Prikazujemo DTM automobil stvoren da bi u prvoj polovini devedesetih bio suparnik tehnički najekstravagantnijim spravama “stare” Klase 1, ali mu nije bilo suđeno da ikada izađe na start jedne trke.
DTM sezona 1993. pamti se po dominaciji “alfe 155” i nemoći Mercedesa da se suprotstavi italijanskoj tehnici, a u velikoj meri je zaboravljeno da se za ovu zabavu vrlo ozbiljno pripremao i Audi, ali da je od nje u poslednji čas odustao.
U to vreme, popularna Grupa A se približavala svom kraju i 1993. godina trebalo je otvori novu epohu u svetu turing trkanja. FIA je za tu kategoriju predvidela Klasu 1 i Klasu 2 (što ne treba mešati sa današnjom Klasom 1). Razlika između njih bila je u stepenu dozvoljenih modifikacija osnovnog automobila. U Klasi 2, sloboda intervenisanja bila je manja, ta su vozila ostala bliža putničkim i ona je zapamćena kao Superturing.
Liberalnija Klasa 1 zamišljena je kao daleko ekstremnija i za nju se odlučilo rukovodeće DTM telo, čiji bismo naziv mogli prevesti kao Vrhovni nacionalni sportski biro (Oberste Nationale Sportbehörde – ONS). Tehnička bazična postavka bila je smanjenje razlika u performansama već u fazi konstrukcije automobila, a ne kasnije, merama primenjivanim u Grupi A (dopuštena minimalna težina, dimenzije pneumatika, maksimalna zapremina rezervoara, korekcija turbo faktorom). Bar prema početnom obećanju, DTM proizvođači više nisu imali da se boje kako će im uspešan model biti opterećen balastom…
U Klasi 1 svi su imali da počnu od istih osnovnih načela: atmosferski motori od najviše 6 cilindara, zapremine 2,5 litra, s 4 ventila po cilindru. Agregat nije bio vezan za ekvivalentni model iz proizvodnje, već je bilo dovoljno da je derivat nekog serijskog iz game istog proizvođača – makar labavo baziran na njemu – uz dozvoljene opsežne modifikacije.
Aerodinamika je takođe “oslobođena” i više nije tražena proizvodnja minimalnog broja specijalnih serijskih modela u cilju homologacije trkačkog. Osnovni oblik putničkog automobila morao je da bude zadržan, a u igru su ušli spojleri, difuzori, prošireni blatobrani, spliteri i zadnja krila krupnijih dimenzija. Ljubitelji kompleksnije tehnike imali su šta da vide u Klasi 1: počelo je od ABS-a i kontrole proklizavanja, a izrodilo se u neograničenu “trku u naoružanju”, koja je konačno i upropastila DTM. Pogon na svim točkovima i dalje je bio dozvoljen.
No, u ono vreme, Klasa 1 je bila odmak u odnosu na konzervativnu Grupu A i način da se izbegnu kontroverze oko homologacije, izrade skupih specijalnih Evo verzija automobila i spornih aero dodataka. U novu epohu Nemci su ušli poučeni sukobom unutar svoje “velike trojke”, kada su BMW i Mercedes tražili sve više težine za “audi V8 kvatro”, čija je “ravna” radilica polovinom 1992. označena kao nelegalna.
Nova pravila zainteresovala su četiri domaća proizvođača, BMW, Mercedes, Opel i Audi, kao i goste iz Alfa Romea. Željni da pobednički zamah iz nacionalnog prvenstva na krugu 1992. prenesu na DTM pozornicu, Italijani su nove tehničke standarde najpametnije i najuspešnije iskoristili stvorivši ekstremni “155 V6 TI DTM”.
Kako se za novo doba pripremao Audi, koji je dve DTM titule osvojio s gigantskim “V8 kvatro” Grupe A?
Za osnovu automobila Klase 1 Ingolštat je odabrao “audi 80” B4 generacije, po veličini bliži konkurentskim spravama Mercedesa i BMW-a. Od bazičnog modela upotrebljena je samo školjka, a aerodinamička rešenja bila su tipična slika promene pravilnika: napred ogroman spliter, pragovi spušteni do asfalta, glomazni izbačeni blatobrani, zadnje krilo. Vizuelni utisak upotpunjuju niskoprofilni pneumatici dimenzija nezamislivih u Grupi A.
Razvoj novog motora pokazao se kao veći i kompleksniji zadatak. Prethodnik, V8 od 3,6 litara, bio je automatski izbačen iz igre, a ideja o linijskom četvoro ili petocilindrašu napuštena je jer bi on otežao prednji kraj automobila i činio ga sklonijim podupravljanju. Blok je zato preuzet iz nove generacije V6 motora, koji je kao značajno kraći od rednih odlično ispunjavao projektne zadatke. Takav agregat mogao je da se pozicionira značajno bliže kabini i doprinosio je boljem rasporedu masa i ponašanju automobila u krivinama.
Tvrdi se da je gotov V6 oslobađao 388 KS pri visokih 10.500 obrtaja u minutu. Bio je spojen sa šestostepenim manuelnim menjačem, a snaga je prenošena na sve točkove, po standardnim Audi kanonima još iz reli epohe. Za automobile Klase 1 propisana je minimalna težina od 1.040 kilograma (upoređenja radi, “V8 kvatro” je u DTM 1992. morao da uđe sa 1.290 kg) i takav, dovršen “audi 80 V6 kvatro DTM” u obliku prototipa stigao je do faze testiranja.
Čime je raspolagala konkurencija? Alfa se, već smo istakli, spremala punom snagom. Mercedesu je bilo prekasno da za 1993. razvije model nove “C-klase”, pa je na standarde Klase 1 unapredio stari postojeći “190E 2.5-16 EvoII” s rednim četvorocilindarskim motorom od 2,5-litra i zadnjom vučom. Opel je “kalibru 4×4 DTM” završio tek pred kraj 1993, a BMW je “išao na sigurno” i spremio je “BMW 325i” sa linijskim šestocilindrašem, zanemarivši činjenicu da su Alfa i Audi optirali za V6 arhitektoniku. Kada su Bavarci postali svesni da im raspored masa ne ide naruku, tražili su od ONS-a i konkurenata da im dopuste da pomere agregat unazad, pri čemu bi morali da probiju pregradu između kabine i motora. Dozvolu za to nisu dobili i priča o BMW modelu Klase 1 bila je završena.
Međutim, ni “audiju 80 V6 DTM” nije bilo suđeno da se pojavi na pistama. Kako smo pomenuli, proizvođači su ušli u izradu automobila Klase 1 ubeđeni da težinski balast više neće biti u igri jer će primenjena tehnička formula ukinuti potrebu za njim. Ipak, ispostavilo se da vrhovna sportska vlast Nemačke nije bila uverena da će sam pravilnik obezbediti ujednačenost snaga, pa je ONS saopštio da namerava da koristi kompenzacione težine kako bi sprečio da bilo koji konstruktor postane isuviše uspešan.
Takav stav torpedovao je Audijev projekat. U Ingolštatu su s kilogramima hendikepa ratovali od 1990. godine i nije im se htelo da kroz to ponovo prolaze. Stoga je kuća odustala od bilo kakvog učešća u DTM-u Klase 1, a njeno strateško opredeljenje postao je superturing. Vizuelne razlike između automobila spremljenog za Francuski superturing šampionat 1993. i prototipa Klase 1 – voze ih Frank Bila i Hans-Joahim Štuk – očigledne su na fotografiji u tekstu.
“Audi 80 V6 DTM” nijednom nije ukrstio koplja s “alfom 155”, “mercedesom 190” ili “C-klase”, “opel kalibrom 4×4”. Koliko bi u toj bici bio uspešan, može samo da se nagađa, ali je verovatno da se Italijani 1993. ne bi tako prošetali kroz prvenstvo da su imali i njega za rivala.
Danas postoji jedan primerak ovog automobila, prototip koji je Štuk testirao uoči nikad vožene sezone 1993. Umesto da se isticao na pistama, tom “audiju” su sportsko-političke prilike odredile da završi u garaži u Ingolštatu, povremeno izložen kao muzejski eksponat.