Na prvi pogled, DTM vikend na Hungaroringu ne razlikuje se od ostalih serija koje sam pratila na tom autodromu.
Sunce prži, gužva, vijore se zastave timova, proizvođača, sponzora… Možda su samo prostori za goste (hospitaliti) veći i definitivno ih je manje. Na drugim trkama su to šatori, a ovde cele zgrade. Svaka ima po dva sprata, širina 20 i kusur metara, a niču za nekoliko sati. Blistaju logotipi BMW, Audi, Mercedes, Hankuk, tim redom… Blista spolja, a blista i unutra…
Novinar akreditovan po strogim načelima nemačkog turinga može da uživa u svemu. Svaki od tri proizvođača gostoljubiv je i daje narukvicu koja nam omogućava pristup njihovom “domu” u svakom trenutku celog vikenda.
Gladan se ne ostaje. Ručak i večera su u zadatim vremenskim intervalima, a ako banete van tih sati, uvek ima sendviča, peciva, slatkiša… Brusketi sa namazom od maslina su nestajali brzinom svetlosti, nismo se odmakli od stola dok nismo sve počistili. Pomislih dok nestaju: oni se ovde trkaju, ali se i utrkuju gde će biti ukusnije, lepše servirano, gde će se konobarica slađe nasmejati, gde će espreso bolje zamirisati.
Pića ima da se napoji pola sveta. Nema žestine, ali vino je odlično. Pivo stiže iz svih delova Evrope, draft, lager, pils… šta ko voli. Samo kod BMW-a ima i “red bul”. Svih ukusa. Kao onomad na Red bul ringu, ali to je druga priča.
BMW-ova je i gigantska terasa sa koje se pruža pogled na dve trećine staze. Pijuckate piće, gledate trku, iza leđa video bim ako vas baš zanima poredak, pored parkirano BMW sigurnosno vozilo. Sme i da se pipne.
BMW prevozi i novinare po stazi. Ima hibridnih vozila, ima benzinaca, ima i dizelaša. Crni su i izglancani. Nadasve udobni.
Meni je ipak srcu prirastao Audi. Ne samo zato što mogu sa Stefanom Kominijem da biram slatkiše, nego mi je nekako najbolja atmosfera. Nemaju terasu sa pogledom na stazu, ali imaju trenutno najlepši turing auto “RS3 LMS”, ako se ja pitam.
Od Mercedesa zazirem. Mnogo im je crna kuća. A ispred zeleni auto. Baš nekako ne ide. Opet, ja tako mislim.
Naša sreća ili nesreća je što smo pomenutog vikenda pratili TCR Internacionalnu seriju, pa nismo imali vremena da se sasvim posvetimo čarima Dojče Turenvagen Mastersa. Bio je nekad nemački majsteršaft, ali su previše gostovali po Evropi, a Nemci taj nepatriotizam ne praštaju.
To ih nije sprečilo da naprave trkački auto koji izgleda kao formula, čuje se kao formula, ali je nije otvoren kao formula. Lepo se čuje, dobro izgleda, vrišti po stazi, reži u krivinama. Da je bilo vremena, otpratili bismo i rezultat. Prepoznala sam Tima Gloka, Pola di Restu, mislim da mi i Matijas Ekstrem nije nepoznat.
Verujem da horde radnika fabrika iz Kečkemeta i Đera, za koje sam ubeđena da su po radnom nalogu došli na Hungaroring, takođe pojma nemaju ko je tu ko. Može da vas prevari prizor, pa pomislite da navijaju za nekog, ali zastave i kačketi su džabaka, pa je prizor varljiv. Oni čekaju svoje heroje koji će startovati u TCR-u i ponovo će se mađarskim autodromom oriti “Norbi, Norbi”. DTM nema ni jednog Mađara. Možda će uskoro imati jednu Mađaricu, ali i to je sasvim druga priča.
Vikend se završava u dugom redu na granici sa Srbijom, što dodatno pojačava nemoć i bedu naše svakodnevice.
Možda ovo pišem da bih ponovo prošla kontrolu nemačkih organizatora i dobila ausvajs za uživanje u njihovoj moći. Barem za još jedan vikend. A možda se i navučem na DTM, što ćete lako otkriti na našem sajtu… Pratite nas!
Jako lep tekst.
Hvala najlepše!