U svojoj sportskoj karijeri Dušan Borković već je osvojio pregršt priznanja: tri nacionalne zlatne i jednu dijamantsku kacigu, titulu Evropskog prvaka na brdskim trkama, stigao je do trećeg mesta u Evropskom kupu turing automobila, a od ove sezone gledamo ga u Svetskom šampionatu turing automobila, kao prvog srpskog vozača u toj konkurenciji. Prema nezvaničnim podacima, ovaj Pančevac je najviši profesionalni vozač koji je ikada vozio trkački automobil (visok je 207 cm).
Pred finiš sezone, Borković je za magazin Super sport objasnio kako funkcioniše ovo elitno takmičenje i ispričao svoje planove, nadanja i probleme sa kojim se suočava u svojoj karijeri.
Kako bi se ukratko predstavio onima koji nikad nisu čuli za tebe?
– Brz, visok, vedar, šaljivdžija, požrtvovan na putu ka svojim ciljevima.
Rekao si pred početak sezone da je WTCC ispunjenje svih tvojih snova. Da li posle 7 takmičarskih vikenda i 15 trka misliš isto?
– WTCC je vrhunac svačije karijere, srećan sam i počastvovan što sam deo toga. Iako se 20 godina bavim auto sportom, smatram da ću se tek pokazati na internacionalnom nivou.
Gde sebe vidiš za 10 ili 15 godina?
– Za 15 godina vidim sebe kao osvajača bar jedne svetske šampionske titule i oca deteta koje je šampion sveta u kartingu.
Sledeće godine kreće TC3, Reno je lansirao trkački automobil za novo takmičenje u Reno seriji. Pratiš li ostala dešavanja u turingu i šta misliš o njima?
– Pratim sva dešavanja u turingu, kao i u ostalim serijama. Mislim da će TC3 biti sjajno takmičenje. Ima velikih minus što nije pod pokrivetljstvom FIA i nije zvanični svetski šampionat. Takođe, za razliku od WTCC, za sada nema prenos na Eurosportu i kroz njih veliku TV distribuciju, što je jako bitno zbog sponzora svih vozača.
Da li misliš da ljudi u Srbiji razumeju veličinu šampionata koji voziš i uspeh koji si postigao samim ulaskom u WTCC?
– Mislim da mnogi nisu svesni baš zbog toga što je moj sport tehnički sport u kome učestvuju svetske fabrike automobila, gde se vrte ogromni budžeti, gde se automobili razvijaju. Ući u ovakvo prestižno takmičenje iz male Srbije, i opstati, nenormalan je uspeh.
Košarka, odbojka, tenis, tu je jedini faktor čovek. Kod mene je najvažniji faktor mašina, pa tek onda dolazi do izražaja sportista, odnosno vozač. Uspeh je uopšte biti u krugu tih ljudi sa kojima se ja trkam, kao što su Leb, Miler, Lopes, Koronel, Mihelis… Svi su oni više puta bili birani za najbolje sportiste u svojim zemljama, koje su daleko veće od Srbije i gde su i drugi sportovi daleko razvijeniji.
Kod nas je auto-sport u jako lošoj situaciji, pre svega zato što je za njegov razvoj potreban veliki novac. Takođe je važno da se u domaćem šampionatu ne vozi „jugo“, nego neki moderniji automobili. Smatram da sam popularizovao auto-sport u poslednje vreme u Srbiji i regionu, i nastaviću da radim na tome.
Da li si sa nekim od vozača pričao o stvarima koje ti se dešavaju ove sezone (kazne, diskvalifikacije, provere) i šta su ti oni rekli?
– Naravno da jesam. To su privatni razgovori, ne bih imenovao kolege, ali svi do jednog su mi kroz smeh rekli: „Izdrži dve godine pa će te pustiti da se trkaš“. Kao što sam pomenuo, to su mnogo velike igre i mnogo toga je uloženo od strane timova da bih ja to „remetio“ u prvoj godini. Svi su oni prošli kroz isto što i ja: učenje staza, privikavanje na tim, sistem, putovanja po svetu i razvijanje automobila. Moja mala nesreća je što sam prvi put u Svetskom šampionatu ove godine, ne poznajem staze, auto, tim, a i automobili su napravljeni po novoj specifikaciji, pa je to timu dodatna nepoznanica.
Manjak budžeta, kao i vremena za testove i razvoj tokom sezone dosta su odmogli progresu, ali se nadamo bolje formiranom budžetu za sledeću sezonu i opstanku u WTCC-u. Ja ću pokazati svoj maksimum 2015. i u Jokohama trofej kategoriji.
Vlasnik tvoje ekipe Adrijan Kampos o tebi ima samo reči hvale. Da li to znači da ostaješ sa njim u WTCC-u i narednih godina?
– Ugovor sa njima nam je za tekuću godinu. Njima sam jako zahvalan, a treba da je i cela Srbija, jer sam zahvaljući njih imao šansu da uđem u svetsku elitu. Đoan Orus, koji mi je sada inženjer, dao mi je šansu i pozvao me da budem drugi vozač Kamposa. To je prilika koja se ne propušta. Iako nismo imali formiran budžet, prihvatili smo ponudu da Srbija ima predstavnika u ovom prestižnom takmičenju. Sledeće godine ne postoji šansa da iko nov (osim već postavljenih planova i dogovora iz 2013) uđe u WTCC. Broj kola koji će se voziti je ograničen, a kao što znate, Honda će imati još jedan auto, dva će dodati Sitroen i voziće se nove Lade. Broj „ševroleta“ ostaje isti, a ja se nadam da ću biti jedan od njih.
Koliko je teško sklopiti budžet? Da li faktori kao što su sankcije EU Gasprom njeftu i istrage o privatizaciji NIS-a utiču i na tvoju trkačku karijeru?
– Sklopiti budžet za evropsko takmičenje je izazov, a za svetsko – ne mogu ni da opišem. Sve vozače pre svega podržava njihova država, pa tek onda sponzori. Moj tim i ja se borimo iz godine u godinu da prikupimo dovoljno novca, ne samo za trke, već i za testove i razvoj. To je mukotrpan posao i nadam se da me manjak budžeta neće sprečiti u daljoj karijeri. NIS Gasprom neft je moj sponzor već četiri godine i tako će sigurno biti još dve, ali uz njih je potrebno da se prikupi još dosta sredstava kako bih mogao da dam svoj maksimum i predstavljam Srbiju u svetu.
Ima li šanse da se priključiš nekoj fabričkoj ekipi? Koliko bi ti to pomoglo u karijeri?
– Mislim da je to nerealno, makar za sada, ali ništa nije nemoguće uz rad, upornost i dobre rezultate. Evo primera Norberta Mihelisa, koji je već pet godina u WTCC-u i za koga se poslednje dve priča da prelazi u fabrički tim. On i ja smo sjajni prijatelji i biću srećan ako uspe da narednih godina zaista postane fabrički vozač.
U auto-sportu se razvijaju mnoge mogućnosti za saradnju sponzora vozača sa drugim firmama, kao i za saradnju zemlje iz koje su vozači sa drugim državama i kompanijama. Sve to dolazi do izražaja kada je vozač u fabričkom timu koji ima više novca i ozbiljniji razvoj. Za sada sam veoma srećan što će Jokohama trofej u WTCC-u od 2015. biti borba privatnika kao što sam ja, prilika da se takmiče i za generalni plasman, ali i za bodove sa drugim privatnicima. Nažalost, dolaze i dva Sitroena, koja će moći da se boduju i kao privatnici, kao i jedna Honda. Istovremeno je sjajno jer će šampionat biti još jači i interesantniji za gledanje.
Svi pitaju kako se neko tvoje visine spakuje u trkački automobil.
– Ne znam za drugačije, pa nekako moram da se prilagođavam, koliko dozvole pravila FIA. Na početku ove sezone nastao je veliki problem, jer su prvi put u automobilu „ševrolet RML kruz“ nove specifikacije homologirali sedište uz automobil. To je značilo da nisam mogao da menjam sedište, šine, poziciju, ili bilo šta drugo. Svi turing vozači bi trebalo da sede 20 do 30 cm iza stuba i da je boks sa komandama pomeren ka njima, tako da su u savršenoj poziciji za balans automobila.
Uspeli smo da dokažemo FIA da je za mene nebezbedno ako mi ne pomere sedište. Na prvom testu u predsezoni sam zadobio povredu leđa, jer mi je sedište bilo premalo, noge zgrčene, jedva sam okretao volan i menjao brzine, a kacigom sam udarao u krov. Sada mi je sedište dosta niže, volan je maksimalno podignut, komande su gurnute što je dalje moglo, kako bih imao sličan položaj kao moje kolege. U svakom slučaju je bolja situacija, ali daleko od idealne, jer konstruktori moraju da rade auto po meni da bi sve bilo savršeno (smeh). Iako je dobro što se minimalna kilaža automobila računa zajedno sa vozačem, loše je što meni nikada ne može da bude dobar balans u automobilu, kao na primer Lebu ili Morbideliju, koji su oko 40 cm niži, pa samim tim i lakši.
Definitivno si privukao pažnju medija i publike jer si neposredan, šarmantan i duhovit. Videli smo te posle pehova kako i dalje sa osmehom poziraš navijačima. Koliko je to teško izdržati?
– Veoma. Imam jako izražen takmičarski duh i jako mi je teško da prihvatim da moram da učim i da ne očekujem rezultate. Razočaran sam jer sam, na primer, u Mađarskoj imao pol poziciju za drugu trku ali sam diskvalifikovan. U Maroku sam u trci 2 imao petu poziciju i zapalio se auto, pa sam morao da stanem. U mnogim kvalifikacijama sam u poslednjem sektoru imao peh – vreme bi bilo za prvih pet da se peh nije desio, ali izdržaću! Učim i radim naporno, rezultati će doći, nadam se već 2015.
Jedan predstavnik FIA mi je u Argentini rekao da je za ovaj šampionat najbitnije što sam brz, a da ostalo mora da se skocka vremenom i radom, što opet zavisi od budžeta, koji je ključ svega.
Koliko se tvoj ritam života promenio ulaskom u WTCC? Stižeš li da radiš obične stvari, viđaš se sa prijateljima i slično?
– Viđam svoju suprugu Andrijanu, koja svuda ide sa mnom, i naša dva psa. Ostalo je vrlo teško postići, pogotovo ove prve godine, dok se privikavamo i što konstantno između trka jurimo finansijska sredstva. Nisam se odmorio jedan ceo dan, ne pamtim otkad. Ali, i to je OK. Grabim snažno i brzo ka svom clju, a to je da jednom postanem svetski šampion, da podignem svest o značaju auto-sporta u Srbiji i regionu, da zajedno razvijemo škole sportske vožnje, pomognem mladima koji žele da se bave ovim sportom i da u najboljem svetlu prikažemo Srbiju i promovišemo svoje sponzore širom sveta.
Ovaj tekst je šira verzija intervjua objavljenog u magazinu Super sport