Krajem leta 2017, Tijago Monteiro je bio na putu ka šampionskoj WTCC tituli, a onda je, 6. septembra, u udesu na privatnom testu Honde u Barseloni, zadobio ozbiljne povrede glave i vrata.
Od početka se znalo da je brzina pri kojoj se udes dogodio bila velika, ali dugo uopšte nije bilo poznato koliko je teško stanje portugalskog vozača, kao ni to da mu je život bio ozbiljno ugrožen. Samo su najupućeniji znali i predviđali da nije pitanje kada će se Tijago ponovo trkati, već da li će to uopšte moći.
Prve četiri sedmice posle udesa, Monteiro je proveo u Španiji, na intenzivnoj nezi, a potom je prebačen kući u Portugal.
“Lekari su bili veoma zabrinuti zbog otoka u mojim vratnim pršljenovima i nisu bili sigurni da li mi je potrebna operacija”, seća se on. “Kad sam stigao kući, nisam mogao da se krećem, bio sam kao duh s izuzetno jakim glavoboljama i snažnim bolovima. Bio sam razrok, nisam mogao da vidim, da gledam televiziju, da čitam, nisam mogao da radim ništa. Verovatnoća da ću se vratiti bila je veoma mala. Prioritet je bio da mogu da vodim normalan život.”
Na putu ka tom normalnom životu, ali i ka povratku u trkački svet, Monteiro je prošao kroz obiman i dugotrajan program oporavka, u koji je spadalo i nekoliko odlazaka na specijalističke tretmane u Sjedinjenim Državama.
“Čim sam mogao da izađem iz kuće, počeo sam sa tretmanima. Koristio sam hiperbaričnu komoru, u kojoj sam proveo 60 sati. Dva sata na dan disao sam čist kiseonik da bi se ćelije regnerisale. Sproveo sam kiseoničnu terapiju, ozonsku terapiju – tu vam uzimaju krv, mešaju je s ozonom i ponovo vam je ubrizgavaju. Mnogo sam radio sa osteopatom, kiropraktičarom, fizioterapeutom. U početku sam se jedva kretao. Posle nekog vremena, kad sam mogao da pravim malo veće pokrete, krenuo sam sa fizioterapijom u vodi, u bazenu sa specijalnim instrumentima i sa gimnastičkom opremom.”
“Ubrizgavali su mi injekcije botoksa u oči jer mi se pri udarcu istegao šesti lobanjski živac, koji inerviše jedan od mišića očne jabučice. Kad se ubrizga injekcija botoksa u unutrašnji deo oka, taj deo se anestezira, to opušta živac i pomaže mu da se oporavi. To su mi radili četiri puta. Nije bilo prijatno, ali moralo je da se učini.”
“Onda sam otišao kod specijaliste u San Dijego i tamo sam provodio osam sati dnevno na infuziji. Davali su mi mešavinu mnoštva vitamina, aminokiselina i sredstava koje se koriste pri posebno velikim traumama i povredama glave.”
“Bilo je malo čuo da mi se vratio vid! Trauma glave koju sam doživeo bila je mnogo veća nego što smo u početku mislili. Zato su mi svi preporučili najmanje 11 ili 12 meseci bez ikakvih udaraca i zato dugo nismo smeli da rizikujemo s trkanjem.”
Tačno 415 dana posle udesa na testu, 27. oktobra 2018, Tijago je na Suzuki izvezao “hondu” iz boksa, prošao kroz počasni špalir svojih WTCR kolega i započeo je prvi trening japanske runde Svetskog kupa turing automobila. Bila je to jednokratna avantura u kokpitu automobila ekipe Butsen Žinion, generalna proba koja je trebalo da da odgovor na pitanje može li Portugalac posle svoje golgote konkurentno da se takmiči. Bodovi su mu na Suzuki izmakli – najzad, oni nisu ni bili cilj – ali je pokazano da je povratak trkanju realnost.
Japan je izabran kao mesto lakmus testa, ne samo zato što je Suzuka domaća staza Honde, već i zato što se nije smelo rizikovati da se Tijago pojavi na startu u Makauu, gde je rizik od udesa neuporedivo veći.
Posle potvrde da je i fizički spreman i konkurentan, Monteiro je za 2019. dobio pun angažman u Svetskom turing kupu, ponovo u “hondi”, ali ovog puta sa ekipom KCMG. Počelo je dobro, šestim mestom na ulicama Marakeša i ulaskom u pet najbržih u trodelnim kvalifikacijama.
Marokanski vikend rezultirao je blagom euforijom, a zatim je stvarnost spustila 42-godišnjeg Portugalca na zemlju. U Mađarskoj i Slovačkoj i on i ekipa strahovito su se mučili da pronađu formu sa aprilskog otvaranja sezone.
“Trudili smo se kao ludi, ali ništa nam nije išlo. Frustrira kada se patite na začelju kolone. Ako niste savršeni, vi ili vaš auto, naći ćete se na začelju. To je teško prihvatiti i s time se teško izlazi na kraj. Čak i ako ste savršeno spremni i trkate se non stop, ovo je najjača turing konkurencija u ko zna koliko godina. Ovo je prva godina kako vozim WTCR. Većina momaka vozila je i prethodnu sezonu. Možda nas je malo ponelo dobro izdanje u Marakešu, ali smo na sledećim trkama doživeli tvrdo prizemljenje. Ipak, i kad je bilo teško, a bilo je mnogo teških trenutaka, nastavljali smo da radimo i da se borimo. Pokušali smo da ostanemo bodrog duha jer smo znali da će pobeda doći. A došla je u savršenom času.”
Dve sedmice pre tog časa, Tijago je postigao nešto izuzetno vredno. Kao jedan od pilota četvoročlane postave Honde, slavio je u TCR klasi na 24 sata Nirburgringa Nordšlajfe i to mu je bila prva pobeda otkako se vratio u auto-sport, izborena u endurans formatu i na najtežoj namenski pravljenoj pisti na svetu.
Međutim, pravi “savršen čas” je, naravno, podrazumevao Tijagovu domaću rundu, WTCR trke na ulicama Vila Reala. U subotnjoj vožnji imao je lakši sudar s “hjundaijem” svog dobrog prijatelja i bivšeg kolege iz Seata, Gabrijelea Tarkvinija i ništa nije ukazivalo na preokret. Monteiro je uprkos svemu bio optimista i najavljivao je pozitivan razvoj događaja u nedelju, ali malo ko je mogao da sluti da tog dana u igri neće biti ništa manje od pobede.
Preokret je bio potpun: u nedeljnim kvalifikacijama on i timski kolega Atila Taši okupirali su prvi startni red za trku 3, s tim što je pol-pozicija pripala 20-godšnjem mađarskom trkaču.
Vozeći pažljivije, da ne bi upropastio svoje šanse u velikoj završnici, Monteiro je trku 2 završio deseti. U ključnoj trci 3, neko vreme je sledio Tašija, a kada su sestrinski “sivik” spopali gremlini (govorilo se da je u pitanju svećica), Tijago je to iskoristio, poveo i nije dopustio Ivanu Mileru da mu pokvari slavlje. Njegovo, i slavlje hiljada portugalskih navijača. Njihova radost je bila tolika da je junak ove priče priznao da su ga u poslednja dva kruga dekoncentrisali i nacionalne zastave kojima se mahalo sa svih strana, ali i veličina podviga koji je upravo ostvarivao.
“Bilo je dirljivo,” rezimirao je Monteiro, koji je na pobedu u svetskoj turing konkurenciji čekao od maja 2017. “Pritisak, prohtevi navijača, prohtevi svih, na kraju i moji sopstveni, jer sam sebe jako opteretio… Hteo sam da izvedem nešto dobro, ali nikada ne znate šta je zaista moguće.”
“Ako pogledate poslednjih nekoliko meseci, prolazili smo kroz pakao. Prethodnih nekoliko trka bile su toliko teške da su mnogi počeli da dovode u pitanje naše sposobnosti da obavimo posao, čak su dovodili u pitanje i moje sposobnosti. Mi interno nikad nismo prihvatali te kritike, nastavljali smo da radimo i da se borimo.”
“Nemate pojma koliko smo se mučili da se vratimo, ali smo to izveli. Razume se da sam uvek želeo veliki povratak baš u Vila Realu, ali u šampionatu učestvuje 26 neverovatnih vozača. Neko je definitivno bdio nada mnom, i kada sam bio u bolnici, i sada, kada sam pobedio u Vila Realu!”
“A ako pogledate još dalje i vratite se na moj udes, dug oporavak, tretmane, operacije i sve što se dešavalo, to skoro da izgleda kao film koji ima savršen scenario i savršen kraj u holivudskom stilu. Presrećan sam, ovo je tako važno poglavlje u mom životu. Prošao sam kroz pakao i sada se zaista vraćam na nebo. Uživam u svakom trenutku.”
Sada upisan i u osvajače WTCR trka, Tijago, prirodno, želi još uspeha: “Ovo mi je ubrizgalo novo gorivo. “Da sam želeo da odustanem, to bih već uradio. Bilo je mnogo prilika da prekinem i fokusiram se na druge stvari, ali isuviše volim trkanje. Ovo mi još jače raspaljuje volju, ambiciju, sve u meni. Želim još, zaista želim još. Ovo je fantastično i sjajno, ali zaista hoću još! Međutim, ja sam realan, znam da neće biti svaki put kao u Vila Realu, ali makar smo svima dokazali da KCMG i Honda to mogu. Ali, sada želimo još.”
“Jedna od najneverovatnijih stvari kojima me je udes naučio, to je da bolje upoznam sebe, da spoznam svoje snage i slabosti i da ih iskoristim. Da posmatram svet malo drugačije, da uživam u svim malim stvarima koje uzimamo zdravo za gotovo, da shvatim koliko imam sreće što radim tako neverovatan posao. Da, naporno je, da, frustrira, ali mi živimo u divnom snu. Toliko sam zahvalan što sam živ, što sam u jednom komadu, što sam uspeo da se vratim, i to da se vratim na visokom nivou!”
“Sad sam na pauzi, ali moramo mnogo da analiziramo. Imamo dva meseca pauze pre azijskih trka, testiraćemo, analiziraćemo šta je bilo dobro u Vila Realu, šta smo tamo izveli drugačije i kako. Preostaju nam još četiri trkačka vikenda ove sezone i želimo da ih maksimalno iskoristimo!”