Srpski automobilista Nemanja Milovanović dodao je još jednu titulu u svoju kolekciju – postao je šampion Hrvatske za 2022.
Na početku sezone on je promenio automobil, “kupru” je zamenio “hjundaijem i30 N”, a posle mnogo dvoumljenja oko toga gde da se takmiči rešio je da vozi Otvoreno prvenstvo Hrvatske.
“Svi su pričali da je “hjundai” bolji auto od “kupre”, ali razlika je samo u finesama. U brzini nema neke velike razlike, “hjundai” je agresivniji auto, što je nestabilniji na pravcu to je brži. Ima mnogo bolje kočnice, ali mora mnogo da se radi na setapu. “Kupra” je mirnija, najizdržljiviji auto od svih TCR mašina i najmanje traži setovanje. Jeste napravljen od kup auta, ali se neverovatno dobro upravlja njime, kad se zanese sa lakoćom se vraća”, podelio je sa nama utiske Milovanović.
“Automobil sam dao na reparaciju i planiram da bude gotov do januara, bez obzira na to gde ću voziti dogodine. Kad sam ga uzeo, nije bilo vremena da se mnogo bavimo sređivanjem i nije bio u najboljoj kondiciji, zato smo sad rešeni da sve bude tip-top”.
Naš as je otvoreno pričao i o ponudama i planovima za narednu godinu, a Milovanovićeva razmišljanja su definisana u tri pravca.
“I u toku minule sezone sam imao dobre ponude. Jedna od njih je bila da probam Naskar Evroseriju, ponuđen mi je test, pa u zavisnosti od toga kako se pokažem, da se dogovorimo kakav bi to angažman bio. Malo sam gledao trke, nisu bile loše, ali su automobili su preglomazni, ima malo obilaženja i mnogo udesa i nisam se video u toj seriji. Da se moj poslednji vikend na Grobniku, gde sam se borio za titulu, nije poklopio sa Naskarom, možda bih i probao, jer su dva automobila bila slobodna. Sigurno bi mi falilo kilometara u tom autu i ne bih napravio neki zapaženi rezultat, mada su me ubeđivali da bi mi iskustvo u kartingu mnogo pomoglo. Ostao je dogovor sa jednom ekipom da dođem na neki test, pa ko zna, možda mi se i dopadne”, otkriva Nemanja.
“Druga ponuda je stigla od Agresiv tima, od kog sam kupio auto, da vozim za njih u TCR Italija 2023. Tu ima nekoliko kombinacija, i sve su mi zanimljive. Mislim da bi mi trkanje u Italiji dobro leglo, jer ima mnogo automobila i vozi se agresivno. U toj konkurenciji bi mi bilo dovoljno i da budem u prvih 10, jer je moj cilj uvek da se dobro trkam, a ovogodišnjim rezultatima sam pokazao koliko sam brz”.
“Treća varijanta je da branim ovogodišnju titulu u Prvenstvu Hrvatske. Ima nekih najava da stižu barem još tri automobila, pa bi serija postala još ozbiljnija. Zanimljiv i izazovan mi je bio jedan komentar na Fejsbuku da je lako titulu osvojiti, a da je teško zadržati. Ono što je važno u ovom trenutku da ima ponuda i ideja, a kad auto bude sređen, lako ću da odlučim. Takođe moram da se odmorim, psihički i fizički, jer je sezona bila naporna”.
Ono o čemu je Milovanović nerado pričao tokom godine, a čemu je i ekipa Serbiaringa svedočila na Slovakija ringu, jeste određena doza netrpeljivosti u Hrvatskoj zbog činjenice da se jedan Srbin takmiči ravnopravno sa njihovim trkačima (a na kraju je postao i šampion).
“Narod vidi samo lepo, gleda samo rezultat. Od početka sezone sam imao neprijatne situacije, o kojima nisam želeo da pričam i koje se trudim da zaboravim. Tema je bila srpska zastava koja mi je stajala na automobilu, kojom nisam hteo nikoga da provociram, ali sam imao potrebu da nosim obeležje svoje zemlje na automobilu. U Slovačkoj je to eskaliralo, dovelo me u situaciju da neću da vozim, bio sam na ivici da se spakujem i odem kući, ali su me ljudi iz tima, prijatelji i moj brat Mirko naterali da izađem na stazu. Kad sam pobedio, shvatio sam da su svi bili u pravu, jer mi smo sportisti, nije važno ko je odakle i neka slavi ko bude najbolji na stazi. Posle je došao Grobnik, gde su me svi maksimalno ispoštovali, iskreno čestitali, radovali se sa mnom, ali je ostao gorak ukus zbog prethodnih dešavanja. Na kraju sam veoma bio ponosan što je jedna mala ekipa iz Beograda uspela da stigne do četvrte šampionske titule zaredom. Ako ostanem u Prvenstvu Hrvatske, pre početka sezone ću sesti sa organizatorima i tražiti da se jasno i precizno definišu sva pravila po kojima ću se trkati, gde stoji zastava i slično”, otvoren je bio beogradski automobilista i sa nama podelio i jednu zanimljivu ideju.
“Ja bih, zapravo, voleo da se napravi regionalni šampionat, jer ima mnogo dobrih trkača i u Makedoniji, Bosni, Sloveniji, Hrvatskoj, ima 22 TCR automobila. To bi bio pun pogodak, da se ne gaćamo više ko je koje nacionalnosti. Možda nešto kao TCR Balkan, o tome vredi razmišljati. U kontaktu sam sa Gaborom Kišmartijem, on je hteo da vozi sa mnom, ali nije hteo da nosi drugu zastavu osim mađarske. Takvih ljudi je mnogo. Zato mislim da bi regionalno takmičenje bilo rešenje. Sad kad WTCR prestaje da postoji i kad je formirana TCR lista, mogli bismo ozbiljno da se uključimo u tu priču, jer mislim da je budućnost trkanja u regionu, a ne u pojedinačnim prvenstvima”.
“Tokom cele godine najviše su mi pomogli Dean Grbac, čovek od kog može svašta da se nauči i koji mi se uvek našao kad mi je pomoć bila potrebna, i Igor Tomljanović za čiji tim sam vozio i koji je umeo da moj interes stavi ispred svog, i koji me je pozvao da i dogodine vozim sa njim. Zahvalan sam beskrajno obojici, kao i mom sponzoru, brendu 365.rs, bez kog ne bih bio tu gde jesam”.
Milovanović se osvrnuo i na nova dešavanja u TCR svetu, gašenje WTCR i pokretanje rang-liste, gde bi i on kao takmičar TCR Italija mogao da dođe i do TCR Svetske serije. Takođe, tu je priča o hibridizaciji i postepenom prelasku na eletrični pogon, o čemu on ima jasno negativan stav.
“Mislim da su sa osnivanjem TCR rang-liste samo podigli troškove, jer mora da se odveze mnogo trka kako bi se plasirao što bolje i dobio priliku da voziš TCR Svetsku seriju. Kako god okreneš, Marčelo Loti je ponovo pobedio, ali tu nema mesta za male timove i budžete”.
“Mislim da električni automobili nikad neće da zažive u trkanju. Gledao sam ETCR, voze tri kruga, ne mogu baterije da izdrže, nema zvuka, ja ne bih oblačio kombinezon za tri kruga. Ceo svet se bavi zaštitom životne sredine i održivim razvojem, ali sam siguran da sve fabrike ovog sveta milion puta više zagađuju od naših automobila. Prosto, u trkama ništa ne može da zameni benzin. To što su fabrike zaustavile razvoj TCR automobila može da znači samo jedno – da će Marčelo Loti da osmisli neki novi koncept i još jednom pobedi. Do sada je proizvedeno i prodato više od dve hiljade TCR automobila, najviše u istoriji trkanja, i ti automobili ne mogu samo da se unište. Možda su stali sa razvojem, ali mogu još dugo da se voze. Stvari se menjaju na globalnom nivou, ali to se neće odraziti na trkanje preko noći”, završio je Milovanović.