Za Stijana Paulsena, trkanje je postalo način života. Ne samo zbog dobrih rezultata koje postiže tokom godine u Seat leon Evrokupu, već zbog načina na koji ih osvaja. Tokom prošlogodišnjeg trkačkog vikenda u Montmelu, Seat je uradio priču o ovom trkaču čija je pokretačka snaga strast.
Paulsen je u Barselonu na završni trkački vikend Seat leon Evrokupa stigao vozeći 2.600 kilometara iz Norveške. Bio je umoran. On nema podršku nekog velikog tima, sve radi sam, uz asistenciju porodice i prijatelja.
“Kad ste sami, sebi izgledate kao mala riba u velikom ribnjaku. Ponekad se pitate: Šta ja radim ovde? Ali to samo dokazuje da ste dobri u onome što radite i da zaslužujete da budete tu”, rezonuje Norvežanin.
Paulsen sasvim sam brine o pripremi za putovanje i logistici, sam priprema automobil. On jurca okolo i čini sve da njegov „leon kup rejser“ bude spreman. Strast, odlučnost i posvećenost objašnjavaju kako je uspeo kao vozač, ali je jasno da su finansije najslabija tačka njegovog sportskog programa.
Kako bi rešio ovaj hronični problem, Paulsen popravlja i reparira automobile za preprodaju i oslikava kacige za druge vozače. Sa ovim izvorima prihoda i svojstvenom mu upornošću, norveški trkač pokriva celu Evropu, od vrha do dna, vukući sam svoj trkački automobil u prikolici.
Da bi ispunio svoje snove, Stijan je poklonio svoje poverenje “seat leonu” još 2010. godine.
“To je veoma konkurentan sportski automobil”, kaže on dok proverava sve detalje oko motora pred poslednju trku Evrokupa 2014. Sat otkucava i Stijan odlazi da se se presvuče u trkačko odelo, uz poseban ritual koncentracije u tišini. Dok u svom automobilu ide prema startu, on kaže da je njegova veza sa automobilom sve jača, da je intimna i strasna “kao sa devojkom”.
U trenucima pre trke koja odlučuje o raspletu šampionata, Paulsen priznaje da je nervozan. Svestan je da mnogo sati napornog rada dobija svoj rasplet tokom samo nekoliko desetina trkačkih minuta.
“Kad se svetla na semaforu ugase, kao da se upali prekidač. Zaboravljate sve i ubrzavate da biste osvojili trku. Taj osećaj je apsolutno neverovatan”, objašnjava on. “U trkanju morate da prihvatate i pobede i poraze u hodu, jer ne možete uvek da budete najbolji. Morate da nastavite da učite i radite, kako biste bili sve bolji svakoga dana”.
Stijana je posle trkačkog vikenda u Kataloniji čekalo još 2.600 kilometara vožnje do kuće. U njegovom slučaju povratak domu ne znači ništa drugo nego početak priprema za nove izazove.