Prvi šampion TCR Internacionalne serije Stefano Komini ostvario je svoj glavni cilj, ali njegova budućnost još je u magli.
Posle ogromnog truda na svim frontovima – finansijskom, sportskom pa i zdravstvenom – Švajcarac je stekao šampionsku krunu u inauguralnoj sezoni nove turing kategorije koju je osnovao Marčelo Loti. Iako se TCR Internacionalna serija zvanično ne vodi kao svetsko prvenstvo, ona to u suštini jeste i tokom 2015. održala je 11 rundi na prostoru od Portugala do Šangaja.
Trkač iz Lugana u njoj je prikazao sve svoje vrline i mane i sada svi ljubitelji automobilizma znaju da je brz i borben, ali i prgav i lajav.
Za volanom „seat leon rejsera“ ekipe Target ostavio je sjajan utisak, iako je na kraju morao da nastupa i sa povredom levog kolena, koja ga je naterala da u borbi za titulu strahuje od poraza. U Makauu je Komini nadmašio glavnog rivala Oriolu, zatim proslavio naslov, oženio se i otišao na operaciju kako bi se što pre vratio u formu.
Iz kreveta švajcarske klinike Stefano je dao intervju za portal OmniCorse.it, analizirao je svoju trijumfalno okončanu sezonu i skicirao perspektive koje mu se otvaraju u neposrednoj budućnosti.
Kako se osećaš kao prvak sveta?
– Iskreno, ne znam! Sve je kao i pre, osim što sam malo proslavio titulu sa prijateljima i društvom. To je bilo improvizovano da bih se zabavio i opustio posle tolikog stresa i obaveza, među kojima je bilo i venčanje.
Kako bi ocenio poslednja dva meseca u TCR seriji?
– Nije bilo lako. U Tajland sam otišao svestan svojih ograničenja zbog povređene noge. Trkama sam pristupio promišljeno i uspeo sam da ograničim štetu. Istina je, pobedio sam, ali sam želeo da izvedem više, jer sam pošao s devetog mesta Moj auto nije bio savršen pa sam se pomalo i razljutio.
Šta nije radilo?
– Imao sam uvek isti problem i on nas je gnjavio tokom cele sezone. To je bila elektronska kontrolna jedinica koja je „rezala“ snagu u brzim krivinama. Povrh toga, na najdužem pravcu nisam mogao da ubrzavam kako sam želeo. To je bila muka, jer sam stalno morao da se branim i nisam bio u stanju da napadam druge. Sve je bilo čudno i nejasno, „seati“ Kraft-Bambua uspevali su da hvataju zavetrinu, ali moj nije. Oriola je bio brži, a ja sam postao jako sumnjičav.
U Makauu si ipak delovao vrlo konkurentno…
– U Makauu nikom nisam dao da pipne auto, pogotovu ljudima iz Seata. Apsolutno ni u koga nisam imao poverenja, osim u ljude iz mog tima. Nosio sam i volan i kontrolnu jedinicu u spavaću sobu! Bio sam strahovito napet, za titulu sam se borio pod ogromnom presijom. S druge strane, bio sam i smiren, jer sam se već mnogo eksponirao tokom sezone. Bio sam svestan da ako izgubim to sigurno ne bi bilo mojom krivicom. Znao sam kako su gledali i mene, i automobil, i ekipu. Da nismo pobedili, to bi bilo zato što je neko odlučio da ne treba ja da postanem šampion.
Kako si se provukao kroz zidove staze Makau-Guja?
– Svima sam ispričao laž da sam obećao da ću vežbati u simulatoru, ali sam na kraju to radio minimalno, jedva nešto u danima neposredno pre odlaska za Makau. Staza je zaista spektakularna i luda, ne možete ni da zamislite koliko je lepa. Možda je uporediv samo Nordšlajfe, ali tamo bar ima kuda da se pobegne. Neopisivo je – zidići, izbočine, ukosnice, krivine… Ima svega i bilo je uzbudljivo.
Ali i teško, jer si stalno morao da se koncentrišeš na retrovizore da bi zadržao Oriolu…
– Da vam pravo kažem, uvek više volim da sam ispred svojih suparnika. Lošije je kad morate da se koncentrišete da biste pronašli mesto za preticanje. Bio sam svestan da u odnosu na Oriolu imam hendikep i to mi je mnogo pomoglo. U srednjem sektoru vozio sam sporije, kako bih ga naterao da više troši gume, dok sam iz (Melko) ukosnice izlazio brže da bih imao prednost na pravcu. Pepe je bio mnogo brži i stalno me je napadao na Mandarin krivini. Nekoliko puta sam morao da krivudam i menjam putanju, ali je sve bilo pod kontrolom.
Međutim, pravo remek-delo bilo je ono što sam uspeo da izvedem u kvalifikacijama, kada sam izvezao strašan krug. Šteta je samo što moja onbord kamera nije radila i ništa nije snimila, inače bih taj snimak čuvao kao biser.
I titula je na kraju stigla…
– Da i zbog toga sam veoma srećan. Godina je bila puna teškoća i takav završetak bio je najviše što se moglo tražiti. Nisam imao čak ni snage da proslavim. Mnogo puta sam ponovo razmišljao o različitim epizodama iz sezone. Znate, ja svojim automobilima dajem imena. Prva je bila „Vanesa“, ali nju je ubio Morbideli na Red bul ringu. Sve do tog trenutka ponašala se veoma dobro.
Zatim je stigla „Glorija“, s njom sam se više namučio, pošto mi je u Singapuru u samoj završnici izmakla pobeda, a na Buriramu sam se posle kvalifikacija našao usred kolone (deveti – prim.). U Makauu sam izašao iz automobila i ispružio sam se preko haube, bio sam iznuren. Mislim da ta slika vredi više od hiljadu reči.
I ti daješ imena svojim automobilima, kao Sebastijan Fetel…
– Da, ali ja sam s tim počeo mnogo pre njega.
Kome posvećuješ titulu?
– Pre svih, samom sebi! Nemate predstavu kroz kakve sam sve muke prošao. Zatim, naravno, svojoj porodici, timu i navijačima koji su uživali u predstavi koju sam uspeo da pružim. Najzad, i vozačima koji se, poput mene, pate i muče da skupe budžet za trkanje.
U septembru si kazao da ti je cilj da osvojiš naslov kako bi prikazao koliko je auto-sport nepravedan. Šta tome možeš da dodaš u ovom trenutku?
– Ja sam u svakom slučaju iz svega izašao kao pobednik i visoko uzdignute glave. Pre svega, ja sam svoju obavezu ispunio i mislim da zaslužujem pristojan ugovor za iduću godinu. Ne dogodi li se tako, to bi demonstriralo nepravdu o kojoj sam govorio.
Svestan sam da sam teška osoba, ali mislim da se veći deo publike sa sportskog stanovišta identifikuje sa mnom. Naravno, postoje i kritičari, ali njih bih voleo da pozovem kući na pivo, jer me na kraju krajeva oni i ne poznaju, i ubeđen sam da bismo postali prijatelji. U svakom slučaju, onaj ko kritikuje daje vam dodatnu motivaciju da prođete dobro i pokažete mu da je pogrešio.
Ti se uvek trkaš za publiku…
– Mislim da auto-sport mora da bude takav. Ne znam šta više da kažem, meni ispunjava srce kad čitam sve šta su mi ljudi napisali da bi mi se zahvalili i čestitali mi. To je ljudsko, dirljivo priznanje. Zbog toga idem dalje i mislim da auto-sport može da se promeni.
Gde ćemo te gledati dogodine?
– Dobio sam nekoliko predloga tokom proteklih nedelja, ali nisam zadovoljan. Jedan bih možda mogao da uzmem u razmatranje, ali zasad je prerano govoriti o tome. Target kompetišn mi još ništa nije rekao. Čuo sam da bi prešli na Opel i da bi Oriola trebalo da bude njihov glavni vozač, ali ništa više ne znam. Cilj mi je da ostanem u TCR seriji, jer se tu osećam lagodno i mislim da tu mogu potpuno da se iskažem kao ono što sam.
Što se tiče tima, kao što sam već više puta rekao, idem kod onoga ko ima potrebu za mnom. Tako sam odrastao – nisam imao ozbiljan budžet i ne očekujem da ću na silu steći priznanje. Naprotiv, naučio sam da prihvatim ako mi neko ne obnovi ugovor. Jedino bih želeo da ja mogu da odlučujem o svojoj budućnosti, a ne ljudi iz vrha TCR serije. Ne dopada mi se da neko mnome upravlja i da posmatram operacije kojima se upravlja.
Da li bi ostao sa „seatom“, ili bi promenio i auto?
– Prioritet mi je da pronađem angažman, a ako je auto konkurentan, tim bolje. Ako i ne bi bio, ne sumnjam da ja i moj tim možemo da ga napravimo pobedničkim. Spreman sam na sve, ali u ovom trenutku na stolu imam mogućnost da ostanem sa „seatom“. To je i pitanje zahvalnosti sponzorima koji su mi na neki način pružili ruku.
A ako bi ti predložili da se trkaš za Hondu, zajedno sa tvojim najljućim neprijateljem Morbidelijem?
– Hm… Ne verujem da su u Vestkoust rejsingu toliko ludi da izvedu tako šašavu marketinšku operaciju. Ali bih „sivik“ rado probao.
Kada misliš da to klupko može da se razmrsi?
– Nadam se što pre, ali se bojim da će se stvar teško završiti do Božića. Uzmite u obzir da sam sve ugovore potpisivao u februaru ili martu, ne znam da li će i u ovom slučaju biti isto. Recimo da je sve trebalo da počne da se pokreće pre najmanje nedelju dana, a umesto toga – potpuna tišina.
Jedino je izvesno da ne zahtevam da budem plaćen, već da barem ja ne moram da plaćam iz svog budžeta. Imam 25 godina i sada, kada sam se oženio, moram da počnem da razmišljam i o svojoj porodici. Ne mogu uvek da ulažem sve u trke, koje svakako ostaju moja primarna strast, ali ne moraju biti i moj posao u životu.
Jesi li uspeo da dobiješ malo više medijskog prostora posle TCR titule?
– To je veoma bolna tema. U Tičinu sam jedini koji je nešto osvojio na međunarodnom nivou, ali su se dnevne novine, kao i obično, ograničile na tekstiće od dva reda, ili na najviše jedan na teletekstu. Između ostalog, ništa se nije promenilo ni u redakcijama. To su neznalice, jer ne znaju čak ni koja je TCR kategorija i opisuju je kao „juniorski WTCC šampionat“. Da i ne pominjem da pred njima uvek treba da se pojavite s flašom vina ako želite nešto da završite. I želim da se to zna i van Švajcarske!
Dešavalo mi se i da me novinari i televizije pozovu na intervjue i da me otkače u poslednjem minutu, pošto sam ja već pomerio sve svoje obaveze. Na kraju sam organizovao sopstvenu press kancelariju s ljudima koji puno rade, prave saopštenja i materijale, ali njih niti objavljuju, niti ih uzimaju u razmatranje. S tog aspekta, veoma sam razočaran, ljut i čak zgađen. Apsurdno je da sam mnogo poznatiji van moje zemlje.
Sada treba da se ponovo digneš na noge i da pronađeš trkački kokpit…
– Da, počeću odmah sa fizioterapijom da bih u 2016. bio u vrhunskoj formi, mada će za to trebati najmanje tri meseca. U međuvremenu, nastaviću da radim „ispod radara“ da bih za iduću godinu pronašao sedište koje zaslužujem.