Milovan Vesnić: „Dišem zajedno sa autom koji vozim“

Još dok je grabio ka tituli prvaka Srednje Evrope, verovatno najsjajnijem trofeju u inače prebogatoj riznici, Milovan Mikica Vesnić na umu je imao sledeći korak: Evropski kup turing automobila. U tu svrhu nabavio je BMW 320si s kojim će nastupati u TC2 klasi ovog takmičenja. Neočekivani tehnički problemi poremetili su mu zimski test program, ali stvari koje su zavisile samo od Vesnićevog tima temeljno su pripremljene za start sezone u Francuskoj.

Ti si letos, usred CEZ sezone, znao da ćeš se 2014. takmičiti u ETCC?
– Tada sam znao da ću uspeti da napravim jedan projekat za ovu godinu. Nisam vozač koji mnogo priča i najavljuje nešto što se posle ne dogodi. Vest o ulasku u ETCC objavio sam tek kada sam novi automobil doterao u garažu. Zima je, nažalost, bila jako kratka za pripreme i bilo je mnogo problema s novim automobilom.

Šta je bilo u pitanju?
– Čim smo ga upalili došlo je do kvara na novom motoru, posle smo ustanovili i greške na menjačima. Sve je išlo na reparaciju ovlašćenom serviseru, popravka se odužila i pokvarila nam planove za testiranje. Sada sam sve prebacio na sopstvenu režiju, jer moja ekipa, na čelu sa mojim ocem Milunom ima jako puno iskustva i sa komplikovanijim automobilima i poslu može da se posveti više od bilo koga drugog. Od servisera očekujemo delove, a mi ćemo ih sami sklapati.

To vas je izložilo dodatnom trošku.
– Jeste, i sam auto je koštao mnogo više nego što je planirano. Od sada će isključivo moj tim raditi na njemu, sve osim elektronike, ali i tu imamo inženjera koga smo angažovali. BMW je dosta jednostavniji od „vektre STW“ koju sam vozio, mojoj ekipi nije problem da ga održava i servisira. Ja nisam od onih koji samo sednu i voze, volim svaki deo da pipnem i tako sam siguran da znam šta se u svakom trenutku dešava u svakom sklopu. Jednostavno, dišem zajedno sa automobilom koji vozim. Primera radi, našli smo gomilu propusta i nedostataka u menjaču koji smo dobili sa servisa, mogao je da radi, ali ne savršeno. Mi ne ostavljamo ni procenat sumnje da nešto neće raditi kako treba. Šta je bilo do nas, to je potpuno spremno, a posle prve trke u Francuskoj biće sve jasnije.

Probao si na Navaku, pravih testova nije bilo.
– Plan je bio da se testira u Slovačkoj i da u predsezoni obiđemo što više staza, ali nam to nije pošlo za rukom. Nadam se da su se svi maleri „ispucali“ i da će auto od sada raditi kako treba. Kada u Francuskoj počne sezona, biće to za mene nov automobil i nova staza, cilj će mi biti samo da završim trku. U pet trkačkih vikenda sa po dve trke svaki izgubljeni bod teško će se nadoknaditi, a nezavršavanje trke je najgori mogući scenario. Ja imam puno iskustva, neće mi se desiti da padam u vatru, realan sam i znam da ću tek negde od trećeg trkačkog vikenda biti onaj pravi, jer mora da prođe ciklus upoznavanja sa automobilom. Ne pravim sebi alibi za eventualno loš rezultat, ali trke moraju da se završavaju.

ETCC ti nije padao na pamet ranije?
– Kako nije! Nažalost, bez novca nije bilo izvodljivo. Uvek je postojala želja, nije postojala mogućnost. Četiri godine sam vozio Reno klio V6 kup, konkurencija je bila možda i jača nego sada u ETCC. Te godine su me puno koštale, ali sam mnogo i naučio. Na domaću scenu sam se vratio da se pre svega finansijski opravim, jer ja mnogo sopstvenog novca ulažem u trke. ETCC je u poslednje dve godine zaživeo kako treba, dobio je dobar medijski prostor i sada zaslužuje naziv koji nosi. U suštini je svejedno da li je šampionat ili kup kada je pod patronatom FIA.

Koliko sezona bi mogao da mu posvetiš?
– Nadam da nisam kupovao auto samo za jednu godinu, bio bih zadovoljan da i sledeće godine vozim ETCC. Za ovu sezonu ja sam obezbedio polovinu sredstava, za 2015. to neću moći. Ako ove godine obavim posao kako treba, nadam se da će sponzori to prepoznati i da ću u sledeću sezonu ući rasterećeniji. A ja ću, kao i do sada, predstavljati svoju zemlju najbolje moguće.

Šta znaš o rivalima?
– Gledao sam ih prošle godine, ali se ni sa jednim od njih dosad nisam sreo na stazi i trenutno se ne bavim njima. Oni imaju prednost što su već vozili ETCC. Stazu je najlakše naučiti, mnogo je važnije uraditi dobar set-ap, za jedan trkački vikend to ne može da se dovede do perfekcije. Auto-sport je takav, uvek može bolje, ako se razumete u materiju.

Tvoja klasa više nije najjača u ETCC. Koliko te nerviraju TC2 turbo automobili?
– Ne previše. Mislim da je ta klasa ove godine uvedena bez razloga, u njoj će biti malo vozača. TC2 turbo automobili neuporedivo su brži od nas u S2000 klasi (TC2) i nećemo imati dodirnih tačaka. Više me nervira „seat leon kup“, jer su prošle godine vozači iz te klase na stazi dosta smetali klasi S2000, bilo je i incidenata i udesa koji su dosta uticali na plasmane S2000 automobila.

Vozi se u Francuskoj, Belgiji, na Siciliji, kalendar izgleda kao logistički košmar.
– Kalendar je svima isti, prva tri vikenda su veoma blizu, pa ako imate neki problem, doći ćete u nerešivu situaciju. To se desilo Borkoviću prošle godine, posle Slovačke morao je da uzme drugi auto. Ja o tome ne smem ni da razmišljam. Sve je zgusnuto i nema mesta ni da se diše, a razmak od pola sata između dve trke dovoljno govori o tome šta možete da uradite. Promenite gume, dolijete gorivo, proverite osnovno i vozite dalje. Zbog toga mora da se radi taktički. Staze su raštrkane, velike su razdaljine između njih, putovanja će nam oduzimati puno vremena.

Od staza na kalendaru, vozio si Slovakiju, Salcburgring i Spa Frankoršamp. Nove su ti Pol Rikar i Perguza.
– Francusku nisam vozio, ali maltene nije niko. Na Salcburgu sam bio najviše puta, Slovakija ring mi je dobro legao. Spa sam vozio davno, 1999. godine. I kao da nisam – odvezao sam kvalifikacije i posle sudara ispao iz trke. Ja se inače dobro prilagođavam novim stazama.

Nikada gora situacija, a Srbija ima dva vozača u elitnim turing serijama svetskog i evropskog nivoa…
– Domaći auto-sport je izgubio svaki smisao i to je doprinelo našem odlasku. Ni spajanje saveza neće pomoći, jer novca nema. Srpski auto-sport je izgubio i publiku, a ona se teško vraća. Tako je u svim zemljama u regionu i zato je nastao CEZ (Šampionat centralnoevropske zone), koji ima puno takmičara i vozi se na ozbiljnim stazama. Mislim da je to jedina budućnost našeg auto-sporta.

Ima li mu spasa na nacionalnom nivou?
– Mislim da je to gubljenje vremena. Čujem da će se praviti autodromi u Srbiji, a ja se pitam za koga. Ima još malo „jugića“ i superprodukcijskih vozila, šta posle? Autodrom je trebalo imati pre 40 ili 50 godina, tu užasno kasnimo. Jedini spas je CEZ.

Hoće li iz porodice Vesnić stići i treća generacija trkača?
– Kao što moj otac nije voleo što se ja bavim auto-sportom, jer je znao koliko je teško i opasno i kolika su odricanja, tako ni ja ne bih voleo da se moj sin time bavi. Đorđe ima jaku želju i volju, iako je još mali, ima tek devet godina. Zna da vozi, priča o tome, a ja rezervisano ćutim. Ako hoće da vozi, imaće dobrog učitelja, maksimalnu podršku i pomoć, kao što sam ja imao od cele moje familije, koja mi i danas pomaže.

Kakve su ambicije u 2014?
– Mislim da ću se uz malo sreće vrzmati oko vrha tabele. Biću zadovoljan ako završim u prva tri. Borković je prošle godine postigao veliki rezultat, neka to bude reper. Spremam se za sam vrh i daću sve od sebe, ali ne glavom kroz zid. Dosta puta u mojoj karijeri pokazalo se da se taktički pristup isplati. Vozio sam i teže automobile, „klio V6“ sa zadnjim pogonom i centralnim motorom, posle njega će mi 320si biti igračka.

Ovaj intervju objavljen je 7. aprila u specijalnom dodatku dnevnog lista “Kurir”