Da je ovo normalna godina, WTCR šampion Norbert Mihelis već bi bio započeo kampanju odbrane titule osvojene u dramatičnoj poslednjoj trci Svetskog turing kupa u decembru 2019. na Sepangu.
Naravno, 2020. je sve samo ne normalna. Živote većine ljudi na planeti diktira covid-19 pandemija, vrhunski sport miruje, a automobilisti samo mogu da posmatraju kako im “radne obaveze” nestaju s takmičarskih kalendara, dok se promoteri šampionata trude da neodržane trke nekako uguraju u sve manje vremena preostalog do isteka sezone.
I Mihelis je morao da promeni svoje navike i ritam. Hjundaijev as uspostavio je rutinu koja se umesto na jurcanju za najbržim krugom u kokpitu “i30N TCR” zasniva na porodičnom životu. Mađarski as vreme provodi sa suprugom i dvema ćerkama, trogodišnjom Mirom i 23-mesečnom Emom, prigrlio je novu ulogu učitelja, kondiciju održava koliko mu je to moguće, a takmičarske izazove nalazi u simulacijama, u kojima je zapravo započeo svoj vozački put.
Norbi, gde si trenutno i s kim?
“Kod kuće sam, u Mađarskoj. Razgovaramo u pola dva po podne i ovo je vreme kad žena i ja možemo malo da se opustimo jer naše devojčice spavaju. Obično je to vreme kada odem da džogiram.”
Ti u ovo vreme i dalje možeš da izađeš napolje i održavaš formu? Kod vas nema restrikcija?
“Ne možemo u prodavnicu ujutru, to je vreme rezervisano za starije. Po podne možemo da izađemo napolje i stvarno imamo sreće što živimo blizu kraja grada. Na sto metara od nas nalazi se šuma pa skoro svakog dana planiramo šetnju, malo igre i svežeg vazduha. Dobro je što je u Mađarskoj sada lepo vreme i nije prijatno sedeti unutra. Međutim, i kada izađemo, držimo distancu u odnosu na ostale ljude.”
Imaš li neke gimnastičke sprave koje mogu da ti pomognu?
“Imam u kući tegove, ali to mi se ne dopada naročito. Meni je najbolje da izađem i da trčim jer sam shvatio da sedeći kod kuće jedem više nego obično. Zato mislim da je bolje da džogiram, da bih izgubio težinu, ili da bih kompenzovao tu težinu koju sam dobio. Najmanje jednom nedeljno dižem tegove i tri ili četiri puta trčim po 35 do 40 minuta.”
Ti imaš dve male devojčice, baviš li se njima kod kuće?
“Manje-više. I da ne radim ništa, jurnjava za njima bi bila i više nego dovoljna da se fizički pripremim za sezonu. Moram da se vratim u štos, jer sam u drugoj polovini prošle godine bio jako zauzet. Čak i kad sam između trka bivao kod kuće, u glavi mi nije bilo ništa osim borbe za titulu. Zato je sada vreme da pročitam knjige i da igram igre koje prošle godine nisam mogao. Naša ćerka Mira sada uči slova abecede i to je zajednički izazov. Ona ima tri godine i moram da kažem da je za deset dana stigla dotle da slova čita 90% tačno. Na to sam baš ponosan.”
Dakle, sada si učitelj?
“Jesam. Nikada nisam zamišljao sebe kao dobrog učitelja, ali je to prijatno s decom i u ovoj opuštenoj amtosferi. Mogu da ih podučavam pet minuta, onda one počnu da jurcaju naokolo. Posle pola sata, počinjemo sve iznova. Lepo smo učili do sada.”
Šta činiš da bi ostao u trkačkoj formi?
“Vozim simulacije. WTCR je pokrenuo predsezonski šampionat i već smo imali prvu trku. Do pre dve godine, imao sam vrlo dobru opremu za vožnju simulacija. Međutim, tad je moja žena zatrudnela s Emom, bio nam je potreban prostor i morao sam da se oslobodim te opreme. Vredela je između 12 i 15 hiljada evra i na njoj sam se često igrao. Kad sam čuo vest o WTCR virtuelnoj seriji, ponovo sam sebi kupio volan. To nije nikakva vrhunska sprava poput one koju sam nekad imao. Imao sam pravi simulator s hidrauličnim pedalama, a sada pred sobom imam laptop i volan prikačen za sto. Ali, čim se preselimo u veći stan, plan mi je da se vratim na moj stari hardver.”
Ti veoma ozbiljno shvataš taj virtuelni šampionat?
“Da, čak sam razgovarao sa svojim novim trkačkim inženjerom, da ga pitam može li da očitava podatke kao što čini u stvarnom svetu. To je lepo takmičenje, a meni nedostaje trkanje, vožnja automobila, presija trkačkog vikenda. Nešto od toga možete da doživite onlajn. Suština je u tome da učinite šta god možete da biste zadržali ritam i da sebi obezbedite neko takmičenje.”
Jesi li pokušao da poboljšaš svoje veštine u nečemu čime se inače ne baviš, možda da kuvaš?
“Iskreno, ne. Ali, zanimljivo je što me pitate za kuvanje. Danas sam spremao glavno jelo za ručak, dok je moja žena pripremala supu. Međutim, moje ćerke nisu mnogo toga pojele, pa nisam baš siguran da sam bio uspešan. Ipak, na kraju sam ja pojeo sve što sam spremio!”
Kakvu poruku imaš za navijače širom sveta?
“Najvažnije je da se ne izgubi fokus i da svi budu sigurni kada ćemo moći da se vratimo u normalu. Ne znamo kada će to biti i meni je to najkomplikovanije u svemu. Međutim, ovog puta je suština u tome da naučimo da ponovo budemo strpljivi. Shvatio sam da smo kao društvo pomalo izgubili tu veštinu, ali kada ste kod kuće i dosađujete se, shvatite šta je dobro za vas. Trkanje mi mnogo nedostaje, ali je izazov u tome da se prilagodite drugačijim vremenima, ovakvim kakva sada doživljavamo. To će nas učiniti snažnijim za budućnost.”