Krajem avgusta, DTM će održati rundu u Italiji i prvi put će svoje trke voziti na Mizanu.
Biće to sedmi takmičarski vikend nastupajućeg šampionata, a ako se planovi organizatora ostvare, bar jedna, ako ne i obe trke odigraće se pod veštačkim osvetljenjem.
Zvanično nazvan Mizano svetska staza Marko Simončeli, ovaj autodrom doživeo je brojne modifikacije od svog otvaranja 1972.
Počeo je život u konfiguraciji od 3,488 kilometara, da bi početkom devedesetih bio produžen na 4.064 km. Boksovi su u više navrata povećavani, a najtemeljnije izmene preduzete su 2006. i 2007. godine, kako bi bili obezbeđeni što bolji uslovi Svetskom motociklističkom šampionatu. Od tog vremena, trke na Mizanu voze se u smeru kazaljke na satu.
Staza je prepravljana prema MotoGP standardima, ima široke zaustavne zone i sa svojim spletom krivina različitih radijusa smatra se izazovnom, vozački zahtevnom, ali i bezbednom.
U današnjoj verziji ona ima 4.226 metara i 16 krivina, 10 desnih i 6 levih. Prostora za superbrze sekcije i nema mnogo: najduži pravac dugačak je svega 565 metara.
DTM prvi put stiže na Mizano, ali jedna druga popularna nemačka turing serija tu se već trkala krajem prošlog veka. U pitanju je Nemačko superturing prvenstvo (STW), koje je potrajalo šest godina, u razdoblju od 1994. do 1999, i u svojoj poslednjoj sezoni došlo je na pistu na jadranskoj obali u provinciji Emilija-Romanja.
Bio je početak avgusta 1999, peta runda šampionata, a događaj dobro pamti Folker Štricek, prvi DTM šampion, danas direktor Opel motorsporta: “Mizano mora da se upozna, tu postoji samo jedna vrlo specijalna linija. Ako je ne pronađete, možete da zaboravite na sve.”
STW runda vožena je na konfiguraciji od 4.060 km, sprint je imao 13, a glavna trka 26 krugova. Vikend su obeležile ekstremne vrućine i vlažnost vazduha. Na nedeljnom vormapu temperatura je dostigla 40° C u hladu, u kokpitima je bilo 60° C.
“To nije bilo zagrevanje, već pregrevanje”, seća se tadašnji pilot Audija Kristijan Abt, koji je sprint završio kao peti, iako je u poslednjem krugu udario u “opel” Manuela Rojtera. “Vozio sam naslepo, vetrobran mi je bio potpuno umazan, jer je Rojterov “opel” sve vreme ispuštao ulje.”
Rojter je proveo 15 godina u DTM-u, a naslov je stekao u njegovoj ekstremnoj, internacionalizovanoj verziji – ITC seriji. Danas zvanični predstavnik DTM vozača, i on dobro pamti superturing vikend na Mizanu.
“Staza ima relativno oštre krivine. U onim danima smo tamo vozili suprotno smeru kretanja kazaljke na satu. Po vrućini je bilo teško da auto, i pogotovu kočnice, izdrže celu distancu”, priča vozač koji je u “opel kalibri” dospeo do ITC titule 1996.
Rojter je u karijeri izvezao 200 DTM trka i osvojio ukupno 1.127 poena. Po tom parametru, od njega su u disciplini uspešniji samo Klaus Ludvig (1.823), Bernd Šnajder (1.808), Kurt Tim (1.441) i Roland Aš (1.163).
“U suštini, ima mnogo promena pravaca i nije lako pronaći dobar balans automobila. U sporim krivinama potrebna vam je dobra trakcija, a u brzim mnogo aerodinamičkog potiska. Dodatno, tu su još i visoke temperature, morate da budete pažljivi prema gumama i kočnicama”, savetuje Manuel Rojter.
Sprint trku na Mizanu 1999. osvojio je Fabricio Đovanardi u “alfi 156”, dok je u glavnoj vožnji trijumfovao Abt u “audiju A4 kvatro”.
Zbog noćnih trka, temperature ovog leta ne bi trebalo da budu problem. S druge strane, Italijani će, budu li želeli da vide ono što im DTM donosi, lako napraviti dobru atmosferu, kao što su učinili pre 18 i po godina.
Rojter dodaje: “STW runda privukla je mnogo gledalaca. Italijanski navijači su uvek kul, oni vole auto-trke. Bilo je sjajno. Došli smo na Mizano malo ranije i kada su bile vrućine, to vreme smo koristili da odemo na plažu. Ambijent je bio poseban i sve je pomalo ličilo na godišnji odmor.”