Pre 25 godina, u martu 1990, Mercedes Benc je na Ženevskom auto-salonu prikazao model „190 E 2.5-16 evolucija II“, najperformantniju verziju i perjanicu čitave serije popularne 190-ice. Na osnovu ove Mercedesove snažne i muskulozne sportske limuzine, u ono vreme smatrane i nazivane kompaktnom, stvoren je trkački turing auto grupe A, koji se ovenčao slavom 1992, kada su njegovi vozači u DTM seriji zauzeli prvo, drugo i treće mesto.
Priča o „bejbi-bencu“ zapravo je počela 1982. godine, kada je kuća iz Štutgarta predstavila svoj potpuno novi putnički model kompaktne klase, pod fabričkom oznakom W 201. Osim što je postavio nove standarde u efikasnosti, ponašanju u vožnji, bezbednosti i dizajnu, on je osvežio i podmladio imidž brenda Mercedes i ostao je upamćen kao „190“ ili „bejbi-benc“.
Početno, automobil nije budio sportske asocijacije, niti se mogao povezati sa prestižnim performansama, jer su prve osnovne verzije pružale 90 KS (model 190), 122 KS (190 E) i 72 KS (dizelaš, pušten u prodaju 1983). Sportski atributi, dinamičnost i trkački lovori došli su na red nešto kasnije.
Ali ne mnogo kasnije! Već 1984. na tržištu se našao živahni model 190 E 2.3-16, sa šesnaestoventilskim motorom od 185 KS rođenim u saradnji s Kosvortom, i on je označio odstupanje od doktrine umerenosti i uzdržavanja koja je dotle pratila kompaktnu limuzinu.
Pomenuti auto zablistao je kao protagonista egzibicione trke u čast otvaranja novog Nirburgringa 1984. Startovalo je 20 identičnih „mercedesa“, a pobedu je odneo tada još ne globalno slavni F1 vozač ekipe Tolmen – Airton Sena, nadmašivši mnogo poznatije pilote poput Alana Prosta, Nikija Laude, Kekea Rozberga i Džodija Šektera.
Mercedes je ovaj produkcijski model iskoristio kao osnovu za ulazak u DTM u punom fabričkom programu 1988. godine. Njegov vozač Roland Aš sezonu je okončao kao vicešampion.
Istovremeno, inženjeri iz Štutgarta zaduženi za auto-sport radili su na sledećem projektu: 1989. godine razvili su „190 E 2.5-16 evo“, čiji je agregat u u putničkoj varijanti oslobađao 195 KS. Trkačku verziju pripremio je AMG, tada još nezavisni tjuner.
Dok je model „190 E 2.5-16 evolucija I“ na stazama osvajao svoje prve lovore, projektanti su se već u avgustu 1989. bacili na sledeću razvojnu fazu, pa je 1990. svetlost dana ugledao i „190 E 2.5-16 evo II“. Zahvaljujući usavršenom motoru od 2,5 litra zapremine, u serijskoj verziji snaga je porasla na 235 KS, auto je od 0 do 100 km/h ubrzavao za 7,1 sekundu, a maksimalna brzina iznosila je 250 km/h.
Šasija „evo II“ modifikovana je za trkačku upotrebu i montirani su točkovi od 17 umesto od 16 inča. Karoserija je prepravljena i na tehničkom i na estetskom planu. Aerodinamika automobila unapređena je novim prednjim i zadnjim odbojnicima sa integrisanim spojlerima, pratili su je prošireni blatobrani i ogromno zadnje krilo.
I „evo I“ i „evo II“ proizvedeni su u po 502 primerka, u skladu sa zahtevima FIA koji su se ticali homologacije vozila grupe A za DTM. Poslednji od serijskih primeraka sišao je sa pokretne trake fabrike u Bremenu maja 1990. Svi „evo II“ izuzev dva komada, bili su u crno/plavoj metalik boji. U vreme prvog izlaska na tržište model je koštao 115.259,70 nemačkih maraka, dok je za verziju sa klima uređajem trebalo platiti 119.717,10 DEM.
AMG je i u ovom slučaju na sebe preuzeo izradu automobila namenjenih za takmičarsku upotrebu. Mercedesovi podaci za „evo II“ kažu: iz 2,5-litarskog motora i uz šestostepeni manuelni menjač, izvučeno je 373 KS pri 9.500 o/min, obrtni moment iznosio je 300 Nm pri 7.750 o/min. Trkački auto imao je delove karoserije poput haube i poklopca prtljažnika od ekstremno lake i robustne plastike, kao i spojler od kevlara. Maksimalna brzina iznosila je 300 km/h.
„Mercedes 190 E 2.5-16 evo II“ debitovao je u DTM seriji 16. juna 1990. na stazi Nirburgring-Nordšlajfe. Do polovine oktobra i poslednje trke šampionata, svi timovi sa fabričkom podrškom imali su ga na raspolaganju. Te sezone titula je pripala Audiju, a Mercedesov pilot Kurt Tim osvojio je treće mesto u generalnom. Klaus Ludvig je 1991. vodio borbu za naslov sve do poslednje trke, ali je kišno vreme u velikom finalu učinilo Audijev 4×4 pogon nepobedivim i pulen Štutgarta morao je da se zadovolji statusom viceprvaka.
Sledeća, 1992. godina bila je pun trijumf i prva šampionska DTM sezona trokrake zvezde: Evo II postigao je ukupno 16 pobeda, a prvak je postao Klaus Ludvig, ispred kolega po marki Kurta Tima i Bernda Šnajdera. Ostalo je upamćeno da se među slavljenicima za volanom „mercedesa 190 E 2.5-16 evo II“ našla i Elen Lor, jedina žena kojoj je pošlo za rukom da osvoji DTM trku.
U 1993. je na snagu stupila izmena tehničkih pravila, pa je za homologaciju zahtevana proizvodnja najmanje 2.500 serijskih modela u 12 uzastopnih meseci. Zato je novi DTM adut Mercedesa morao biti zasnovan na modelu 190 E 2.5-16.
Godina 1993. bila je deseta i poslednja trkačka sezona Mercedesa 190, modifikovanog u model „190 klasa 1“. Novi auto bio je 200 kg teži od prethodnog (ukupno 1000 kg), a motor je spušten 5 centimetara niže i povučen 12 cm bliže kabini u odnosu na Evo II. U šampionatu je dominirala „alfa 155“, Roland Aš je bio viceprvak ispred kolega, trećeplasiranog Šnajdera i četvrtoplasiranog Ludviga. Već 1994. na scenu je izašao novi trkač iz Štutgarta – bio je to „mercedes“ nove C-klase.
fotografije (odozgo nadole):
– Klaus Ludvig na Nirburgringu-Nordšlajfe 1992. (Daimler AG)
– Klaus Ludvig na Nirburgringu-Nordšlajfe 1990. (Daimler AG)
– Airton Sena, otvaranje novog Nirburgringa 1984. (Daimler AG)
– vozači i automobili Mercedes Benca u DTM sezoni 1992. (Daimler AG)
– Kurt Tim na 200 milja Nirnberga 1991. (Daimler AG)
– Kurt Tim i Klaus Ludvig, portreti (Daimler AG)
– podijum, Hokenhajm 1992, sleva: Bernd Šnajder, Elen Lor, Keke Rozberg (DTM)