Šef Britanskog šampionata turing automobila i predsednik FIA turing komisije Alan Gau savetovao je kolegama iz Australijskog prvenstva superautomobila da u centar pažnje svoje serije stave zabavu, a ne “inženjerske masturbacije”.
Najvažniju kategoriju u Australiji očekuju kompleksne odluke od kojih će joj zavisiti i neposredna i dugoročna budućnost. Bliži se vreme prelaska na nova tehnička pravila Generacije 3, koja treba da stupe na snagu uoči 2022. Promene će morati da budu sprovedene u vrlo nepodesnom ambijentu – brend Holden se gasi, a planeta je do neprepoznatljivosti deformisana dejstvom covid-19 pandemije.
Jedan od ključnih elemenata novog pravilnika ionako je bilo značajno smanjenje troškova, koje će postati još nužnije u svetlosti činjenice da je korona virus temeljno protresao i lokalnu i svetsku ekonomiju. U Australiji osim troškova imaju i krupan bazični problem – treba nanovo utvrditi sam identitet serije, definisati kome se obraća i čemu njeni automobili služe s aspekta marketinga.
Aktuelni superautomobili su siluetna vozila, izrađena na standardnoj cevastoj šasiji čije dimenzije propisuje organizator. Sadašnje šasije dimenzionisane su tako da su preko njih postavljani paneli vrlo uspešno imitirali limuzine sa četvora vrata, “holden komodor” i “ford falkon”.
Kada je Ford za 2019. izveo smenu generacija – nužno, jer je proizvodnja “falkona” stala još 2016 – uveo je kupe model “mustang”. Proizvod je ispao superuspešan, ali u celoj stvari od početka nešto vizuelno nije “štimalo” jer je ista baza poslužila i za limuzinsku i za kupe siluetu.
Superautomobili će verovatno morati da dimenzije šasije Generacije 3 učine podesnijim za kupee i možda će se – ali samo možda – pod tim uslovom u igru uključiti i Ševrolet, čiji bi trkački model izbora mogao da bude “kamaro”. Stvar dodatno komplikuju rezultati prodaje i zahtevi marketinga – u Australiji su hit SUV i krosover automobili, a ne više ni krupne limuzine, niti sportski kupei (čiji je udeo u prodaji praktično minoran).
Dok razmatra šta bi od 2022. nadalje mogao da izvede na piste, organizatoru sleduje glavobolja i za 2021, jer nije jasno zašto bi iko ulagao u trkačke “holden komodore” kad dogodine u salonima neće biti ni tog putničkog automobila, niti same robne marke. Uopšte, gašenje Holden brenda otvara pitanje kakvu će ulogu u Superautomobilima ubuduće igrati proizvođači.
S druge strane, BTCC ne može da se požali na broj takmičara i automobila: NGTC pravilnik lako obezbeđuje tridesetak učesnika godišnje. Proizvođači su tu ako žele, ekipe mogu i bez njih. U vrlo strogoj tehničkoj regulativi veliku ulogu igraju kontrolisani, standardizovani delovi, a timovi mogu da nabave i generički (TOCA) motor iz Svindona, ukoliko za sobom nemaju proizvođača. U tim elementima, BTCC bi australijskim kolegama mogao da posluži kao primer.
Alan Gau je krajnje otvoreno poručio da bi Superautomobili trebalo da se okanu tehničke kompleksnosti, da insistiraju na kontrolisanim komponentama i fokusiraju se na zabavno trkanje, a ne na tehničke i tehnološke proboje i vratolomije: “Mi smo kroz to prošli posle superturing epohe, kad se ona završila svi smo od nje bili mamurni. Iz superturing ere izvukli smo velike pouke o tome kako da ne bacamo novac i kako da zaista uvažimo ono što gledaoci i TV publika zapravo žele da vide. Izveli smo mnoga istraživanja, a mnogo toga je bio čist osećaj.”
“Analizirali smo elemente kao što je motor. Nikom živom na tribinama nije bitan mehanizam njegovog funkcionisanja. Nikoga se ne tiče kakav je menjač, kakvu vrstu diferencijala auto poseduje. Nikoga ne zanima kakva je elektronika, koliko telemetrije ima između automobila i boksa, niti da li ona uopšte postoji. Gledalac samo želi da vidi dobro, žestoko i blisko trkanje. Ako to možete da obezbedite i da se pri tom lišite svih nepotrebnih troškova, pronašli ste pravu formulu.”
“Mi smo tako učinili sa sadašnjom BTCC epohom. Sve smo analizirali i rekli: ‘Koga briga ako su svi menjači isti? Koga briga ako polovina takmičara ima iste motore?’ To nikom nije važno. Niko više ne pravi razliku između tih stvari, osim baš okorelih fanatika.”
“Ako želite da organizujete zabavan auto-sport, uklonite sve vežbe u inženjerskoj masturbaciji i organizujte zabavan auto-sport. To mi radimo. BTCC nije tehnološka vežba. To je zabavan sport. Nema stvari koje će proizvođač naučiti u Britanskom turing šampionatu i koje će posle primeniti u svojim putničkim modelima. Mislim da je to retko u današnjem auto-sportu, čemu onda ići tim tehnološkim putem?”
“Konačni cilj su pravila koja čine nemogućim da jedan tim potroši više od drugog. Mi u BTCC sprovodimo stroge mere ograničenja troškova. Nije važno koliko tim ima novca, vi taj novac zapravo ne možete da potrošite. Uz tehnički pravilnik koji imamo i uz ograničenje testiranja, tim koji ima tri puta više novca neće proći ništa bolje od onog siromašnijeg”, istakao je BTCC šef.
U Superautomobilima je već pominjana zamisao o standardnom motoru koji bi organizator timovima stavljao na raspolaganje. To rešenje bi poslužilo kao podsticaj proizvođačima koji bi se uključili u seriju, ali se istovremeno ne bi upuštali u skup program razvoja V8 motora.
Gau ne vidi razlog da ta “TOCA formula” (prisutna i u argentinskom STC2000) ne uspe i u Australiji: “Mislim da su svi motori tamo sada ionako u priličnoj meri ravnopravni, zar ne? U čemu bi bila razlika ako bi jedan proizvođač snabdevao celu startnu rešetku? Zbog čega to ne bi uspelo?”