subjektivno, Monteiro se oseća dobro, ali medicinski timovi koji prate njegov oporavak najviše strahuju od eventualne nove nesreće i novog udarca u glavu. I upravo zbog toga je datum trkačkog povratka i dalje otvoren.
“Kao što se vidi, oči su mi u redu. Malo je čudo što mi se vid povratio. Nije stopostotno, ali ne remeti ništa od onoga što radim svakog dana. Vrat mi je odlično, ramena takođe. Ali, trauma glave koju sam pretrpeo bila je mnogo veća nego što smo na početku mislili. Zato mi svi preporučuju najmanje 11 ili 12 meseci bez ikakvih udaraca i zato sada ne smemo ništa da rizikujemo.”
“Skoro da je došao čas kada mogu da se vratim, ali moj fokus i moji ciljevi usmereni su ka kraju sezone, kako bih se pripremio za 2019. Veliko mi je zadovoljstvo i olakšanje što to mogu da kažem. Znam da ću se ponovo trkati, skoro sam tu. Iduće nedelje navršiće se deset meseci od udesa i u pitanju su možda još mesec ili dva, ako sve bude išlo po planu i napredovalo kako treba. Ne bi trebalo da postoji razlog zašto da se ne vratim, sve probe dale su pozitivne rezultate.”
Iz saopštenja koja su pratila Monteirov udes u Kataloniji stekla se potpuno pogrešna slika i o težini povreda i o dužini predstojećeg oporavka. Situacija je bila dramatično teža i ozbiljnija od one kako ju je Honda početno predstavila. Dok se iz vikenda u vikend (sasvim nerealno) nagađalo hoće li se Tijago vratiti na pistu da ipak pokuša da učestvuje u borbi za WTCC titulu, iza kulisa je čuveni trkač prolazio kroz pravu životnu dramu. Povratak trkanju bio je apsolutno doveden u pitanje.
“Verovatnoća da ću se vratiti bila je vrlo mala. Primarno je bilo da se vratim normalnom životu i to je sjajno, veoma sam zahvalan što mi je uspelo. Naravno, sanjao sam o sledećem koraku. Jer, moj život je trkanje.”
Proces oporavka bio je spor i često mukotrpan, a Tijago mu je pristupio s ogromnom voljom i upornošću, stoga je dobar i ohrabrujući primer na čisto ljudskom nivou. On se ne ustručava da govori i o detaljima teških povreda i terapijskih metoda koje je koristio.
“Život sam proveo po bolnicama i sa doktorima! Prve dve nedelje posle udesa bio sam u Španiji, zatim su me prebacili u Portugal. Četiri nedelje sam proveo na intenzivnoj nezi, to je bilo najteže. Bili su veoma zabrinuti zbog otoka na zadnjoj strani vrata, zbog mojih vratnih pršljenova, pitali su se da li je potrebna operacija ili ne. Prvih nekoliko nedelja stanje je bilo prilično zabrinjavajuće.”
“Sledeće dve nedelje proveo sam u istoj bolnici, ali u njenom “normalnom” delu, a onda sam se vratio kući i nedelju ili dve nisam se pokretao. Bio sam kao duh, sa ogromnim glavoboljama i jakim bolovima uopšte. Postao sam razrok, nisam mogao da vidim, da gledam televiziju, da čitam, nisam mogao ništa. Bilo mi je jako dosadno. Smešno je kada se gleda iz ove perspektive, ali u to vreme sam se stvarno nadao da bih mogao da se vratim do kraja sezone (2017. – prim. aut.). Međutim, povratak me je motivisao.”
“Čim sam mogao da se krećem i izlazim iz kuće, počeo sam s oporavkom. Koristio sam hiperbaričnu komoru, u njoj sam proveo 60 sati. Dva sata dnevno udisao sam čist kiseonik kako bi se ćelije regenerisale. Sprovodio sam kiseoničnu terapiju i ozonsku terapiju. U njoj vam uzmu krv, pomešaju je s ozonom i ponovo vam je ubrizgaju. Provodio sam mnogo vremena sa osteopatom, kiropraktičarem, fizioterapeutom. U početku sam se jedva micao, a posle nekog vremena, kada sam mogao više da se pokrećem, počeo sam fizioterapiju u vodi, u bazenu, sa specijalnim alatkama i spravama iz gimnastičke sale.”
“Primao sam i injekcije botoksa u oči, jer mi je šesti lobanjski živac, jedan od onih koji inerviše mišiće pokretače očne jabučice, istegnut od udarca. Kada vam daju injekcije botoksa u unutrašnjost oka taj deo se anestezira, nerv se opušta i to pomaže oporavku. Četiri puta sam primao injekcije, osećaj nije prijatan, ali to je moralo da se uradi.”
“Zatim sam otišao u Sjedinjene Države, kod specijaliste u San Dijego. Provodio sam po osam sati dnevno na intravenskoj terapiji, samo sedeći i ne radeći ništa. Osećaj je jako čudan, ali primate mešavinu mnogih vitamina i aminokiselina, puno sastojaka koji se koriste kod velikih trauma glave i povreda uopšte, a sve je prirodno. To koriste Indikar vozači, učesnici ekstremnih sportova, skejteri, snouborderi, vozači motokrosa… U pitanju je američki doktor, on je ovaj proces oporavka osmislio zajedno sa bivšim skejterom koji se ozbiljno povredio. Tamo su i fotografije Maksa Papisa, mnogih Indikar i motokros vozača. Trevis Pastrana je stalno tamo, kao i svi ti ljudi koji stalno doživljavaju povrede!”
“Izvodio sam i puno vežbi sa oftalmologom, treninga sa mašinama koje koriste lasere. Četiri meseca sam iz kuće izlazio u šest ili sedam ujutru i vraćao sam se u sedam uveče, cele dane sam provodio po različitim tretmanima. Nije sve bilo na istoj lokaciji. Bilo je vrlo intenzivno i vrlo naporno, ali imao sam taj cilj: želeo sam da se vratim, na prvoj idućoj trci, pa onda na onoj posle…”
Monteiro je u nekoliko navrata testirao i na pisti. Uprkos dugoj pauzi, on se u povratku za volan odmah osetio kao kod kuće.
“Zasad sam izvezao pet ili šest dana testova. Dva dana sam i dva ili tri dana s mnogo drugih automobila na stazi. Kad stavite kacigu na glavu, ne razmišljate ni o čemu drugom. Bilo mi je veoma važno da vozim sa drugim automobilima, jer kada ste sami ne morate da koristite sav vidni kapacitet, ali ako je auto pored vas, važno je da vidite gde se nalazi. Zato smo želeli da testiramo s drugima.”
“Kada sam se vratio u auto, prošlo je sedam ili osam meseci od udesa. U mojih 20 trkačkih godina nikada nisam napravio toliko dugu pauzu, pa je i to bilo čudno. Posle pola dana, zapravo ni toliko, imao sam utisak kao da sam poslednji put vozio samo nedelju dana ranije. To je luda stvar. “
Od početka WTCR sezone Tijaga u timu Butsen Žinion odmenjuje Benžamin Lesen. Tinejdžer iz Belgije je u nekoliko navrata ostavio sasvim dobar utisak na svetskoj sceni, a njegov stariji portugalski kolega to vrlo pohvalno komentariše.
“Ide mu fantastično. To je mnoge iznenadilo, ali ne i mene, jer sam ga gledao kako se trka u Belgiji i trkao sam se protiv njega pre dve godine. On je tada tek počinjao, stigao je iz kartinga i bilo mu je samo 16 godina. U redu, ja sam pobeđivao, ali on nije bio mnogo daleko. Dopali su mi se njegov stav i pristup. Otad ga pratim i video sam kako vobre rezultate postiže.”
“Kad smo počeli da sarađujemo, bio sam prilično impresioniran. Vrlo pažljivo sluša i sposoban je da izvede šta god mu kažem. Naravno, još mu nedostaje iskustvo, ali tek mu je 19 godina. Neverovatno je brz i vrlo pametan. Lepo se slažemo i ponosan sam što vozi moj automobil. U teoriji, dogovor je da on ispada čim se ja vratim, ali mislimo da zaslužuje da bude tu, pa pokušavamo da pronađemo način da on ostaje kad god se ja budem vratio. Videćemo.”