Stefanu Kominiju verovatno nije bilo potrebno da osvoji dve titule u TCR internacionalnoj seriji da bi se svima uvukao pod kožu.
Momak iz Tičina ima 27 godina, uvek neobičan stajling, dugu bradu, hipstersku frizuru, često je viđen sa limenkom piva u padoku, uz nezaobilaznu cigaretu.
To sigurno ne izgleda kao imidž profesionalnog automobiliste, ali njegova jednostavnost, neposrednost i srdačnost nikog ne ostavljaju ravnodušnim.
Kominijev trkački put počeo je 1997. u kartingu, uspesima u Švajcarskoj, a kasnije i odličjima u nekoliko italijanskih prvenstava. Posle izleta u Formulu Reno, obreo se u turingu, zablistavši titulom u Megan trofej Evrokupu 2011. godine.
Posle godina vernosti Renou, 2014. je završio na četvrtom mestu u Seat leon Evrokupu, a naredne dve je krunisao titulama u novoosnovanoj TCR internacionalnoj seriji.
Prve sezone vozio je “seat”, druge “golf”, a tekuće sezone vozi po mnogima najlepši turing auto današnjice “audi RS3 LMS” za belgijsku ekipu Komtuju rejsing.
Pričaj nam o svom detinjstvu i prvim koracima u auto-sportu.
– Bio sam veoma sićušno dete. Mama i baka su me stalno jurile da jedem. Kad sam imao šest godina otkrio sam “nutelu” i onda sam konačno počeo da se gojim (smeh). Oduvek sam se igrao automobilčićima i voleo sam da gledam trke. Jednom me je mama povela na karting i tako je sve počelo. Ponudili su mi da se ozbiljnije bavim time i posle razgovora sa tatom doneli smo odluku da pokušam u jednom veoma starom i jeftinom kartingu. Moj tata je obožavao da gleda trke i to nam je bila prilika da provodimo više vremena zajedno, jer je bio veoma zauzet poslom. Sa tim kartingom sam se trkao i po ulicama, jer sam živeo u predgrađu Lugana, a tu nije bilo mnogo saobraćaja, a ni policije. U kartingu sam se takmičio desetak godina na internacionalnom nivou i to nas je puno koštalo jer smo sve sami finansirali.
Kako si odlučio da sve podigneš na profesionalni nivo?
– Stvarno profesionalno je počelo tek prošle godine! Odlučio sam 2011. da to bude moj životni poziv, iako je i dalje bilo veoma teško sa finansijama. To su uvek bili mali timovi i nikad nismo znali da li ćemo moći da vozimo sezonu.
Da li su turing automobili ono što si oduvek želeo da voziš?
– Jeste. Puno sam gledao DTM trke i WTCC od samog početka, voleo sam BTCC, a u TCR sam se zaljubio od početka. U turingu mogu da budem ono što jesam.
Koje je tvoje izvorno obrazovanje?
– Išao sam u ekonomsku školu, ali nisam voleo matematiku i želeo sam da radim nešto sopstvenim rukama. Bilo mi je dosadno da sedim i gledam u kompjuter. I danas možete da me vidite u garaži kako radim sa mehaničarima do kasno u noć. To mi se dopada.
Kako si upoznao svoju suprugu i kako je tekla ta ljubavna priča?
– Upoznao sam svoju suprugu Robertu 2008. godine. Ona je frizerka i ja sam došao u njen salon da se šišam. Kad smo završili, nisam hteo da joj tražim broj telefona nego sam joj samo rekao kako se zovem. Ostavio sam joj izbor da me potraži na Fejsbuku i ona je to učinila, i to iste večeri! Prva poruka je bila broj njenog telefona (smeh)! Ona je danas moja supruga, moja druga polovina, bila je sa mnom i kad sam bio niko i zajedno smo odrastali. Savršeno se nadopunjujemo.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
– Prvo želim da budem živ! A onda želim da ostanem u trkanju, ne samo 10, već narednih 30 godina. Bilo bi lepo i da budem destostruki svetski šampion (smeh)!
Možeš li da nam objasniš razliku između tri automobila koje si vozio u TCR?
– Ne baš. “Seat” je bio sasvim drugačiji od onoga što smo vozili prošle godine. Razlika između “golfa” i “audija” je taj što se “audi” mnogo ozbiljnije vozi, mnogo je realniji. Aerodinamika “golfa” nije bila sjajna, ali je Folksvagen grupa mnogo radila na tome i mnogo je novca uložila. Nijedan od njih mi nije bolji ili gori. Meni je samo važno da mogu da pobeđujem! Na “audiju” još radimo i on nije savršen, ali uspevamo da budemo u samom vrhu. Ipak, mi nosimo maksimalni balast performansi, a kad nam na to dodaju balast uspešnosti od 30 kilograma vikend nam bude sra*e, kao što je bio u Budimpešti.
Da li je tvoja opuštenost jedan od ključeva uspeha?
– Verovatno. Posao koji radim je stresan, a vožnja jeste moj posao. Međutim, ja to ne želim tako da gledam. Želim da to bude moja strast i samo tako mogu da se opustim na stazi. Volim da se družim sa svojim navijačima, da se šetam padokom, da radim sa mehaničarima, tako se najbolje osećam.
U Srbiji si vozač broj 3 (posle Borkovića i Vesnića). Uživaš li u svojoj popularnosti?
– Ja sam popularan? (smeh) Šta piješ? (smeh) Nije mi to važno, ja živim svoj život od dana do dana. Popularnost može da mi pomogne da na lak način objasnim koliko je auto-sport na ovom nivou ono najbolje što u auto-sportu uopšte postoji. Uživanje nije samo da radite sa inženjerima u boksu i da onda odete u hotel, već da ste tu, da se družite s ljudima i pružite im priliku da vide sve ovo izbliza. Ja uvek kažem da je moj stil vožnje “opakoministil”, ali to nije samo izraz u kojem se pominje moje ime, već nešto što će ostaviti trag u auto-sportu.
Imaš li osećaj da možeš da osvojiš treću TCR titulu zaredom?
– Svake godine osećam, ali i ne osećam. Ne želim tu vrstu pritiska. Pritisak se ostavlja za poslednju trku u sezoni. Ostalo vreme ja samo želim da uživam.