Serbiaring je jedini srpski portal koji je, u saradnji sa kolegama iz B&S produkcije, uradio završni godišnji intervju sa Dušanom Borkovićem, prvim našim predstavnikom u TCR Internacionalnoj seriji.
Pančevački automobilista je samokritično sumirao rezultate svoje debitantske sezone u prvenstvu, priznao da i dalje više voli da vozi za svoju dušu nego za rezultat, otkrio kako vidi vozačku i tehničku hijerarhiju u TCR-u i obelodanio još mnogo detalja vidljivih samo iza kulisa najnovijeg globalnog turing takmičenja.
Kakav je tvoj opšti utisak o TCR Internacionalnoj seriji i kako bi ocenio svoju prvu sezonu u u njoj? Koliko je serija zadovoljila tvoja očekivanja, a koliko si ti zadovoljio svoja?
– Malo je reći da je sam TCR koncept sjajan, što je logično čim iza njega stoji mag turing trkanja Marčelo Loti. Meni je malo i žao što se nisam još 2015. godine priključio tom šampionatu. Priznajem da nisam bio siguran i svestan da će trkanje biti u tolikoj meri ozbiljno i da će se sve popeti na ovaj nivo. Kako sam ove godine ušao u tu priču, nisam se nimalo pokajao. I to su samo počeci, mislim da Loti novim regionalnim i nacionalnim šampionatima stvara jednu veliku familiju, a da na vrhu, kao šlag na torti stoji internacionalni TCR.
Dobar je koncept automobila, vrlo su zanimljivi za vožnju, ne toliko skupi kao što je to slučaj sa WTCC-om. Možete i da se slupate, da prilikom obilaženja malo pogurate. Sve je to interesantno publici. Automobili su sa sekvencijalnim menjačem dosta trkačkiji nego sa DSG-om, a mnogo, mnogo jeftiniji. TCR auto naoko izgleda kao TC1 automobil, ima brzinu starog WTCC automobila iz 2013, a još malo lepše se vozi, modernizovani je, tako da je potpuno savršeni za jedan takav šampionat i za krizno vreme u kom se sada nalazimo.
Ja sam oduvek vozio malo agresivnije, ali mi je je u jednom trenutku u toku sezone malo zasmetalo što su pravila malo slobodnija. Ne zna se ko koga udara i kada dobije, a kada ne dobije kaznu. Imali smo i problema sa kaznama zbog prekoračenja granica staze. Na tome sam izgubio veliki broj bodova. Međutim, to je bilo početkom sezone, sad sam se već malo i navikao, jednostavno nemam šta da zamerim.
Što se tiče moje sezone, ja sam početkom godine prognozirao koji ću biti. Bio sam rezervisan i moj cilj je bio da budem u prvih 10. Međutim, u Bahreinu sam video da sam brz i bez testa i imao sam drugo vreme na kvalifikacijama. Da ne zaboravim: na svim kvalifikacijama sam vozio potpuno sam. Komini i Oriola voze stalno na zavetrini, prave vreme, menjaju se. Ja sam uvek vozio sam i jedini sam do Makaua imao dve pol-pozicije.
Posle Bahreina sam bio ukupno treći, utvrdio sam da sam po brzini u prva tri, što mi je dalo vetar u leđa. Ali, onda sam počeo da grešim, imao sam dosta izletanja, sudara, milion odustajanja… Zanimljivo je što skoro uvek kad sam završio – završio sam na podijumu. A svaki put kad sam se lupao, bilo je to na prvoj trci, pa mehaničari nisu mogli da mi naprave auto za drugu. Tako sam, ne vozeći, gubio mnogo bodova. Posle Spa-Frankoršampa sam zbog svih tih incidenata već kaskao u bodovima za konkurentima i odlučio sam da vozim onako kako se meni vozi, da pokažem “srce na stazi” jer to volim i da budem što brži. Sad, kad sumiram sezonu, ispostavilo se da to i nije bila baš dobra odluka. Video sam da moram malo da smanjim tempo, smirim temperament i da vozim manje agresivno. To sam primenio od azijske turneje, kad su krenuli Tajland, Singapur, Malezija, tu sam se uvek nalazio u samom vrhu. Nisam baš bio srećan dok sam tako vozio, jer nisam vozio po osećaju i kako volim, već onako kako voze mnogi u seriji, ali to je dalo rezultate i osvojio sam dosta bodova. Na kraju su mi falila dva boda za peto mesto i samo jedan za šesto.
Ostao mi je malo gorak ukus u ustima od Makaua, tu je moglo mnogo, mnogo bolje s obzirom da sam na prvim kvalifikacijama imao četvrto vreme. Kiša mi je pokvarila Q2, ali opet sam bio najbrži među “seatima”, ispred i Neša i Afanasjeva i Oriole i mojih timskih kolega. Bio je jedan DSG “seat” ispred mene, ali se on po kiši mnogo lakše vozi, drugačiji je obrtni moment DSG menjača, kraće su brzine. Do trenutka kad su se slupali Morbideli i Homola, nisam ni razmišljao da mogu da budem ispred njih u generalnom. Znao sam da ima 14 poena razlike, ali mi je to delovalo daleko ako svi završimo trku. Međutim, kad su se oni slupali, video sam priliku da mogu da završim kao petoplasirani, što mi lepo zvuči, jer su top 5 stvarno top vozači: Komini, Neš, Verne, Oriola, i ja. Ja mislim da je to stvarno neka top petorka koja je krasila i ceo šampionat i da sam zaslužio da budem tu.
Međutim, ja nisam ni napinjao, niti sam vozio kako umem, već samo da završim trku, računao sam da mi je i peto mesto u trci dovoljno da budem peti u generalnom. Ta rezervisana vožnja pokazala se kao loša, jer su nam dali pola bodova i totalno sam se razočarao. Da sam to znao krug pre kraja, drugačije bi se sve završilo, ja znam da ne bih tek tako prepustio mesto koje sam ja imao i hteo. Kažu mi da se Neš posle bunio što sam ga obišao. Mene ne zanima to što se on trka za prvo mesto, moje peto je meni drago koliko i njemu prvo. Da sam znao da se daje polovina bodova, napao bih bilo koga ko se bori za šampionat i sigurno ne bih izgubio mesto od Oriole. I sigurno bih obišao Kominija, jer Komini je puštao sve samo da završi trku.
Ali, mislim da nisam ništa izgubio. Skrenuo sam pažnju na sebe, svi vodeći timovi su me pratili tokom cele godine i na kraju godine su me zvali da pričamo. Ne mogu da kažem koji su, ali govorili mi da sam najbrži, ili među tri najbrža vozača, ali su postavili uslove, da za njih moram da vozim pažljivije. Ove godine sam bio sam sebi šef i niko mi nije govorio kako treba da vozim. Kad bih vozio za druge, morao bih da spustim loptu i da od početka godine pazim. Videćemo šta će da se desi, za koga ću, šta i kako voziti – da li za sopstveno uživanje, ili kako mi kažu. Stvarno još ništa ne znam. Bitno mi je da ima ljudi koji to prate i koji znaju da sam brz.
Jedina mana koju imam je to što sam previše agresivan i temperamentan. Mislim da me je ove godine jednom ili dva puta neko obišao, nisam davao da me neko direktno obiđe u duelu i mnogo puta se i desilo da sam zato ostao kraj staze. A ja sam obilazio miljardu puta, i po dvojicu. Jednostavno, ja sam takav vozač, to mnogi vole, TCR me voli i Marčelo Loti to voli, s obzirom da je i gledanost dobra kada se stalno pravi neki šou.
Dakle, tvoja budućnost jeste TCR Internacionalna serija, samo još ne znaš gde.
– Svakako da. To mi je plan i voleo bih da ostanem tu duži niz godina. Mislim da je taj Lotijev koncept trkanja svakako budućnost turing trka.
Ti si u Makauu zapravo dobio pogrešnu informaciju od inženjera da imaš dovoljno bodova za peto mesto u generalnom.
– Prvu trku mi uopšte nije radila radio veza, u boksu su čuli šta ja pričam, a meni se kontakt u slušalicama gubio. Pojma nisam imao da sam dobio pola bodova, a nisam brojao koliko je bilo tačno krugova, jer smo dugo bili iza sigurnosnog automobila. Da je bila cela prva trka, falio bi mi samo jedan bod. U drugoj trci, Kinezi su opet krenuli da se sudaraju kao u prvoj. Komini je rekao da oni voze kao da traže parking. To je najsmešnije što sam u životu čuo, ali oni bukvalno tako voze! To su neki njihovi šampioni, to nisu ljudi koji su prvi put seli u auto. Dođete do njih, oni stanu, pa daju gas, skrenu levo, pa desno. Pa se trkaju s tobom na treningu, a sporiji su 15, 20, 30 sekundi po krugu. Oni su tragedija.
Dakle, oni su se polupali, mi smo stali, pa izašli, pa stali, pa više i ne znam šta se dešavalo. Inženjer mi je pogrešno rekao da je dovoljno 70 posto trke za pun broj bodova, a ne 75%, i rekao je da će biti puna trka (distanca), da vozim i samo pazim mesto. Ja sam i mislio da je puna trka, kroz Mandarin krivinu sam vozio bar 30 km/h na čas sporije nego što treba, samo da završim, da se slučajno ne zabodem negde, samo što nisam pustio i Fajlsa… Izašao sam iz automobila i slavio, čak sam dao i intervju misleći da sam peti. Tek sam u hotelu saznao šta je i da je u stvari dato pola bodova. Neću inženjera da krivim, bio je nesporazum. Uopšte, cela trka bila je jedan veliki nesporazum. Ono je bilo sve, samo ne trka.
Tvoje sedmo mesto u generalnom može da se posmatra sa više aspekata. Recimo – do šestog ti fali bod, a do petog dva. S druge strane, najbolje si rangiran čovek bez pobede, a ukupno vas je deset koji ste vozili sve vikende sezone. Šta je tebi najdraže da vidiš od svega pomenutog?
– Najdraže mi je i najbitnije da vidim da sam bio brz! E sad, pobeda u TCR-u… Imate Gračova, koji je nižerazredni vozač u odnosu na sve nas, on je pobedio milijardu puta, a ni sam ne zna kako, uvek su bili neki obrnuti redosledi. Glupo je reći da pobeda nije sve, ali Glison je pobedio zato što je imao deseto vreme u Maleziji, a ja sam imao jedanaesto, sporije za jednu hiljaditu, a on je bio generalno mnogo sporiji od mene. Ja sam na Ošerslebenu imao pol-poziciju i izgubio, imao sam na Spa pol-poziciju pa izgubio. S “hondom” na startu nikako nisam mogao da izađem na kraj. Draže mi je što imam puno pol pozicija i što sam uvek bio visoko kotiran, nego što mi je krivo što nisam pobedio. Znao sam da imam performanse za pobedu, ali, eto, nije došla ove godine. Doći će sledeće.
Priznajem da sam zadivljen tvojim nastupom u Makauu, verovatno mi je uporediv samo s tvojim drugim mestom na Suzuki 2014. Povlačiš li neke paralele između tog WTCC rezultata i ovog u Makauu?
– Ne. Ne zato što je TCR slabiji, ali još ništa nije na nivou Suzuke, nije ni blizu! Ja tamo umalo nisam umro od sreće! To nikad u životu neću zaboraviti. Opet, s druge strane, tamo su bili ti famozni “sitroeni”, tu su bili Leb, Lopes, Miler. Jeste to bio inverzni start, ali kad gledate vremena cele trke, moje ukupno vreme trke je samo sekund ili dva sporije od cele Lopesove prve trke.
U Makauu mi je možda žao što nisam pokazao bolje performanse, jer sam mogao. Svi su se trkali za neke plasmane, klali su se, vozili na žilet, a ja nisam želeo da se sudarim i da napravim štetu na automobilu na poslednjoj trci. Totalno sam opušteno vozio. Brzina u Makauu bila još bolja nego što sam mogao i da zamišljam, ali meni odgovaraju staze koje su malo opasnije i gde treba malo više hrabrosti. Takođe, Spa – pol-pozicija u kvalifikacijama mi mnogo znači. Spa je za nijansu komplikovaniji od Suzuke. To je broj jedan od klasičnih trkališta, ništa ne može da mu priđe.
Makau je priča za sebe. To su ulice, tokom cele godine prolaze milioni automobila, pri tom kineskih, koji umeju da prosipaju ulje, milijardu taksija koji nisu novi. I zidovi su toliko tvrdi. Svuda bankine upiju malo energije, ovde je Valjda sila toliko velika da ograda ne upije ništa, nego se oseti da je pravi zid. Deluje kao da nije nikakav udarac, a neko padne u nesvest, pre neku godinu je trkač poginuo. Sve je neravno, ne znate kako će da odreaguje auto, a znate da morate da budete na žiletu. Nije svejedno kad naiđete na Mandarin krivinu sa 245-248 km/h, a znate da je kraj svega ako okinete u ogradu. Isto tako, drugi sektor je toliko uzak i toliko brz. Onda, posle svega brzog, naiđete na Melko ukosnicu. Tu stanete, idete 5 km/h. Komini je toliko lud da je vukao ručnu u poslednjem krugu u drugoj trci, a ja sam vozio sam iza njega i udario ga. Toliko je lud, mogao je da ne bude šampion!
Priol je u jednoj fazi karijere bio vozač na brdu i kaže da ljudi s brda jako brzo uče nove staze. Da li to primećuješ kod sebe?
– Ne toliko, ipak ja nisam počeo na brdu, vozio sam karting, pa domaći krug, brdo mi je bilo samo da godinu-dve premostim sa budžetom da bih nastavio krug. Ja nisam pravi vozač s brda, niti reli vozač, krug je moja ljubav. Možda mogu da kažem da je to talenat, još kad sam bio klinac već u prvom ili drugom krugu ulazio sam u štos bilo koje staze.
Poslednji put pre ovoga, videli smo se u Salcburgu, na jednom od tvojih najlošijih vikenda u 2016. Bio si jako deprimiran i govorio si da nisi motivisan da voziš sledeću trku na Ošerslebenu, a tamo si imao dva podijuma, rezultatski najuspešniji vikend sezone. Da li je to bio odraz promene razmišljanja, perspektive i pristupa?
– Jeste, ali ja sam tamo završio obe trke (smeh)! Ja generalno nikad nisam voleo sporije staze, ali, Ošersleben me je oduševio. Spor je, 200 km/h je maksimalna brzina, a tehnički je možda najteža staza u šampionatu. Tamo morate da budete potpuno precizni i pažljivi na kočenju i gasu, da točkovi ne proklizavaju kad izlaze iz sporih krivina, sve je u milimetru. Mi uopšte nismo mogli da nađemo odgovarajući set-ap, bili smo izgubljeni, mislio sam da ću tu biti katastrofa. I dan danas ne znam šta sam uradio, ne zna niko iz tima. U Q2 sam napravio tri kruga dovoljno dobra za pol-poziciju. Prošao sam kroz cilj i inženjer me je pitao da li mogu da objasnim šta sam uradio. A ja sam samo vozio, osećao sam da mi se sve sviđa i to je to.
U trkama sam, da budem sasvim iskren i samokritičan, sopstvenom greškom izgubio pobedu koju sam imao u džepu. Toliko puta sam grešio, pet puta sam izleteo, ali uvek sam se vraćao. U drugoj trci sam s desetog došao na drugo mesto i da je bilo još par krugova, stigao bih Oriolu. Možda je to bio najbolji vikend. Bilo bi i drugih boljih vikenda da sam završavao trke. Realno, da sam završio Salcburg, bio bih sigurno u top 3. Da sam završio Imolu, isto tako. Samo kad pogledam, da sam samo malo više završavao, borio bih se za top 3. Ali, mnogo je ružno pričati šta bi bilo kad bi bilo.
Najmanje mi se svideo Soči i nije mi nikako legao. Tu sam imao balast od 30 kilograma, bili smo 60 kg teži od “golfa”. Možda smo i totalno omašili set-ap, svi smo iz tima bili loši. Taši se na muku borio kao lav, inače je bio sporiji sekund po krugu. Homola je bio totalno izgubljen, spor, mislim da je bio čak poslednji. Ja sam se još i koprcao u prvih pet, ali prvi put u sezoni osetio sam da nemam rešenje i nemam prave performanse.
Još sam bio iznenađujuće dobar u Imoli: pre kazne zbog granica staze imao sam peto vreme na kvalifikacijama, što je bilo skroz čudno za samo par krugova, koliko sam dotle na stazi napravio.
Konačni TCR poredak je Komini – Neš – Verne – Oriola. Kako bi ocenio tu četvoricu najbolje plasiranih?
– To su stvarno sve sjajni vozači, samo što bih ih ja poređao drugim redosledom. Komini je savršen, sjajan, ali ne po brzini. Oriola je kao vozač najbrži od te četvorke, ali je Komini najstabilniji i možda i najinteligentniji od svih. On napravi trku pre trke, sve organizuje kako će koga da obiđe. Dobar je i jak u trci, totalno obrnuto od Oriole, koji je u kvalifikacijama brz, a na trci je dovoljno da ga neko malo pomuti i on napravi haos.
Verne je možda čak i najbolji. Jako je brz, generalno je sličan meni, slično napadački vozimo, samo je malo mirniji od mene. Sad smo izgladili odnose i super smo.
Neš je dobar momak, ima dobar trkački profil, on je bio treći u Svetskom prvenstvu 2013, nezavisni WTCC i BTCC šampion. Ali, pokazuje nivo TCR serije kad on cele godine nije imao nijednu pol-poziciju, kad-tad uđe u prvih 5 u kvalifikacijama, nije bio brz. Mislim da on ne kalkuliše, već tako vozi. Mislim da je to njegov cilj, ne voli da se gura, ima možda malo i straha: kad ga neko napadne, on se zbuni i pomeri u stranu. Neša bih stavio iza mene. Ja bih ovogodišnji šampionat poređao ovako: prva trojica bi bili Komini, Verne i Oriola, bez posebne hijerarhije. Onda bih stavio sebe, pa Neša, Morbidelija i Homolu.
Po suvoj brzini bih stavio drugačije: Oriola, Verne, ja, pa Homola i Komini. Homola ume da bude mnogo brz. Tu govorim samo o ljudima koji mogu da naprave brzi krug. Iza toga bih možda stavio Morbidelija, on je u “hondi”, koja je mnogo brza, pa mi to nije realno stanje stvari.
Otkad te poznajem, oduvek te je najviše impresionirala brzina. Nije li za tebe mnogo korisnije koliko si bodova osvojio?
– To je pitanje za šta vozite. Ako vozim uz šefa tima koji mi kažem da moram da inkasiram bodove, to je jedno, a drugo je ako vozim za svoje srce, radim kako mislim i uživam u tome, pa i ako ne uzmem bodove. Da me pitaš da li sam zadovoljniji prvim ili drugim delom sezone, ja bih ti rekao prvim. To sam ja. Ja sam uživao da tako vozim. Neki sponzori to i vole. Najveća zvezda relija, veća od Leba, bio je Mekre, koji nije završio četiri relija u životu. Ceo svet priča o Mekreu – slupao se trista puta, ali su sponzori to voleli zato što je to više gledano.
Ja volim da budem šampion, imam i titule. Sad, zavisi u kom sam periodu. Ja sam znao da ove godine neću biti šampion i vozio sam kako mi se vozilo. Sledeće godine, s obzirom da vidim da imam brzinu, možda ću da uđem u sezonu s ciljem da budem šampion. E, onda ću da taktiziram. To je sve u glavi, sve je psiha.
Zašto potenciram brzinu? Ako niste brzi, vi niste ništa. A ako je brz, čovek može da smiri psihu. Onaj ko nije brz, ne može da bude brz nikad. Meni je drago da sam bio brz u kojem god šampionatu da sam bio i da mogu da napravim vreme i pol-poziciju, to se videlo još u “ševiju” u Maroku.
Ja sam i kao klinac znao kad treba da smirim loptu, da taktiziram, da ne idem na sve ili ništa. U ETCC-u 2015. sam u prvu trku ušao kao lud. Bio sam najbrži jer sam ih polupao sve i onda sam video – ovde ima šest trka i ovde hoću da budem šampion. U sledećim trkama nisam bio takav. Pustio sam da pobedi ovaj ili onaj, ali bar jednom sam pobedio svaki put u godini. Ali sam na prvoj trci napravio haos, bukvalno sam ih terao u boks, hteo sam da vidim kako će to da prođe.
A možda i da nametneš autoritet?
– Pa dobro, kako kad…
Pomenuo si da bi za 2017. menjao auto i da bi hteo neki brzi i pouzdan. Rangiraj nam TCR automobile, možda i uz neku hipotetičku želju za 2017.
– “Audi”, “honda”, “golf”, “seat”. “Audi” na ime, “honda” na performanse, mislim da je najbolji trkački auto. “Golf” zato što ima dobar balans performansi (smeh)… Tako bih ja poređao. A šta bih vozio… Moje je mišljenje i opšti je stav da je “honda sivik” mnogo brža od “seat leon rejsera” kad je vozi profi brz vozač, samo je manje pouzdana, često joj zakaže letva volana. Honda mora da reši taj problem – i ne mora, ako je ja ne budem vozio (smeh) – ali ona je toliko brza da to ne može da se objasni!
Za sledeću godinu bih možda izabrao “audi”, koji je najzvučnije ime, a isti je kao “seat” ili “golf”. Ali, može da se desi da se njemu odredi veća kilaža, jer ima mnogo bolju aerodinamiku zato što je limuzina. Ipak, oni sve to gledaju po hijerarhiji, Folksvagen je morao da bude šampionski brend i nisu Komini i Verne postali superiorniji kad su im skinuli 30 kilograma, već od trke u Sočiju, kad su ih spustili za santimetar i otad su bili mnogo brži od nas! Kad se auto spusti jedan santimetar, razlika je ogromna, mnogo lakše se vozi. A sa 30 kilograma manje, nemate vi veću maksimalnu brzinu, već ste mnogo bolji u krivinama i posle trećeg kruga manje trošite gume. Zato i postoje balasti.
Kako bi prokomentarisao TCR kalendar za 2017?
– Ja volim svaku stazu i idem srećan šta god da mi daš da vozim. Volim što ima novih staza, što idemo na nove destinacije, što se širi cela ta mreža i svake godine je nešto novo. Sviđa mi se što je dodat Hungaroring, to mi je draže nego što je dodat Monako (još ne postoji zvanična potvrda da će Monako biti u TCR kalendaru, prim. aut.), mada je i meni stalo da provezem koji krug u Monaku. Ne sviđa mi se što nema Singapura, to je sjajna trka i sjajan grad, apsolutno ludilo! Ne sviđa mi se što nema Makaua, a ima Abu Dabija. Sviđa mi se što imamo Spa, raduje me i Gruzija. Kažu da će tamo biti najlepše gostoprimstvo, priča se da su ljudi mnogo topli i da su slični nama.
Da li je istinita priča da su tebi u B3 rejsingu izradili najizdržljiviji kočni sistem jer imaš najagresivniji pristup kočenju?
– Nije tako. Samo su povećali kočni cilindar na prednjim kočnicama. Pošto ja mnogo kasnije kočim od mojih kolega dešavalo se da na jakim kočenjima, sa preko 230 na sat, sistem to ne može da isprati. Ja imam jači stisak, jer imam mnogo jaču nogu od svih ostalih. Na Spa smo stavili cilindar od 20, svi ostali imaju standardan 19 koji isporuči Seat. Trebalo mi je to da bih lepše kontrolisao kočenje. Moj ključ je inače u tome što imam stravično dobar osećaj na kočenju i jako kasno kočim. Zato me nikad niko na kočenjima nije ni prošao, osim Kominija na Sočiju, njega sam pustio, video sam da je mnogo brži i nisam hteo da ulazim u bilo kakvu borbu. Uvek sam ja taj koji je išao na kasno kočenje i osećao sam gde je prianjanje bolje i da to mogu da uradim. Inače svi imaju iste kočnice – diskovi, pločice i klipovi su isti. Meni je cilindar drugačij, a moje kolege nemaju snage da zaustave auto ako koče s njim.