“Lamborgini hurakan GT3”, koji je Miloš Pavlović uz pomoć svojih partnera prikazao na nedavno održanom BG kar šou, bio je najveća atrakcija cele manifestacije.
Susret s Milošem iskoristili smo za razgovor o trenutnoj fazi njegove trkačke karijere i delimično smo osvetlili sledeće korake kojima je beogradski automobilista posvećen.
Svake godine Lamborgini objavi imena članova svog trkačkog programa, u kojem ti učestvuješ. Ponekad ume da bude nejasno ko jeste fabrički vozač, a ko nije. Objasni nam kako stvar tačno funkcioniše i kako se program popunjava pilotima.
– Postoje zvanična i nezvanična verzija, ali je meni to teško i komplikovano da objasnim. Ja sam fabrički vozač po svim parametrima. Imam svoju platu, oni me šalju da vozim trke s ljudima s kojima smatraju da treba da vozim. Ove godine je trebalo da vozim u nemačkom ADAC GT šampionatu, ja sam odbio zato što tim nije konkurentan. Mi sarađujemo, dogovaramo se šta ćemo i kako ćemo da radimo i u odnosu na te naše odluke idemo dalje. Bez obzira na to, mene Lamborgini plaća i to je prvi deo. Postoji i drugi deo, o kojem ne bih mnogo pričao. Tu ulaze u obzir veliki igrači, sponzori i ljudi zbog kojih neko onda medijski bude privilegovan.
Koje su tačno tvoje obaveze prema kući?
– Kada smo sklapali dogovor, od mene su tražili i angažovanje van staze, jer sam ja već ozbiljan čovek i potpuna ličnost. Pored toga što vozim trke, a to mi je glavna aktivnost za koju sam zapravo plaćen, ja sam i šef njihove akademije za Aziju i Pacifik, što podrazumeva Japan, Indoneziju, Australiju, itd. Ja putujem na tamošnje događaje i onaj sam koji te događaje i sprovodi. Takođe, mene obično koriste za snimanje promotivnih spotova i reklama, uradio sam to za mnogobrojne automobile poput “spajdera”, “hurakana”, “roudstera”, “aventadora”, “urusa” i za još par modela. Pored toga, radim na razvoju trkačkih automobila. Poslednje što sam za njih uradio bio je izbor dimenzije prednje gume po homologaciji, jer proizvođač to mora da odabere, a to sam izveo ja.
Radim i testiranja, a ponekad, kada nemam ništa drugo – a to najmanje volim – zovu nas da testiramo i obične automobile. To ne volim da radim, jer je to jedan svet koji je lep i lepo ga je videti, ali auto nije trkački, već običan auto koji se razvija. U Lamborgini svetu ja radim posao na 360 stepeni i pored toga, ponekad me koriste i za njihove događaje kao neku vrstu ambasadora.
Šta ti je trkački program u 2018?
– Nisam siguran. Znam da ne želim da vozim negde gde ne mogu da pobedim. Sigurno ću voziti endurans trke tokom godine, siguran sam da će biti neki program. U ovom trenutku najviše izgleda ima da se dogodi Italijanski GT šampionat, zato što je to najkonkurentnije mesto koje imam u ovom trenutku na raspolaganju.
Lamborgini je u toj sredini konkurentniji, ili je sam šampionat konkurentniji od ADAC GT Masters?
– Lamborgini učestvuje tako što daje svoje vozače i svoj materijal nekom određenom timu. Postoje timovi i timovi. U ADAC se radilo o timu koji po meni nije konkurentan, a u italijanskom šampionatu radi se o timu koji je već dokazao da je konkurentan i moj kolega bi sigurno bio konkurentan. To bi meni odgovaralo, a sada je na Lamborginiju da me tamo stavi.
Bio si angažovan u razvoju “hurakana GT3”. Kako se razvija jedan GT3 automobil?
– Nisam jedini koji je u tome učestvovao. Učestvovali su i Mirko Bortoloti i Jerun Mul, nas šestorica ukupno. Tim Graser je razvijao najvažnije komponente i on je određivao s kim će da radi. Na moju sreću, ja sam jedan od onih vozača koje Graser voli, jer ono što ja kažem to je tako. Imao sam priliku da efektivno sarađujem i radim na svemu što je bilo važno, što nije bilo poput elektronike, gde vozač ne mora ništa ni da kaže, jer se sve vidi po grafikonima na kompjuteru. To su na primer odabir guma ili kada je trebalo da se bira kakav tip amortizera ćemo koristiti. Ili, kada odemo na stazu i taj dan je posvećen samo novom setapu. Kreće se od određenih ideja, te ideje se probaju, vidi se koja ima najveću perspektivu i onda se krene tim pravcem.
GT je tvoje opredeljenje na duže staze?
– Tako je. Bio sam pre nekoliko nekoliko nedelja na sastanku sa svojim šefom. Oni su definitivno odlučili da uđu u GTE, što znači da će ući na Le Man, voziće se verovatno već sledeće godine. Na tom automobilu se već uveliko radi i uskoro bi trebalo i ja da sednem u njega. Nadam se da ću sledeće godine moći da učestvujem na Le Manu, tome se nadam i tome težim, a videćemo da li ću uspeti. Ne znam da li ću GT raditi od sada pa u narednih ne znam koliko godina, ali su automobili poput GT-a definitivno moje prirodno okruženje.
Pomenuo si Le Man, što je idealan šlagvort da se podsetimo 24 sata Dejtone. Prvi si Srbin koji ju je vozio i to je kod nas bilo primećeno. Kako je sve to izgledalo?
– Dejtona je jedna posebna trka. Kada smo došli na test koji se održava 20 dana pre trke (“Urlik pre Roleksa – prim.), već se videlo koju to važnost ima kao trkački vikend. Infild je polupun kampera i ljudi koji su došli da prate dešavanja. To je nešto specijalno, staza je veoma interesantna s obzirom na nagib. Ceo događaj je jedinstven. Činjenica je da je staza specijalna, period u kojem se vozi takođe čini trku specijalnom, zato što se obično dese četiri godišnja doba tokom te trke. Noću temperatura ode na 0 stepeni, Kontinental gume su tvrde po sebi, a tada postanu kao od kamena, moraš da budeš neverovatno precizan jer svaku grešku plaćaš puno. Plus, više kategorija se voze na istoj stazi, od prototipova do GTD. Moraš da držiš otvorene oči non-stop. To je bila jedna privilegija za mene. Vozio sam tokom noći, uradio sam trostruku smenu i mogu reći da je to jedno od onih iskustava koje želim da ponovim.
Zašto ti se Dejtona nije dogodila i ove godine?
– Konkretno, zato što je timu Graser bilo potrebno da neko donese novac i da pored oficijelnih uzmu vozače koji će doneti novac. Dejtona 2017. je Amarkord. Sva sećanja imaju i malo te gorčine, zato što želim da se ponovo pojavim tamo jer znam da nisam postigao ono što želim. Želim da osvojim tu trku, zato što sam takav. Meni je lepo kada pobeđujem. Tražim tu dimenziju gde ću biti u stanju to da uradim, jer što se mene tiče znam da ja to mogu.
Kaži nam nešto o razlikama između GTE i GT3 automobila. Sa strane, to deluje dosta zbunjujuće.
– Jedno je malo jeftinije, drugo malo skuplje, to za početak. GTE auto je nekih 3 do 5 sekundi po krugu brži od GT3 automobila na stazi od 3 do 5 kilometara. Razlikuju se pre svega u aerodinamici i po tome što su određene GTE komponente doterane do samog limita, dok GT3 koristi standardne. Auto koji je recimo izložen ovde na Sajmu ima motor koji nije potpuno standardan kao što ima “hurakan kupe” koji se vozi po ulicama, ali se razlikuje u malim komponentama. Dok na primer GTE ima potpuno preuređen motor koji mnogo više košta, ima mnogo manju killometražu koja može da se vozi. Sve sitnice su za nijansu pomerene napred i s obzirom na to, GTE košta daleko više. Za publiku, GTE zvuči malo drugačije i malo je brži, ali to čovek zapravo ne može da vidi. Taj auto ima malo veći spliter pozadi i jeste malo aerodinamički drugačiji, ali ako nisi ekspert, teško ćeš videti razliku u odnosu na GT3, jer je ona minimalna.
Ti si klasično školovan pilot, jedini iz Srbije, pa i sa daleko šireg prostora. Svi trkači važe za velike egoiste, a sada si U GT svetu, gde kokpit, volan, auto i eventualnu slavu obavezno deliš s još nekim, da o setapu i ne govorim. Koliki je mentalni preobražaj prilagoditi se takvim trkama i nastupima?
– Kada si sam u automobilu, to jeste egocentričan sport. Ali u isto vreme, to je timski sport. I kada sam vozio jednosede, to je bio timski sport, jer nema harmonije i nema pobede ako ja ne funkcionišem s mojim inženjerom i mehaničarima. Sada, kada vozim GT trke jako je bitno naći tu granicu između egocentričnosti i timskog rada. Ponekad, i kada se osećam mnogo jačim u odnosu na okruženje vozača koji su sa mnom, ja moram to ponekad da sakrijem i da budem u stanju da budem smireniji i da to ne pokazujem. Zato što ne treba da nekog drugog stavim u podređeni položaj jer onda to njemu može da proizvede probleme u glavi, koji će dovesti do incidenta ili nečega neočekivanog. Malo se sve to menja, moraš celoj stvari da priđeš malo drugačije, da budeš konstruktivan i da praktično misliš o još jednom šrafu u mašini.
Najlepše je od svega kada se nađeš u ekipi u kojoj deliš mesto s nekim koga smatraš svojim bratom – u mom slučaju to je Edoardo Piskopo – i onda to postane nešto specijalno. Znaš da ono što osećaš ti oseća i on, i onda uspeš da dostigneš još veću radost kada uspeš da pobediš. To sve ima svog šarma. Trke izdržljivosti me sada posebno privlače jer su zapravo timski rad, sve mora da bude na svom mestu, izdržati 24 sata je stvarno teško.
Do nas su svojevremeno doprle neke glasine da je bilo šanse da se pojaviš u Svetskom turing prvenstvu. Da li je bilo istine u njima?
– Turing trke? Ne. Taj svet me iskreno nikada nije zanimao. Probao sam, jedan jedini put sam seo u WTCC auto sada već davne 2013. godine, ali to me nikada nije privlačilo.
Van onog što profesionalno radiš, koje serije pratiš, šta ti je na radaru?
– Sve ono što nema vrata je na mojoj listi prioriteta, sve ostalo nije. U ovom trenutku – endurans trke, Le Man i još neke stvari na kojima radim tajno, krišom, o čemu ne mogu da pričam, a biće velika stvar ako se bude dogodilo.
Da li Formula E spada u to?
– Ja ne govorim ništa. Samo ćemo reći da nema vrata. (smeh)