Otkako je prvi put seo u trkački auto 1997. godine, Tijago Monteiro je život podredio trkama – spavanje, odmor, porodicu, putovanja…
On je u razgovoru za naš portal ispričao kako izgleda svakodnevica jednog automobiliste, koliko se i čega odriče i kako uspeva da uvek bude u formi.
Tijagu dan ispunjavaju takoreći neprestani treninzi. Akcenat je na jačanju mišića, pa čak i onih koje mnogi ljudi ne iskoriste nikada u životu. Mnogo radi na balansiranju ishrane i, što je možda najvažnije, treningu psihološke stabilnosti.
Zbog čega je važno da profesionalni trkači budu fizički dobro pripremljeni?
– Mnogi bi na prvi pogled rekli da od vozača zavisi malo toga i da je sve na mašini. Međutim, ja se ne bih složio. Istina je da ja tokom samo jednog trkačkog vikenda izgubim tri kilograma. Za vreme vožnje, temperatura u automobilu dostiže i do 80 stepeni, a ventilacija je jako slaba. Pored intenzivnog znojenja, zbog velikih brzina dolazi i do brojnih trzaja i udaraca. Tako telo trpi ogroman pritisak, a posebno ramena zbog kontrolisanja volana, kao i vrat zbog cimanja. Što se nogu tiče, kada na primer stiskam kvačilo potrebno mi je da upotrebim pritisak koji je ravan mojoj trostrukoj težini. Zato je veoma bitna kondicija svih mišića.
Kako izgleda jedan tvoj uobičajeni dan?
– Svakog jutra ustajem u sedam sati, a moj trening u teretani počinje već od devet. Dnevno vežbam tri sata. Trening podrazumeva različite vežbe, za vrat, ruke i ramena, stomak i noge. Važno je da se ne radi na masi mišića, već na izdržljivosti, jer za vozača nije dobro da ima previše kilograma. Svaki višak na telu otežava i usporava automobil. Najčešće radim na mišićima za koje mnogi ljudi ni ne znaju da postoje. Samo u vratu čovek ima oko 200 različitih mičića, a da bi se oni razvili postoje specijalne vežbe sa rastegljivim trakama. One se vezuju oko glave, a glava se zatim pomera u svim pravcima. Takođe, postoje i specijalni tegovi koji se trakom zakače oko glave i onda se ona pomera na isti način.
Vozio si Formulu 1. Ima li razlike u pripremanju za tu seriju u odnosu na WTCC?
– Formula 1 je fizički zahtevnija. Kada sam je vozio trenirao sam šest sati dnevno i tada mi je, na primer, vrat bio širi čak pet centimetara nego sada! (smeh)
Koliko je ishrana važna za vozače?
Način unosa namirnica određuje koliko ćemo fizički biti spremni za vožnju, ali i da li ćemo se razboljevati, osećati umor, biti naspavani. Važno je da imam pet obroka dnevno i kroz njih unosim lagane namirnice koje daju energiju, ali ne onu koja brzo prolazi, kakav efekat na primer daju ugljeni-hidrati. Njih zato uzimamo samo neposredno nakon vožnje da bismo povratili energiju, a pre toga jedemo voće, povrće, razne vrste mesa, pirinač i slično. Ja imam trenera koji mi pomaže da o svemu tome vodim računa. Uz jednog vozača je zapravo čitav tim ljudi koji mu omogućava da uopšte izađe na stazu.
Da li imaš neki porok?
– Trudim se da se držim van toga. Nikada nisam bio pušač, iako sam uvek bio okružen ljudima koji konzumiraju cigarete. Što se alkohola tiče, volim da popijem čašu vina u nekim specijalnim prilikama.
Zašto je važno da trkač budu psihološki jak?
– Život trkača je, pored stalnih treninga i kontrole života, ispunjen i nizom sastanaka sa sponzorima, intervjuima, razgovorima, putovanjima… Samo tokom prošle godine leteo sam 162 puta, što na trke, što na gostovanja. Sve to je veoma naporno, iscrpljujuće i stresno, pa je potrebno zadržati prisebnost. Ja, srećom, nikada nisam imao potrebe da mi neko pomaže, ali volim da imam svoje vreme i budem sam, pogotovo pred trku. Tada legnem sa slušalicama i pustim muziku u zavisnosti od raspoloženja. Za današnje sportiste važi da, ukoliko su mentalno jaki i stabilni, to im je već 80 odsto uspeha.
Kako vidiš sebe u budućnosti?
– Auto-sport je specifičan po tome što i stariji vozači mogu da se trkaju. Moj partner iz tima, na primer, ima 53 godine (razgovor je urađen u vreme dok je Tarkvini bio vozač Honde, prim. aut.). Nema mnogo takvih, ali i ja bih, recimo, voleo da ostanem aktivan do 45. ili 50, a da dotad pokušam da budem svetski šampion. Srećan sam zbog svega što sam dosad postigao, ali se nadam da će uspeha biti još.
