Naš portal već pet godina izveštava o svemu što se tiče turing trka i svako od nas ko na tom projektu radi je pre svega zaljubljenik u auto-sport.
Mi smo mala ekipa, različitih godišta, ubeđenja i opredeljenja, ali se trudimo da budemo objektivni i da se naši lični stavovi ne provlače kroz tekstove koje pišemo.
Kraj godine je vreme kad se svode računi, a mi smo rešili da sa vama podelimo upravo naše lične stavove, kroz nekoliko kategorija izbora za naj od naj u Svetskom kupu turing automobila.
Ja sam Boris Jovanović, dugogodišnji ljubitelj svih mogućih šampionata turing automobila. Imao sam i tu sreću da budem dugi niz godina deo ekipe koja je učestvovala u više nacionalnih i međunarodnih šampionata te kategorije. Pristrasni sam navijač Ivana Milera, Endija Priola i zlatne generacije WTCC. Neki koji bi mogli da zamene pomenutu dvojicu su, po meni, Ted Bjerk, Jan Erlaher i Esteban Gerijeri. Svaka trka na kružnim stazama na kojoj sam uživo, na kojoj se sretnem i proćaskam sa ovim asovima – za mene je praznik. I posle WTCR biće opet WTCC, siguran sam. U 2018. glasao sam ovako:
Vozač(i) godine 2018: Gabriele Tarkvini i Ivan Miler
Više je razloga. Pre svega, zbog svih ovih godina koje traju, i ne samo da traju – nego se i trkaju na vrhunskom nivou. Dokazali su i 2018. u nekim, nazovimo izjednačenim, uslovima i balansom performansi, da mogu da se trkaju ravnopravno sa mladim lavovima, ali i da ih pobede – i to više puta. Dodatak tome je i činjenica da su pred poslednji vikend sezone ostala samo njih dvojica u trci za naslov prvaka. Gabrijele je pobedio, po meni, skroz zasluženo. Bilo je vikenda gde se lutalo sa setapom, gde vozači svih timova i njihovi inženjeri nisu mogli da pronađu recept za auto i iskombinuju balast sa svim ostalim činiocima… Ipak, dugogodišnje iskustvo koje poseduju ova dva vozača i to kako su uspevali da izvuku situaciju u tim momentima, pravi je refleks njihove trkačke veličine.
Tim(ovi) 2018: BRC i YMR
Hjundai (kao proizvođač), BRC i YMR bez premca. Najbolje pripremili auto, odradili dosta predsezonskih testova, uspeli da servisiraju i da skupe podatke od više timova u WTCR (kao i TCR Evropa) i da to pretvore u dobit tako što su bili maksimalno konkurentni tokom cele sezone. Na kraju su krunisali sve to uspehom kroz Gabrijeleovu titulu u vozačkoj konkurenciji i ekipnu Ivanovu sa YMR timom.
Trka godine 2018: Vila Real
Nenormalna staza za turing. Na prvi pogled nije toliko opasna kao Makau ili Marakeš, ali se pokazalo da zna da bude brutalna kada su udesi u pitanju, jer je ove godine na prvoj trci u samo dve sekunde stradalo više od pola grida. Utisak je možda na prvu negativan, ali je ova trka bila ta koja je u neku ruku prelomila sezonu, i pokazala da su najviše pozicije rezervisane samo za spremne timove, a to su baš oni koji su posle ovakvog udesa uspeli da pripreme aute za trku 2. i 3. Iz mog ugla, ceo ovaj slučaj je mogao da spreči Benani koji je po svaku cenu hteo da zadrži prvo mesto, ali to nije učinio, kao i više puta ranije, tokom prethodih sezona. Ovo je samo još jedna potvrda da nekim vozačima definitivno nije mesto u tom šampionatu, ali kao i u svakom drugom – nije uvek samo do znanja i umeća, već je i veliki udeo finansijske komponente.
Najvažniji trenutak 2018: Udes na Vila Realu
Najvažniji trenutak po meni je upravo gore pomenuta trka u Vila Realu. Važna je po tome da je sve prošlo kako treba, da su se svi izvukli bez većih povreda, i da se video taj bratski duh među vozačima koji su odmah potrčali da pomognu jedni drugima u sekundama nakon udesa. Razlog više za pohvalu je što su to uradili bez ikakvog straha za svoje živote dok su Bjerkov i Erlaherov auto goreli usred te gomile polupanih auta punih goriva, jer se sve desilo na samom početku trke.
Najlepši manevar 2018: Erlaher u Makauu
Najlepši manevar je okretanje za 360 stepeni Jana Erlahera u Makauu, nakon kog nije izgubio ni jednu poziciju. Malo sreće, puno veštine, i dokaz da je i to moguće napraviti (naravno, ne voljno) na takvoj stazi.
Ruki godine: Orelijen Komt
Konstantan uglavnom tokom cele sezone, dokazao da može da se trka sa velikima, uz veoma mali broj nekih početničkih grešaka i da definitivo zaslužuje mesto u ovom šampionatu.
Heroj godine 2018: Tijago Monteiro
Ne samo ove, nego i prošle. Borba za ozdravljenje nakon teškog udesa koji je preživeo posle otkazivanja kočnica na testu u svojoj (tada WTCC) “hondi sivik”. Terapije, treninzi i svo odricanje – samo da bi se vratio na stazu da završi posao koji je započeo u poslednjoj godini kada mu je titula izmakla za malo, kada su bili najkompetitivniji i on i njegova ekipa. Držimo palčeve za dalje i čekamo dobre Tijagove rezultate i pobede u 2019.