Debi izlazak Evropskog kupa turing automobila na asfalt Manji Kura pruža nam priliku da se podsetimo osnovnih karakteristika staze koja je svoj zenit dostigla kao organizator osamnaest gran prija Formule 1 u razdoblju od 1991. do 2008. godine.
Velika međunarodna takmičenja četvorotočkaša već duže vreme nisu na repertoaru Manji Kura. Ovog vikenda, pored ETC kupa nastupa još pet nacionalnih serija, među kojima i Francuska Formula 4, Pežo RCZ rejsing kup i Klio kup. Broj od 120 trkačkih sprava raspoređenih po različitim kategorijama zvuči dobro, ali autodrom kraj gradića Never ipak pamti daleko bolje dane.
Pista je smeštena u ruralnom okruženju Burgundije, dugačka je 4.411 metara i ima solidan vek trajanja. Njena izgradnja započela je još 1959, a prva trka vožena je 1961. godine. Trebalo je da prođu tri decenije da bi Manji Kur dočekao Formulu 1 i kao domaćin nacionalnog gran prija nasledio Pol Rikar. Transfer organizacije Velike nagrade Francuske iz Provanse u Burgundiju forsirala je vlada države, sa ciljem da osnaži privredu regiona, ali spoj nikada nije bio ni uspešan ni preterano omiljen.
Glavni argument brojnim kritičarima staze predstavljala je lokacija. Živopisno mesto u dolini Loare, u geografskom središtu Francuske, 260 kilometara južno od Pariza – sve je to ocenjivano kao neadekvatno, neprivlačno i teško dostupno. Događajima poput trka Formule 1 naškodili su skromni smeštajni kapaciteti i neadekvatna posećenost, pa su mnogi akteri F1 karavana govorili da je prvi izazov Manji Kura – stići tamo.
Udaljeno od bilo kojeg većeg grada, trkalište je zanavek žigosano kao autodrom “u nedođiji”, pista “usred ničega”, gde se sva pažnja usmerava na trke, jer ne postoji ništa drugo na šta bi se mogla skrenuti. Nije da su se vozači išta pitali, ali staza zaglavljena u provinciji ni među njima nije uživala posebne simpatije, pa je, baš kao i Velika nagrada Francuske, nestala sa F1 kalendara a da nikome nije nedostajala.
WTCC je dva puta dolazio u Never, sve četiri trke vožene 2005. i 2006. godine osvojili su vozači BMW-a. U kontekstu savremene epohe Svetskog turing prvenstva, Manji Kur se pominje kao tehnička baza ekipe Lada sport, zato što se na njemu nalazi sedište Oreke, koja je Rusima partner u WTCC kampanji.
Konfiguracija piste ipak jeste neobična. Na stranu specifična kontura, zbog čega je nazivana i retortom, u Manji Kuru su šikane preovlađujuće brze, krivine su dominantno srednjebrze, a jedino su ukosnice očekivano spore. Detaljnije govoreći: brže sekcije čine tri početne brze krivine i prve dve šikane; preostale deonice su srednjebrze i spore. Zanimljivo mesto je Eštoril, desni zavoj od 180° na početku kruga, u kojem je glavni neprijatelj podupravljanje.
Asfalt je svojevremeno bio poznat po tome što lako upija toplotu već i samo ako je osunčan, pa mu je temperatura po toplom vremenu dobacivala i do 55°C.
Parametri podešavanja ne zalaze u ekstreme i kreću se u okviru srednjih ili prosečnih vrednosti. Od automobila se traži da efikasno prenosi snagu na podlogu, poslušno prati nagle izmene pravaca, te da ostane stabilan u krivnama i ukrotiv i kada prelazi preko ivičnjaka. Zbog izlaska iz sporijih sekcija, kod motora je bitan obrtni moment ravnomerno isporučiv iz niskih turaža. Za kočnice je najkompleksniji zadatak usporavanje pre ukosnice Adelejd. Menjači se podešavaju tako da favorizuju ubrzanja, a krajnji cilj set-apa je neutralan auto, koji ne teži podupravljanju i preupravljanju.
Mesta za preticanja ima, ali to nisu brze šikane Nirburgring i Imola, kod kojih su promene bočnog nagiba izraženije nego što televizija pokazuje. Primarnu lokaciju za prestizanja predstavlja kočenje pre ukosnice Adelejd, jer mu prethodi dugačak pravac, pa značaj dobija vožnja u zavetrini. U igri za obilaženja je i pretposlednja krivina Licej, gde se za uspešan manevar mora kočiti kasnije od konkurenta.