„Škoda 130 RS“, jedan od najuspešnijih trkačkih automobila sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka u svojoj klasi, napunio je četiri decenije.
Nazvan „Poršeom Istoka“, on se u sezoni 1975. prvi put pojavio na takmičarskoj sceni, da bi u idućim godinama postigao brojne vrhunske plasmane u reliju i na trkama na kružnim stazama. Najveći uspesi bili su proizvođačka šampionska titula u Evropskom prvenstvu turing automobila 1981. godine, kao i dvostruki trijumf na Reliju Monte Karlo 1977, u kategoriji do 1.300 ccm.
„Škoda 130 RS“ danas je legenda fabrike i istaknuti je predstavnik 114-godišnje takmičarske tradicije marke. U Mladoj Boleslavi vole da istaknu kako nije bilo lako stvoriti trkački auto u tada komunističkoj Čehoslovačkoj, ali je činjenica da se to dogodilo poslužila kao dokaz tehnološke kompetentnosti i predanosti Škodinih tehničara i razvojnog tima iz toga doba.
Godinu dana pre pre prezentacije modela 130 RS, Škoda je već postavila temelje za svoju novu eru u auto-sportu, izradivši trkačke reli prototipove 180 RS i 200 RS – ovaj drugi imao je Poršeov menjač. Pošto se dotle prevashodno trkala u kategorijama do 1,3 litra zapremine, fabrika je bila motivisana željom da se nadmeće i u prestižnijim, snažnijim klasama sa većom kubikažom.
Na modelu 200 RS (motor od dva litra i 163 KS) prvi put je upotrebljena oznaka RS, skraćenica od “reli sport”. Kako njega zbog tehničkih propisa nije bilo moguće homologirati, Škoda je pristupila projektovanju novog takmičarskog automobila, a to je bio 130 RS.
Inženjeri su se trudili da auto učine što lakšim, pa je konačno imao 720 kilograma, koliko je i iznosio minimum za diviziju 1 Grupe 2m u koju je spadao. Zarad tog cilja, odabrani delovi karoserije izrađeni su od aluminijuma, poput krova, haube i spoljnjeg panela vrata. Blatobrani i poklopac motora napravljeni su od fiberglasom ojačane plastike.
Prednja osovina preuzeta je od modela 200 RS, dok je zadnja bila potpuno nova konstrukcija. Šasija je poticala od serijske „škode 110 R“ i ojačana je robustnim zaštitnim kavezom. Pravila specifična za ETCC takmičarsku diviziju definisala su i širinu pneumatika na maksimalno 9 inča, a zapreminu rezervoara na 80 litara.
„Škodu 130 RS“ pokretao je četvorocilindarski benzinski motor zapremine 1.3 litra, s OHV razvodom ventila. Njegov blok izrađen je od legure aluminijuma, a glava od livenog gvožđa. Hlađen vodom, postavljen je uzdužno i iza zadnje osovine. Pošto je namenjen trkanju, u konstrukciji su se isticala dva dvostruka Veber karburatora, a podmazivanje je rešeno suvim karterom.
Takav agregat oslobađao je 140 KS pri 8.000 o/min i omogućavao je maksimalnu brzinu od 220 km/h. Do zadnjih, pogonskih točkova, snaga je prenošena posredstvom četvorostepenog menjača. Početno je postojala i verzija sa pet brzina, koja je od 1976. napuštena zbog homologacionih propisa. Automobil je posedovao suvo kvačilo s jednom pločom i diferencijal s ograničenim proklizavanjem.
Rezultat spoja tada savremene tehike, lake konstrukcije i pažljivih sportskih podešavanja bio je impresivan. Škodin novi trkački auto startovao je u sezoni 1975, trostrukom pobedom u generalnom poretku na čehoslovačkom Kupu mira i prijateljstva.
U narednim godinama, ovaj model postigao je niz vrhunskih plasmana na prestižnim trkama na kružnim stazama, na domaćem terenu i u inostranstvu. Prvo slavlje u diviziji 1 u Evropskom turing šampionatu ubeleženo je u četvoročasovnoj trci na holandskom Zandvortu avgusta 1978, a doneo ga je tandem Milan Zapadlo – Jozef Mihl. Isti dvojac ispio je novi pobednički šampanjac posle trijumfa na Zolderu u septembru iste godine.
Četiri ETCC trke osvojene su 1979, a proizvođačko evropsko srebro obezbeđeno je 1980. godine, kada je „škoda 130 RS“ pobedila u pet navrata (Valelunga, Brends Heč, Salcburgring, Silverston, Zolder) i fabrici donela naslov viceprvaka.
Nesporno najveći domet Škode i modela 130 RS na krugu bio je naslov šampiona u proizvođačkoj kategoriji u Evropskom prvenstvu turing automobila 1981. Te godine posade češke fabrike trijumfovale su u svojoj diviziji na pet od osam ETCC rundi, a za konačnu titulu računali su se rezultati po divizijama, ne apsolutni plasmani. Pobede su postizane u Monci, Valelungi, Doningtonu, na Salcburgringu i Silverstonu, a upornost fabrike u Mladoj Boleslavi konačno je u potpunosti nagrađena.
Trke onog vremena nisu bile ni nalik današnjim turing sprintovima, već su imale karakter takmičenja izdržljivosti, sa zamenom vozača, guma i tankovanjem. Tako je ETCC trka u Monci 1981. trajala 4 sata, na Salcburgringu i u Brnu voženo je po 3,5 sata, a na Valelungi, Doningtonu, Perguzi i Silverstonu po 500 kilometara.
Red je pomenuti i direktne konkurente „škode 130 RS“ na pisti. U diviziji 1 FIA Grupe 2 pojavljivali su se „datsun sani“, „ostin metro“, „audi 50“, „alfa romeo alfasud“, „alfa 1300 GTA junior“, „fiat 128“ i „talbo simka“. Jedino su Čehoslovaci imali fabrički program, ali je istina i da su jedino oni dolazili iz zemlje iza „gvozdene zavese“.
Za 1982. na snagu su stupila nova FIA pravila koja su na svetsku scenu izvela grupu A, a u te vode Škoda već nije zalazila.
Auto koji je junak ove priče odlično je iskoristio svoje adute i na nacionalnoj i međunarodnoj reli sceni. U debitantskoj sezoni u disciplini 1976. osvajao je domaća takmičenja, a svoj zvezdani trenutak doživeo je na Reliju Monte Karlo 1977, stigavši do dvostruke pobede u klasi do 1300 ccm. Godinu dana kasnije, zabeležen je trijumf u klasi i na Reliju Švedska i na RAC reliju Velika Britanija.
U 1980, „škoda 130 RS“ vladala je domaćim Barum relijem, na kom je osvojila prvih pet mesta. Njena era u reli verziji završena je 1983. godine, kada je istekla već jednom produžavana FIA homologacija. Čehoslovaci su nastavili sa reli sportskim aktivnostima koristeći model 130 LR od 130 KS, koji nije bio neuspešan, ali trag poput svog prethodnika nije mogao da ostavi.