Otkako je 2012. godine pokorio evropsko brdo i odlučio da pređe na krug, Dušanu Borkoviću falila je titula. U debitantskoj evropskoj turing sezoni 2013. bio je trećeplasirani u klasi. Prešao je u WTCC i tu mu je najbolji rezultat bio drugo mesto na trci u Japanu. Početkom ove godine, posle samo dva trkačka vikenda, burno se razišao sa ekipom Protim rejsing. Vratio u ETC kup i posle dramatične završnice u Italiji uspeo je da se ovenča FIA naslovom.
U razgovoru sa najboljim vozačem ETCC monomarke 2015. detaljno smo analizirali njegovu trijumfalnu kampanju, doznali smo koji su ga motivi u sezoni pokretali i načeli smo temu neposredne trkačke budućnosti brzog Pančevca.
Da li ti sada, posle osvojenog naslova u ETC kupu, onaj buran rastanak sa WTCC timom Protim rejsing izgleda kao skriveni blagoslov?
– (Smeh). O tome sam razmišljao bukvalno pre dva-tri dana, kada se završila sezona. Posle celog mog prošlogodišnjeg izdanja u Svetskom šampionatu, posle prve dve ovogodišnje WTCC trke sa Protimom, gde je krenulo, malo je reći loše, pojavio se B3 rejsing tim i krenula je čarolija.
Kako si se osećao kad si se vratio u Evropski kup, takmičenje u kom si vozio 2013?
– Možda sam i malo bahato krenuo u šampionat, želeo sam da pokažem da je meni mesto u WTCC-u, da to svi vide. Na Hungaroringu sam imao prvo vreme na treningu i na kvalifikacijama. Međutim, zbog balasta koji me muči cele godine, imao sam lošiji start u trci, automobil nije mogao da povuče kao konkurentski. Izgubio sam svoju poziciju, posle sam se malo previše borio i dobio sam kaznu, prolaz kroz boks. Meni je bilo važno da sam na toj prvoj trci video da imam brzinu, da sam možda i najbrži i da ću biti ozbiljan pretendent na titulu.
Neki vikendi su bili savršeni, neki su bili manje dobri. U Slovačkoj mi je pukla guma na kvalifikacijama i nisam mogao da izvezem najbrži krug. Pol Rikar je bio savršen. Već na polovini sezone napravio sam 12-13 poena razlike, pa smo tim i ja u dogovoru odlučili da drugi deo sezone samo odvezem, da ne rizikujem, da ne jurimo neki specijalan set-ap. Tu je došlo pet minuta mojih rivala. Homola je za nijansu više dominirao u Brnu i Zolderu. Ja se ne izvlačim, niti njega omalovažavam, jer je stvarno brz cele sezone, ali to nisu bile pune performanse ni moje, niti mog tima, već samo vožnja bez rizika i bilo kakvih poteškoća.
Na svih pet vikenda sam pobeđivao, čak sam i sa sedmog i osmog mesta dolazio na prvu poziciju. Došli smo do Sicilije, gde sam imao 21 bod prednosti. Bio sam gotovo siguran da je to to, ali sam sam sebe urekao, jer sam konstantno govorio da je to najopasnija staza, da su ivičnjaci veliki, da gume pucaju, da vešanje otkazuje, da Perguzu treba izvesti što bezbednije. Došle su kvalifikacije, koje su prvi put bile u nedelju, dva sata pre trke, bilo je vrlo napeto, ali i tu smo se dogovorili da odvozam taman toliko koliko mi treba. Kako sam napravio vreme za pol poziciju, preko radio-veze sam rekao da smo najbrži i najbolji, iako ne forsiramo. I mislim da sam od neke više sile dobio packu zbog toga.
Opiši nam incident koji je mogao skupo da te košta.
– Odlučio sam da u prvoj trci nimalo ne forsiram, da odvezem prva dva ili tri kruga i vidim šta se dešava. Ako vidim da Homola forsira jer želi da pobedi, hteo sam da se povučem, jer je meni bilo OK da prvu trku završim na bilo kom mestu. Međutim, Homoli se nešto desilo sa automobilom, pa je Fulin bio iza mene. Prvi krug nisam vozio punom parom, ali se negde pri kraju staze, posle jednog velikog skoka, čulo nešto na desnom trapu i volan se blago nakrivio udesno. Mislio sam ili da je guma probušena ili da je nešto s vešanjem.
Kako smo prošli prvi krug, ja sam u najbezazlenijoj i najjednostavnijoj krivini na stazi, skrenuo, ali je automobil bukvalno samo produžio pravo. Vikao sam da je pukla guma, drao sam se jer sam video da je udarac prejak. Srećom, bilo mi je u glavi da sve vreme držim gas da bi auto ostao upaljen, i da tokom sudara spuštam brzine da bih posle mogao da krenem. Znao sam da moram da onako izudaran auto samo dovezem do boksa, da tamo probaju da nešto urade, jer sam znao da je sve gotovo, da ceo trud može da padne u vodu. Fulin je, najiskrenije, cele sezone bio sporiji i od mene i od Homole i nije zaslužio da bude šampion.
Uspeo sam da dovezem auto do boksa, sve šikane sam presekao, a još se pri skretanju u boks točak skroz iskrivio, pa sam dodatno udarao u zid. To je sad vrlo smešno, ali onda nije bilo. Onda je krenulo ludilo sa timom, sva sreća da smo imali drugi, rezervni auto iz Evrokupa. S njega su poskidali sve, samo da probaju da se to nekako kotrlja, neka iscuri ulje, ali samo da završim drugu trku. Sva sreća što je bila poslednja trka u sezoni i što nije bilo više učesnika, inače bi stvarno bilo jako teško.
Dakle, tebi nije pukla guma, već nešto drugo?
– Ne, pukao je neki deo upravljačkog mehanizma.
Palo ti je na pamet da je sve gotovo i izgubljeno. Jesi li krenuo da očajavaš?
– Sigurno. Držao sam radio-vezu i vrištao sam dok sam se vraćao nazad, pa su u timu mislili da sam povređen, da sam nešto slomio. A mene je bolelo srce jer sam mogao da izgubim sve. Tek kada sam izašao iz auta osetio sam da sam ugruvan i da me sve živo boli, ali je to sve bilo smešno naspram bola koji sam osećao u srcu. Ali, kao što ljudi kažu, ima Boga i titula je došla, da ne kažem u prave ruke, ali sam definitivno cele godine dominirao i jednostavno – morao sam da budem šampion.
Smirio si se tek kad je tvoj tim proračunao koliko ti bodova treba, kad ti je auto prepakovan i kada je pola sata pre starta trke upaljen motor?
– Ja sam imao plan koji je opet bio neskroman, ružan, možda bahat. Meni je ideja bila da prvu trku pobedim, jer sam video da imam performanse i to ne bi bilo teško. Onda bih bio šampion. A onda sam hteo sve da propustim, da startujem sa poslednje pozicije, iza “fijesti” i da odatle dođem na prvo mesto, jer sam mislio da mogu. Ja sam i sad siguran da sam to mogao, ali eto, nije mi se dalo i zamalo da sam izgubio sve.
To je i poruka “odozgo”?
– To je to. Sve vreme pričam da sam dobio packe jer sam previše želeo, jer sam mislio da je to moja godina, moja trka, hteo sam da pokažem da sam sekund brži od svih. Sad mi je i drago što sam dobio tu lekciju za ubuduće, da se malo smirim. To opet ima veze sa Svetskim šampionatom, jer je bilo onako loše, ja sam hteo da pokažem i sad su svi videli da je meni mesto na višem nivou.
Kakav je sad osećaj?
– Posle svega sam srećan i zadovoljan. Kaže se “ko zna zašto je to dobro” i ja sam to rekao kada sam izašao iz WTCC-a. I evo, sad je ispalo dobro jer sam osvojio Evropski kup. I dalje mislim da sam prvi čovek s Balkana, možda čak i u Evropi koji je bio šampion u obe FIA discipline – i u ETC kupu i u šampionatu na brdu. Imam podijum i u Svetskom prvenstvu, ali tu nije kraj, ja tek sad dobijam “gas”, turbinu da idem dalje.
U kom si segmentu najviše napredovao u odnosu na sezone 2013. i 2014?
– U 2013. ja sam sebe smatrao za brzog, možda pomalo ludog. Do tada nikad u životu nisam seo u turing auto. Pri tom, kad sam krenuo u ETCC 2013, to je sve bilo navrat-nanos, automobili su bili jako loši, sklepani pred trku, to sve nije moglo tako, tim je bio jako loš. To je bila veoma teška godina, prešao sam iz Evropskog brdskog šampionata, s automobila s pogonom na četiri točka, na turing auto koji ima sekvencijalni prenos, koji se potpuno drugačije vozi, na kružne staze, a njih dugo nisam vozio. Ne znam da li mi je bio potreban period adaptacije.
U 2014. u Svetskom šampionatu sam mnogo naučio – pre svega da sam najbolji kada sam hladne glave i samo vozim kako umem da vozim. Na prvoj trci u Maroku, oduševio sam pre svega sebe, pa onda sve ostale. Diskvalifikovali su me na Hungaroringu, a trebalo je da startujem prvi na inverznom startu, i mislim da sam tad krenuo da se rušim, da padam psihički. Tu sam izgubio sigurno jedinu pobedu u šampionatu te godine, a meni bi pobeda u Svetskom šampionatu bila ostvarenje sna i to još nisam ostvario.
Otad je sve krenulo mnogo teže. Mnogo sam počeo da grešim. U kvalifikacijama sam bio nesiguran, silovao sam, grešio, izletao… Priznajem, nisam bio psihički stabilan, ali je sve to zato što su bila prevelika očekivanja od mene, zato što znam da me mnogo ljudi prati, zato što je mnogo para uloženo. U Srbiji se ne prašta ako niste prvi. I ako ste u prvih 10 u Svetskom prvenstvu, to je uspeh. Ja sam morao da naučim da se to ovde malo drugačije gleda. Kada sam bio opušten, sve je teklo tako dobro i to sam bio pravi ja, ali cele prošle godine sam se mučio da glavu dovedem u neko razumno stanje.
I onda je došao ETCC, ovaj sada. Tu sam hteo da pokažem gde stvarno pripadam. Bio sam mnogo opušteniji zato što sam video da sam brz. Nisam morao da se dokazujem, jer sam se već u prvoj trci dokazao. Bilo mi je mnogo lakše i čini mi se da sam 20% brži nego prošle godine, ne zato što sam luđi ili više znam, nego samo zato što sam iskusniji da mogu da glavu dovdem gde treba kad su kvalifikacije. Ja ove godine na kvalifikacijama nijednom nisam pogrešio, uvek sam vozio koliko sam hteo.
Dakle, najviše si napredovao na psihološkom planu, na smirivanju samog sebe i na planu iskustva?
– I još nešto. Imam jako dobru saradnju s timom. Tim je ključ uspeha. Ako nemate dobru saradnju sa timom, ako vajb nije dobar, ako se ne šalje pozitivna energija, kao što je bilo u Protimu, onda ne možete ništa. U Kamposu je bilo bolje, ali su oni pravili dosta grešaka, koje su me koštale. U ETCC nije bilo problema, B3 rejsing nije napravio nijednu grešku. Svi mehaničari rade punim srcem, sve je funkcionisalo savršeno i rezultat je morao da bude tu. Sve ove pobede tokom cele sezone nisu samo moja zasluga, nego i njihova.
Ti si zapravo prošao jako neobičan put – u Svetskom šampionatu platio si najskuplju moguću vozačku školu, a zatim si se vratio u ETCC i trijumfovao.
– Jeste, ja sam možda i zato toliko želeo da se dokažem, jer sam bio u Svetskom prvenstvu, a onda sam, da kažem, pao stepenik niže, u Evropski kup. Ali se definitivno videlo to moje iskustvo u poređenju s konkurentima, pogotovu u obilaženjima, u napadima i u kvalifikacijama, da mogu da doziram, da odvezem onoliko koliko mi treba.
Koja ti je najlepša pobeda u ovoj godini?
– Možda Hungaroring, prva trka ETCC sezone. Ne znam da li sam se njoj nadao ili nisam, ali je bilo interesantno jer nisam imao testiranja, prvi put sam seo u auto. Svi drugi vozači su testirali. Tamo je bio i Ferenc Fica, maltene pretendent na titulu, vozio je “seat” u Evrokupu, pa i TCR u Maleziji tom automobilu, a na Hungaroringu je nastupao na domaćoj stazi, na kojoj takoreći živi. Bio je sporiji od mene, i to mi je već bio dovoljan znak.
Kako ocenjuješ dvojicu najvećih suparnika iz ETC kupa Petra Fulina i Mata Homolu?
– Fulin je generalno uvek mnogo brz i jako dobar vozač. Posle svih njegovih ETCC uspeha, znao sam da je veliki borac. Homola je napredovao više od njega. Videlo se to i kad je na Slovakija ringu vozio WTCC kvalifikacije ostavio je iza sebe Đirolamija, Mihelisa, Koronela, Benanija. On zaslužuje viši nivo, što za Fulina ne bih rekao. Matov napredak je evidentan u odnosu na 2013. godinu i mislim da će on biti jako dobar u narednim godinama, pre svega zato što je mlad, ima srce i brzo uči.
Pred tobom su realno dva puta: WTCC ili TCR Internacionalna serija. Šta govori u prilog, a šta protiv svake od tih serija?
– WTCC je WTCC, a opet, siguran sam da će TCR, ako ne sledeće, onda 2017. godine biti zanimljiviji, bolji, u svakom smislu jači od Svetskog šampionata. WTCC definitivno uništavaju fabrički timovi, sad se ubacio i Volvo i privatnicima je tu vrlo teško. Automobili su preskupi, održavanje je preskupo, sezone koštaju abnormalno.
TCR, prema mojim saznanjima, dogodine vozi četiri runde s Formulom 1, ove godine su bile tri. Ujednačeniji su automobili, vrhunski vozači, na istom nivou kao i u Svetskom prvenstvu. Isto je svetska serija, u TCR-u je više borbe, a možda je meni zbog sličnosti automobila lakše da tu konstantno budem u prvih 5 ili 10. A ovamo – pet “sitroena”, tri fabričke “honde” dogodine, tri “lade”, dva “volvoa”… Imate 15 automobila koji su praktično fabrički. Vi možete da budete 14. ili 15. i da kažete da ste pobedili. Ne znam koga to privlači, mene ne.
Da rezimiramo: u WTCC-u ne može da se pobeđuje bez fabričkog automobila. TCR je takođe svetska serija, iziskuje manji budžet, u njoj se takmiče samo privatnici, a B3 rejsing već ima auto za nju i ti ga poznaješ…
– Meni je moj tim čak rekao da mogu da biram auto koji ću da vozim, ne mora da bude “seat”. Generalno, ne govorim o budžetima, ali mislim da mogu da dobacim i do WTCC-a. Želim, voleo bih da ostanem sa timom sa kojim sam osvojio ETCC. Mimo toga što su cele sezone bili sjajni, potpuno su me kupili time što su mi opravili auto između trka na Siciliji.
Ako je WTCC šasija pola miliona, bukvalno su potrebne još dve u rezervnim delovima, u trapovima i vešanju. Tu je motor, možda i dva, iznajmljivanje košta stravično. I to je sve samo baza, pa tek onda idu ostali troškovi šampionata. Vlasnik B3 rejsinga hoće da uloži i u TCR. Imam i drugih ponuda koje su veoma dobre, ali ja ne želim da budem nefer prema ovom timu. Mi smo na početku godine napravili dogovor. Oni nisu planirali ETCC, niti su imali sponzore za to takmičenje, pa mi je vlasnik rekao da ću imati sve što tražim, ali da budem s njima i u sledećem prvenstvu. Tada sam rekao “da”. Međutim, ja ne želim da zatvorim sebi vrata nijednog šampionata.
Kad bi mogao da znaš šta ćeš voziti iduće sezone?
– Možda za mesec dana, možda i ranije. Mi smo sto puta pričali, ali još ništa nismo stavili na papir. Sve je još otvoreno, treba da se smire strasti, da se prašina slegne i da onda na miru sednemo dva-tri dana i dobro razmislimo.
TCR serija vozi svoju završnu ovogodišnju rundu u Makauu 22. novembra. Da li ti je padalo na pamet da pokušaš tamo da se nađeš i da se trkaš?
– Mene zovu bukvalno svakodnevno i nude mi svašta. Ja ne želim da bezglavo ulećem da bih odvezao samo jednu trku. Volim da znam šta tačno vozim i da se usredsredim na to, da se dobro psihički pripremim tokom zime. Makau nije ni u teoriji. Bilo je predloga tokom godine da se ode na Tajland, u Soči, ali smo ipak zaključili da nije pametno da gubim vreme i energiju. Ja nisam toliko alav, pogotovu sad – dobio sam packe i hoću da se smirim.