Zoran Kastratović je jedan od veterana trkanja na ovim prostorima.
Za sebe kaže da je prošao sve, od osnovne škole, preko srednje, do “turing fakulteta”. Nikad nije vozio “fiću”, ali je sve drugo što je bilo dostupno prošlo kroz njegove ruke. Zbog velikog tehničkog i sportskog znanja, njegova se reč uvažava među kolegama, a nas je zanimalo koji turing automobil smatra najboljim svih vremena, kao i koji je njegov favorit od modela u kojima se lično takmičio.
“Vozio sam zaista različite automobile u karijeri. I one Grupe A, i superturing, nažalost ne i DTM, mada su ti automobili od 2005. naovamo postali nekako više slični prototipima… Perjanica svega što se ikada pojavilo u turingu jeste superturing auto, jer su tada fabrike davale svoj maksimum, u smislu da proizvedu najbolji trkački auto. Kruna toga je 1999. godina, naročito u Britanskom turing šampionatu koji je tada bio najjači i na neki način preteča današnjeg WTCC-a. Tada se takmičilo osam ili devet fabrika, sa po dva ili tri vozila u klasi”, priča nam Kastratović.
On izdvaja “hondu akord” iz tog doba kao jedan od najboljih turing automobila ikada napravljenih.
“Uzimajući u obzir rezultate, motor koji ima u sebi, trapove, baš sve, to je sigurno “honda akord”. To je najbolji turing auto u poslednjih 20 godina. Da se DTM automobili nisu toliko promenili u poslednjih deset godina, da nisu prestali da budu pravi turing automobili, moje mišljenje bi bilo drugačije”, objašnjava svoj stav Kastro.
“Pre pojave superturing automobila, oni su bili napredniji i bolji, pa i skuplji, ali sad ne mogu da se mere. A, na kraju krajeva, DTM nikad nije imao više od četiri proizvođača… Pa i sam WTCC nije imao više od pet ili šest. Više je imao samo BTCC, uz zaista nelimitirane budžete, pa sam se zato opredelio za jedan od BTCC modela. Prosto je vozačima tada, u tim automobilima, bilo najlakše da pobeđuju i osvajaju titule”, dodaje naš sagovornik.
“Honde akord” su se u BTCC superturing eri takmičile od 1995. do 2000. godine. Vozili su ih dokazani asovi discipline, Dejvid Lesli, Gabrijele Tarkvini i Džejms Tompson – poslednja dvojica činili su Hondin tandem 1997, a u kampanji 2000. priključio im se i Tom Kristensen. Pojedinačnih pobeda i obećavajućih kampanja je bilo, ali do BTCC titule “akord” nije stigao. Operaciju je 1997. preuzeo i s novim automobilima vodio tjuner Prodrajv, dok je poslednju generaciju BTCC superturing “akorda” razvio tim Vest Sari rejsing (WSR).
Specifikacije “honde” kažu: dvolitarski atmo motor, 16 ventila, 320 KS, maksimalno 8.500 o/min, X-trek 6-stepeni sekvencijalni menjač, izbor od 45 prenosnih odnosa, četvoroklipna kočna klešta napred s diskovima od 355 mm, dvoklipna pozadi uz diskove od 270 mm, balans kočenja podesiv iz kokpita. Maksimalna deklarisana brzina iznosila je 254 km/h, a za ubrzanje od 0-100 km/h trebalo je 3,9 sekundi.
Ono što je Kastro vozio ipak se razlikuje od kategorije najboljeg turing automobila svih vremena, mada je vrhunska trkačka sprava poznatog Beograđanina ipak stgla iz sveta superturinga i bila je rival već pomenutoj “hondi”.
“Počeo sam od “juga”, preko “pežoa 106”, BMW-a grupe N, “škode oktavije”, BMW-a prve, pa druge, pa treće evolucije, zatim “reno lagune”, “klija”, imao sam sreće da dosta automobila u karijeri probam…. Od svega bih izdvojio “reno lagunu superturing” koju sam vozio tri godine u domaćem šampionatu. To kažem jer je jedan ozbiljan inženjerski tim učestvovao u razvoju tog auta, ali se on nije pokazao kao relevantan za naše staze”.
“Laguna” je izvedena u saradnji sa Vilijams gran pri inženjeringom. Dvolitarski atmo 16v Sodemo agregat oslobađao je 310 KS pri 8.500 o/min, uz obrtni moment od 255 Nm pri 7.000 o/min. Šestostepeni menjač delo je Hjulenda i Vilijamsa, ventilisane diskove izradio je AP. Auto je do BTCC titule dovezao Alana Menua i Renou doneo dva proizvođačka naslova na Ostrvu. Pored legendarnog Švajcarca, vozili su ga i Džejson Plejto i Žan-Kristof Bujon.
Kastro nikad nije seo u jedan TC1 automobil, što će mu ostati želja da izvede, bilo kad i bilo kako. Kako priznaje, to bi sigurno bila tačka i vrhunac njegove trkačke karijere, neka vrsta “doktorskih studija”.
“Ono o čemu maštam danas, a do čega skromne srpske mogućnosti trenutno ne mogu da dobace, jeste “sitroen c-elize”. Kao vrhunac tehnike i nešto najbolje što trenutno postoji, bilo bi dobro da može da bude malo dostupnije. TC1 su automobili koji traže ozbiljnog vozača i ozbiljnu tehničku podršku. Posle starih DTM automobila, to bi bilo nešto što bih, kao broj dva, voleo da probam”, završava Kastratović.