Rob Haf, WTCC šampion 2012, nikada nije imao dovoljno ličnog/porodičnog novca da bi se afirmisao u trkačkom svetu.
On nije potekao iz siromašne familije, ali novac koji je neposredno okruženje moglo da mu dobavi, nikako ne spada u red veličine potrebnog za karijeru u globalnoj konkurenciji. Ipak, već 12 godina on vozi u Svetskom turing prvenstvu, a put od ljubitelja auto-sporta do plaćenog profesionalca platio je nešto više od 100.000 funti. Magazin Autosport osvetlio je detalje te karijere.
Haf je verovatno najbolji – i redak – primer vozača koji je u skupom sportu uspeo da dođe do nivoa svetskog šampiona, a da usput ne potroši sulude svote novca. Otuda i teza da bi on mogao biti najrentabilniji pilot koji se u savremenoj trkačkoj epohi uspeo na vrh u svojoj disciplini. Pomogla je porodica, pomogli su prijatelji i sponzori, ali je prevagnulo osvajanje ključnih prvenstava, kupova i stipendija kojima su “kupovane ulaznice” za dalje stepenike na profesionalnoj lestvici. “Kralj Makaua” je duže od decenije plaćeni vozač u Svetskom turing prvenstvu, a status čoveka koji dobija novac da bi vozio za sve to vreme je bio i ostao neostvareni san bukvalno hiljada mladih pilota.
Što je nazgodnije, Hafova familija je vodila evidenciju o tome koliko je sama uložila u njegovu karijeru. Ukupna suma nije mnogo veća od 100.000 funti i uključuje ceo put od kartinga do plaćenog trkača. Danas je to ekvivalent pune sezone u juniorskim kategorijama jednoseda, ili čak nije dovoljno ni za nju.
“Suma je jedva šestocifrena”, objašnjava Haf. “Toliko smo kao porodica potrošil od prvog mog dana u kartingu – 25 funti tamo, 150 ovde. Sve je usput beleženo, sve dokumentovano. Čak nisam siguran ni zašto znamo koliko je to iznelo. Imali smo sreće i puno pomoći usput.”
Haf se kao dečak trkao u kartingu, ali nikad na međunarodnom nivou. Napredovao je, kako kaže, zahvaljujući kombinaciji srećnih slučajnosti i entuzijazma. Entuzijazma za koji je zaslužan Haf senior, koga će WTCC šampion uvek istaći kao čoveka kome se najviše divi. Kada odgovara na pitanje ko mu je idol, Haf neće imenovati nijednog trkača, već baš oca, po profesiji konsultanta u proceni vrednosti nekretnina.
“Moju strast prema auto-sportu u najvećoj meri je pobudio moj otac Piter, i to kad sam još bio dečak. Bio je veliki ljubitelj auto-sporta, oduvek. On i masa njegovih prijatelja išli su na Le Man svake godine. Zajedno smo išli na neke BTCC trke, jer je tamo imao i jednog prijatelja, a imao je i prijatelja koji je vozio grupu C.”
“Kad mi je bilo deset godina, bio sam dovoljno star da sednem u karting, osvojio sam trku na dvoranskom takmičenju u Ipsviču i čovek koji je vodio ceo događaj kazao je mom ocu da bih ja možda mogao da budem talentovan”.
“Moja porodica nikada nije imala novac u količini potrebnoj za auto-sport, ali je otac bio uspešan u karijeri i mogao je da priušti da me vodi na karting.”
Rob je postepeno napredovao i s dvoranskih prešao na takmičenja na otvorenim kartodromima, a kao 16-godišnjak dobio je i prvi sopstveni karting.
“U to vreme nismo znali ništa o auto-sportu, osim da je moj otac obožavalac. Radili smo to zato što se tati dopadalo, dopadalo se meni i to je bio način da otac i sin zajednički provedu vikend.”
Prvu ponudu da mu karting nastup bude plaćen Haf je dobio kao 17-godišnjak, a u pitanju su bile trke endurans formata, što je garantovalo puno vremena na stazi i otvorilo priliku da se tokom dužih nastupa usavrše vozačke veštine. Uz rezultatske uspehe i pobede dolazile su i nagrade, poput testova u najnižim kategorijama formula. Prvi takav Haf je izvezao na Doningtonu, na ivici punoletstva i tek je tada iskusio kako izgleda voziti trkački auto na pravom autodromu.
Kao 18-godišnjak, Haf je od roditelja dobio plaćeni jednonedeljni intenzivni tečaj u trkačkoj školi Džima Rasela, što ga je dovelo do stipendije za učešće u šampionatu Formule Voksol junior. Sa četiri pobede, osvojio je titulu do koje su pre njega stizali ljudi kao Dario Frankiti, Antonio Piconija i Gari Pafet. Porodica je opet našla potreban novac da ga ubaci u zimsku seriju Formule Palmer Audi.
“Počeli smo da razmišljamo da sve to postaje ozbiljnije. Kimi Raikonen je baš tada osvojio prvenstvo Formule Reno (Britanski šampionat 2000. godine – prim. aut.) i otišao u Formulu 1, tako da je na našoj listi sledeća bila Formula Reno. Nekako smo uspeli da skupimo polovinu budžeta, najviše zahvaljujući ocu i njegovim prijateljima i vezama. Međutim, to je bila samo polovina budžeta i na pola sezone sve je bilo gotovo.”
“Nije bilo načina da skupimo još para, jer jednostavno nismo bili iz miljea u kojem je to moguće. Nikoga u auto-sportu nismo poznavali, tu je bio samo moj otac koji je svim tim upravljao kako je najbolje umeo. Čak ni u tom trenutku nismo ozbiljno pomišljali da bi od toga mogla da se napravi karijera. Radili smo to kao porodica, kao otac i sin. Lepo smo se provodili vikendima, zabavljali smo se, a sve je bivalo još zabavnije onda kada bi mi išlo dobro.”
“Mislim da je moja sestra iz ko zna kog razloga čitala neki auto magazin i da je naišla na oglas u kojem je nuđena (trkačka) stipendija, koju je osnovao Tim Sagden. Prijava je koštala 600 funti, prijavilo se hiljadu njih. Uleteli smo u sve to bez detaljnog promišljanja i posle procesa eliminacije, ja sam, na ogromnu sreću, bio izabran.”
A stipendija je podrazumevala punu plaćenu sezonu u Britanskom klio kupu, koji se u slučaju brojnih vozača pokazao korisnim za prolaz u Britanski šampionat turing automobila, a taj slučaj važi i danas.
“U toj seriji je bilo nekih izuzetno jakih imena, startne rešetke su bile pune”, seća se Haf. “U mojoj prvoj godini trkanja u nečemu s krovom, završio sam treći. Bilo je naporno, ali sam stvarno mnogo naučio.”
“Negde na polovini te sezone, Seat je najavio novi Kupra šampionat u sopstvenoj organizaciji – monomarka serija, sve automobile spremao je jedan tim, sve pod istim krovom. Trebalo je 75.000 funti za prijavu.”
“Tu mnogo dugujem ocu, jer smo se nas dvojica žestoko potrudili i obezbedili smo sav taj novac. On je uložio veliki deo, dosta dobro smo prošli i sa sponzorima i uključili smo mnogo ljudi. To je bila najveća svota koji smo ikada obezbedili sami. Prvi sam se prijavio za taj Kupra šampionat i svakog dana sam sebi govorio: ‘Osvojiću ga, osvojiću ga…’ Znao sam da mi je to poslednja šansa da bih posle njega imao ikakvu budućnost.”
Odlučnost je Hafa dovela do trijumfa u inaugralnoj sezoni Seat kupra šampionata 2003. godine, uz bilans od tri pobede i još četiri podijuma u 10 trka, a vredi napomenuti da je viceprvak bio Gordon Šeden, današnji BTCC superstar.
Roba je čekala velika nagrada – fabričko BTCC sedište u “seatu” ekipe RML, plata od 30.000 funti i pravo upotrebe stana u Monaku. Uz sve to i Džejson Plejto kao timski kolega.
“U tom trenutku sam pomislio: ‘Pa ja bih mogao da živim od toga što sam trkač!”
U debitantskoj BTCC sezoni Haf je pobedio na Brends Heču i Snetertonu i završio je sedmi u generalnom. Sam priznaje da mu nije bilo lako i da je puno grešio: “Nije lako pronaći limit, a kada pronađete limit, onda stvari imaju tendenciju da se loše završe.”
Ipak, prikazano u najvažnijem šampionatu na Ostrvu bilo je dovoljno da ga RML pozove u novi projekat, kada je Ševrolet tjuneru iz Velingbroa poverio tri “lačetija” za ponovo pokrenuti Svetski šampionat turing automobila.
“Zvali su me Rej Malok i Erik Nev i potpisao sam trogodišnji ugovor. Imao sam sreće da se Reju dopadnem kao osoba, a i Ševrolet je želeo mladog vozača. Već su imali Alana Menua i Nikolu Larinija i hteli su da podrže nekog čije vreme tek dolazi.”
“Veoma sam ponosan i privilegovan što su me odabrali, jer sam osam godina kasnije uspeo da im se odužim svetskom titulom. Na to sam posebno ponosan!”
Hafova zasad jedina titula iz 2012. izborena je u senci povlačenja Ševroleta iz Svetskog prvenstva. Za 2013. RML je tražio od vozača da sopstvenim doprinosom pojačaju svoje trkačke budžete. Menu je digao ruke, Miler je našao sponzora u Lukoilu. Haf je, da bi se održao u dominantnom itmu i automobilu, baratao idejom da prodaje sopstvene deonice (što je svojevremeno pokušavao Džastin Vilson, s namerom da ostane u Formuli 1), ali operacija nije bila izvodljiva iz sledećeg razloga: “Mnogo je lakše pronaći pet ili šest miliona funti da biste se smestili u F1 kokpit nego da pronađete 500 ili 600 hiljada kako biste vozili turing trke.”
Srećom po Hafa, on je svoj privremeni dom pronašao u privatnom timu Renea Miniha, koji je 2013. ulazio u Svetski šampionat sa čak tri automobila i prijala mu je ideja o ruki sezoni sa startnim brojem 1 na jednom od njegovih “seata”. Ugovor engleskog vozača i nemačke ekipe bio je jednogodišnji, Hafu je omogućio da ostane plaćeni pilot, a ne onaj ko plaća da bi vozio i poslužio je da premosti godinu do novog fabričkog WTCC angažmana u ekipi Lada sport. A taj je stečen i zahvaljujući blagovremenom i korisnom razgovoru sa Džejmsom Tompsonom, u to vreme fabričkim vozačem ruskog tima.
Dalji tok Hafove profesionalne priče dobro je poznat, uključujući i prelazak u Hondu i neprijatan rastanak s njom posle samo jedne godine. Sada je slika već upotpunjena: svojim izdanjima u 2016. on nije impresionirao čelnike Honde i japanski poslodavci su mu, doznaje se, još u vreme kineske WTCC runde kazali da je slobodan da traži drugu ekipu. To je verovatno i prvi slučaj u karijeri pilota iz Kembridža da tim za koji je vozio nije želeo da mu produži ugovor. Kakva finansijska konstrukcija stoji iza Hafove nove avanture sa Minih motorsportom, to svakako vredi doznati, ali je razumno pretpostaviti da kokpit privatnog “C-elizea” nije sufinansirao iz svog džepa.
Ostaje pitanje da li je danas moguće ponoviti takav oprezan, postepen, srećan i – konačno – trijumfalan uspon do svetskih visina. U Engleskoj više ne postoje stipendije poput onih koje je Haf iskoristio za ključne korake. Klincima preostaju tradicionalni izvori – porodični novac, a kasnije sponzori – energetska pića, ili trkačke fondacije (na primer Rejsing steps, koja je nekoliko vozača lansirala u Formulu Reno i F3), patronat nekog afirmisanog tima i eventualni ulazak u njegovu juniorsku postavu, opet uz novčani doprinos.
Veliki poštovalac slogana Luja Ševrolea “nikad ne odustaj”, Haf rezimira: “Nije bilo šanse da ću ikada pronaći novac da bih vozio turing trke, ipak, već 12 sezona sam u Svetskom šampionatu. Da sam imao para, ostao bih u RML-u i 2013. Kada je Ivan Miler potpisao ugovor sa RML-om da vozi za njih 2013. u automobilu koji je sponzorisao Lukoil, negde sam pročitao članak u kojem je pisalo da ga je RML zadržao jer je najbolji vozač. To je najveće sranje koje sam ikad čuo! Zadržali su ga jer je on imao sponzore. Mene i dalje zadivljuje kako privatnici u šampionatu uspevaju da se održe – veći je posao pronaći novac, nego sama vožnja automobila.”
“Nema sumnje da je svet auto-sporta komplikovan i težak, ali meni je uprkos minimalnim šansama za uspeh pošlo za rukom da se u njemu održim. Spisak ljudi kojima treba da se zahvalim jer su mi usput pomogli broji nekih trista imena…”