Sada se već uveliko zna da WTCC lider Tijago Monteiro propušta kinesku rundu Svetskog turing prvenstva, jer se još oporavlja od vrlo ozbiljnih povreda stečenih početkom septembra u udesu na testu u Španiji.
Nedelje rehabilitacije nisu bile dovoljne da Portugalca dovedu u stanje koje bi mu garantovalo bezbedan nastup na Ningbou. Koliko su ozbiljne posledice nastupile i šta je sve pretilo da se dogodi, otkriva sam Monteiro koji je detaljno opisao i udes i faze oporavka.
“Trkam se dvadeset godina i doživljavao sam udese i incidente. Neki od njih bili su prilično žestoki, u Čempkaru, Indiju, Formuli 1, pa čak i u WTCC-u. U Svetskom turing prvenstvu sam već deset godina, i tu je bilo sudara, pogotovu je žestok bio onaj prošlogodišnji na Nordšlajfeu. Ali, posle 20 godina, prvi put mi se dogodio udes u kojem sam zaista povređen”, priča Tijago.
“Vozili smo normalan trodnevni test u Barseloni. Bilo je deset do šest po podne, poslednja vožnja poslednjeg dana – neverovatno je kako se to baš tada dogodilo. Na kraju glavnog pravca, a to je mesto na kojem se na Katalunji najsnažnije koči, ostao sam bez kočnica. To je bio tehnički problem i veoma je čudan osećaj kada na tom mestu izgubite kočnice, jer vaše telo očekuje usporenje, a ništa se ne događa. Nipošto idealno mesto za takav kvar, jer vozite 255 km/h, a koči se dosta kasno. Ipak, pokušao sam da izbegnem zid pred sobom i da pobegnem na desnu stranu, da auto usmerim ka drugoj krivini, ali je “honda” nažalost odskočila na travu, a onda je počela da se okreće, pa je usledio jak udar, prvo zadnjim delom, onda i bočnim.”
“Udar je bio silovit, G-sile velike, ali mene je najviše zaboleo i povredio nagli trzaj glavom. Cela desna strana tela bila mi je izubijana i bolela me je. Shvatio sam da ću udariti u zid, zaštitio sam se, ali se samog udarca ne sećam, iako, recimo, vrlo dobro pamtim udes na Nordšlajfeu, koji je bio jako bolan. Udarac na Katalunji bio je tako žestok da me je nokautirao.”
“Prvih nekoliko dana bilo mi je zaista teško, nisam mogao dobro da dišem, nisam mogao da govorim. Zapravo, mogao sam da govorim, ali nisam mogao dobro da artikulišem ono što sam želeo da kažem. Ali, mogao sam da govorim svim jezicima koje znam, španskim, italijanskim, to je bilo u redu. Mogao sam i da pokrećem sve delove tela, čime sam bio zadovoljan, ali mi je najviše smetala ogromna, ogromna glavobolja. Svaki put kada bih otvorio oči, video bih dvostruku sliku i bilo mi je muka, svaki put sam želeo da povraćam.”
“U prva tri ili četiri dana samo smo pokušavali da oporavimo tih nekoliko osnovnih stvari, kao što je normalno disanje. Tih dana nisam dobro ni jeo, pa sam pokušavao i to da popravim. Nisam mogao da spavam duže od 15 minuta neprekidno, glavobolja me je budila. I onda postajete umorniji, nervozniji, uznemireniji i to još mnogo otežava stvar. Razmišljao sam o tome hoću li ponovo govoriti, videti, kretati se. Bilo mi je drago da nemam nikakve povrede kičme, nisam osećao obamrlost, mogao sam da pomeram ruke i noge, ali sam mogao i da osetim da nešto svakako nije kako treba.”
“Međutim, tada su došli moj otac, žena, došlo je i nekoliko prijatelja. Te posete su mi prijale, iako sam skoro dve nedelje bio na intenzivnoj nezi. Kad su me konačno otpustili iz Barselone i kad sam odleteo za Portugal, to je bio važan psihološki korak, jer vam je kod kuće sve bolje, bliže ste porodici. Na početku treće nedelje, počeo sam da ustajem, da se krećem, da čitam magazine i neverovatne poruke koje su stizale elektronskom poštom i na sve moguće načine. Jako su me dirnule, bilo mi je lepo da vidim da toliko ljudi misli o meni, bilo prijatelja, prijatelja koje nisam video godinama, ili navijača. To mi je dalo dodatnu motivaciju, te poruke pomažu i guraju vas napred.”
“Svake nedelje je bilo nekog napretka. Kako se približavala četvrta nedelja, tako je organizam na određeni način počeo da zaceljuje. Protekle nedelje su bile jako teške, prošao sam kroz mnogo različitih faza, svake nedelje kroz drugu, ali sada primećujem koliko je to veliki napredak bio. Pogotovu u poslednjim danima, fizički se osećam mnogo bolje i to me motiviše, jer sada osećam da se stvari kreću u pravom smeru. Prvih nekoliko nedelja, napredak je vrlo spor, ali sada sve ide mnogo bolje i brže.”
“Što više čitam, razgovaram s lekarima i gledam svoje rezultate, sve više shvatam. Kad se nešto desi vama ili nekom vama bliskom, imate tendenciju da stvar bolje razumete. Glavni problemi koje sam imao na početku bili su potres mozga i dva krvna ugruška. Zatim, pršljenovi i, naravno, oči i nervi koje je krv pritiskala. Sve su to delovi tela koji mogu da utiču na moje trkanje. Da je bilo samo malo više, krvi, ili da sam jače povredio vrat, ne bih mogao da se krećem, ili bih prošao još gore. Imao sam mnogo sreće, lekari su bili ubeđeni da sam bio blizu trajnih oštećenja organizma, ili čak i smrti.”
“Naši automobili su vrlo jaki, auto mi je i spasao život, šasija jedva da se pomerila. Naravno šteta je bila velika, ali je auto izrađen kao zaista otporan. Stvar je u tome da vaše telo ne može da podnese toliku silu. Izudarao sam se o toliko stvari u kokpitu i povredio sam se, ali mi se nijedan deo nije primakao, niti je tako uništen da je mogao dodatno da me povredi. Sve što je zamišljeno da me zaštiti ispunilo je svoju ulogu.”
“Sve u svemu, moglo je da bude mnogo gore. Živ sam, mogu da hodam, biću stopostotno spreman za trkanje, sa porodicom sam i na kraju krajeva to je jedino bitno. Kad vam se ovakvo nešto dogodi, u početku to ne shvatate, ali posle nekoliko nedelja počnete da razmišljate. Čak i ako niste zadovoljni zbog cele situacije, frustrirani ste i želeli biste da se oporavite brže, morate biti strpljivi i raditi korak po korak i biti zahvalni što je ovako prošlo. Siguran sam da ćemo se ovome jednog dana i smejati, jer je bilo i nekoliko smešnih momenata, ali prvo mora da prođe vreme.”
“Doktori su bili ubeđeni da nijedna moja povreda nije stalnog karaktera. I kompresija očnih živaca, zbog koje imam problema s očima samo je privremena. Pitanje je koliko će dugo trajati, ali jeste privremena.”
“Još sam bio u Barseloni kada su me uveravali da sav bol i problemi koje sam u to vreme imao nisu stalni, već zaista privremeni i da je sve samo pitanje vremena. Ja sam im govorio da nemam mnogo vremena, da za otprilike mesec i po dana imam trke i da moram da budem spreman. Neki od njih su mi rekli da će se to tek videti, a neki su mi govorili da će pojedini problemi nestajati brže od drugih i da postoje šanse da budem u Kini.”
“Impresioniran sam brzinom kojom moj oporavak napreduje poslednjih dana. Opet, to može da bude i opasno jer želim da učinim i više nego što bi možda trebalo.”
Tako je Monteiro govorio nekoliko dana pre odluke o nastupu na kineskoj WTCC rundi. Nju su doneli lekari, na osnovu rezultata pregleda od 10. oktobra. Uprkos Tijagovom optimizmu i nadanjima, prevladalo je mišljenje da on nije u stanju da se trka bezbedno, jer mu se organizam još nije dovoljno oporavio da bi podneo još jedan sličan udes.
Za rehabilitaciju će biti potrebno još vremena, pa se Hondin as usredsredio na eventualni nastup na japanskoj WTCC rundi na Motegiju. U međuvremenu, praktično je izvesno da će u Kini izgubiti teško stečeno i dugo branjeno vođstvo u šampionatu.